Обојене фотографије необичног објектива

Зоран Живковић, Тумач фотографија, роман, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2016.

Ако би фотографије могле да причају, онда би казивале много више од забиљеженог тренутка. Овако ухваћени моменат ћути и показује оно што је очигледно на фотографији за све. Ћути, јер одсуство ријечи представља савршену артикулацију. Причају боје и буде сјећања, фарбајући их у шаренолика расположења и емоције, али само за оне који разумију код боја.

Човјек у дречавом црвеном џемперу изазива нека сјећања затрпана заборавом. Можда фотографија може да ухвати заборав и дозна сјећање, можда на њој проговоре боје, па открију читав спектар одбјеглог времена које фали.

Зато госпођица Понтје фотографише. Изгубљени фото-апарат значи изгубљена сјећања, одумирање боја, изгубљену наду да дозна ко је господин у дречавом црвеном џемперу. Само необични објектив може да поврати изгубљено,  његове црно-бијеле фотографије  враћају  и оживљавају прошлост. Дречава црвена боја и жеља да открије ко је загонетни човјек, доводи је до небичног апарата. Можда на крају крајева није ни битно ко је тај господин, јер можда баш та црвена боја оживљава црно-бијеле фотографије кафеа Булевар и човјека кога је давно изгубила. Један заборав може да оживи друга сјећања, па госпођицу Понтје врати у црно-бијелу фотографију поред вољене особе. Заборав за драгоцјено сјећање, па цијена није велика!

Ако госпођица Понтје не може да се сјети човјека у јарком џемперу, господин Ригу не може да се сјети одакле познаје госпођицу Понтје, па тако она за њега постаје жена са гломазном црном ташном. Још једном боје су те којима се означава заборав. Заборав треба спријечити, господин Ригу фотографише. Има ту нечег оксиморонског. Љепоту види у гробовима и зато их визуелно биљежи. Сјећање га је погрешно наводило, јер је гробове видио као обезличене мрачне облике – тамне боје, естетика ружног и заборав је све што их је чинило. Један живући тренутак под јесенским бојама жуте, зелене и мермер дао је нови живот гробљу. Године на надгробним плочама говориле су не о томе да је неко умро него, напротив, да је живео. Ако је гробље почетак заборављања људи, Ригу фотографише против заборава, онда гробље прави њему омаж исписујући његово име на свакој гробљанској  плочи. Како он није заборавио на гробље тако ни оно не заборавља њега, урамљујући његову слику против заборава, за сјећање. Људи за посебно, необично осјећање љепоте имају награду од гробља, јер на крају сви ће једног дана остати заувијек везани за то мјесто, полако заборављени од других, а гробље ће се сјећати само урамљених фотографија.

Ако љубав може да живи у прошлости – онда је то фотографија госпођице Понтје, ако може да живи на гробљу – онда су то фотографије господина Ригу, ако живи у садашњем тренутку свеприсутна – онда је то у објективу госпође Прево. Боје ће опет проговорити, али само за госпођу Прево. Зелени, трула вишња, окер ореоли. Ако камера код љубавног пара показује исту боју ореола они одговарају једно другом, ако не, нешто фали. Госпођа Прево има моћ да онда мијења туђе животе, да једна особа непозната нестане у забораву, да постане сјећање другој непознатој особи.  Али, прво мора скупити храбрости да погледа боју њој најближег ореола, онда непознате особе падају у заборав и блиједо сјећање, пред њом стоји могућност стварања својих нових сјећања.

Ауторка: Кристина Топић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *