Obrazovanje za blagostanje 1: Prepisivanje pameti

Savremeno obrazovanje, shvaćeno kao puko predvorje ekonomije neizostavno mora da se često, pa i brzopleto menja u skladu sa aktuelnim zahtevima poslodavaca i fleksibilnog tržišta rada. Svima je jasno da je školstvo, onako kako je osmišljeno i relativno uspešno realizovano u prethodnih 200 godina, konačno na izdisaju. No, još uvek nikome nije jasno kako bi obrazovanje trebalo da izgleda u budućnosti.

„Zdravstvo, obrazovanje, naučno istraživanje, svet interneta predstavljaju srž postindustrijskog društva, a nijedno od njih ne uklapa se u kalup tradicionalne ekonomije.“ 1) Novovekovno školstvo je (bez značajnijeg osiguranja barem vitalnih elemenata) izloženo dejstvu najrazličitijih “dobronamernih” eksperimenata, počesto neozbiljnih a neretko i malicioznih, iz kojih valjda spontano treba da se izrodi nekakva vrla nova budućnost. Obično se radi o nemaskiranim/nemaštovitim pokušajima menadžerskog sloja da se iz prevaziđene institucije izvuče nekakav profit. Iako prepuštena brutalnom metodu tržišne privatizacije (od trgovine udžbenicima, preko prodaje često neozbiljnog stručnog usavršavanja zaposlenih do banalne trgovine diplomama), školstvo i pored svega tvrdoglavo opstaje. Nažalost, najčešće uprkos a ne zahvaljujući učestalim promenama. Uzevši u obzir činjenicu da je naše obrazovanje sa zakašnjenjem započelo inovacije, neretko paralelno prolazimo kroz dve ili više suprotstavljenih reformskih koncepcija istovremeno.

„Za prethodnih deset godina doneta su čak tri nova, često međusobno kontradiktorna, Zakona o osnovama sistema obrazovanja.“ 2)

Svoju vitalnost obrazovanje najverovatnije duguje činjenici da u društvu ipak relativno uspešno zadovoljava jednu duboko ukorenjenu humanu potrebu. Potrebu za znanjem. A kako stvari stoje, još uvek nije pronađen najefikasniji metod komercijalne eksploatacije te potrebe. Možda stoga što se u neatraktivan a prilično osetljiv problem još uvek nije umešao vrh menadžerske inteligencije, koji je trenutno zauzet daleko bezopasnijim/isplativijim projektima sveopšte modernizacije. No, onog momenta kada se to bude dogodilo, nema sumnje da ćemo svedočiti brzom i sveobuhvatnom svršetku devetnaestovekovnog koncepta široko dostupnog obrazovanja. 3) Do tada, neće nedostajati prilika da budemo svedoci i učesnici najrazličitijih novotarija i bledih dosetki polusposobnih a neretko i polupismenih reformatora. Metod mrcvarenja, razvlačenja i rastakanja jednog relativno funkcionalnog sektora/preduzeća pred konačan odlazak na doboš, opšte je poznat

„… kako bi škole, bolnice, stanovi, prevoz i komunikacija, tih pet stubova života prihvatljivog za sve, bili prvo regionalizovani (to je korak napred), pa izneti na javnu prodaju (to je ključno), i konačno, prepušteni tržištu (to je odlučujuće) …“ 4)

Kaskanje za najrazvijenijim svetskim školskim sistemima neprestano se navodi kao dovoljan razlog zašto treba da protrčimo kroz sve razvojne etape i odbačene recepte ovih sistema, jer upravo tako „učimo od najboljih“. (Brzina kasa utvrđuje se po merilima koje su utemeljile najrazvijenije svetske ekonomije, pa je valjda neupitna njihova validnost, iako često upravo iz tih i takvih sredina dolaze i žestoke kritike na račun koncepta testiranja. Nažalost, primedbe retko uspevaju da pronađu adekvatno mesto u našem obrazovnom i intelektualnom miljeu, te se testiranjima prilazi bez kritičke distance i sa krajnje naivnim strahopoštovanjem. Britanski sociolog i publicista, Frenk Furedi, recimo piše: „Nećemo ništa naučiti od „Pisa“ testiranja – uski i antiintelektualistički fokus prosto ojačava sve ono što je loše u našem školskom sistemu.“)5)

Prva od loših strana je što se navedeno „učenje od najboljih“ (zapravo prepisivanje) skupo plaća sve većim deviznim kreditnim zaduženjem. „102,8 miliona evra je za projekte u obrazovanju potrošeno u periodu od 2009. do 2012. godine.“ 6) To podseća na ispiranje savesti neodgovornih roditelja plaćanjem skupih privatnih časova. Sa druge strane, žalosno je i daleko pogubnije na duže staze – što se tako sistematski zatire sopstveni kreativni potencijal u pristupu problemu. Iz tuđih grešaka treba učiti, ne treba ih ponavljati. A zbog toga još podizati i kredite, neka je vrsta opšteg društvenog mazohizma.

„Sa ovim novcem bilo je moguće izgraditi 50 novih škola, ili izgraditi stotinak fiskulturnih sala, ili opremiti savremenim nastavnim sredstvima preko 500 škola…“ 7)

Situacija se menja svakodnevno i u uspešnim svetskim obrazovnim sistemima, tako da „siguran recept“ školovanja za svetlu (ekonomsku) budućnost ne postoji, što često ističu i vodeći obrazovni eksperti (osim recepta za zaradu onog ko prodaje prevaziđene koncepte onima koji su spremni da za njih plate). Upravo je jedan od kreatora “finskog obrazovnog čuda”, dr Pasi Salberg, u Beogradu izjavio:

„Moja poruka Srbiji jeste da pronađe sopstveni put i da ne veruje u sve što im govore strani savetnici.“ 8) 

Koliko smo platili za ovakvu “lekciju”? Možda bi se i isplatilo i zbog ovog “zrna mudrosti” skretati dr Salberga sa putovanja u Ameriku da smo ga samo poslušali i više se oslonili na sopstvena iskustva. Ali, nismo.

Po svemu sudeći, izgleda da se zaista radi o blagostanju, ali čijem?

Autor: Jovan Pavlović
Ilustracije: Olex Oleole

FUSNOTE:   [ + ]

1. Danijel Koen, „Homo economicus“, 2014, „Clio”, Beograd.
2. Milan Jeftić, „Koliko koštaju iluzije“, 2014, USPRS, Beograd.
3. Neil Postman, “The End od Education: Redefining the Value of School”, New York: Random House, Inc, 1995. 
4. Alen Badiju, „Buđenje istorije“, 2013, Univerzitet Singidunum, Beograd.
5. Frenk Furedi, „Kult PISA testova – veštine umesto obrazovanja“, 05.12.2013, NSPM.
6. Milan Jeftić, „Projekti u obrazovanju“, 2014, USPRS, Beograd.
7. Milan Jeftić, „Projekti u obrazovanju“, 2014, USPRS, Beograd.
8. „Finske lekcije za obrazovanje Srbije“, 22.10.2013, Politika online.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *