Objava broja 87

Marija Prgomelja, Igre proleća i sene, Prometej, Novi Sad 2017.

Poslednja stranica poslednje priče u knjizi Igre proleća i sene jeste 87. I to, razume se, ne znači ama baš ništa. Nešto, međutim, znači prva zbirka poezije 87 pesama Miodraga Pavlovića, objavljena 1952. godine. Zamišljena nad pročitanom knjigom i 87. stranicom, počela sam da razmišljam o početku književnog stvaranja nekih velikana srpske književnosti, o nekim prošlim i sadašnjim vremenima. Spisateljica Marija Prgomelja je zapravo moja koleginica sa studija i mi ćemo uskoro navršiti trideset godina života. Ja ne pišem o njenoj knjizi zbog toga što je lično poznajem, već možda zato što naša generacija zalazi u zrele godine života, a o njoj se ništa ne zna jer se mlađom generacijom smatraju verovatno pisci u petoj deceniji života. Zato razmišljam o tome kako je Miodrag Pavlović u tridesetoj godini života imao iza sebe i 87 pesama i Stub sećanja i Oktave; Crnjanski i Liriku Itake i Dnevnik o Čarnojeviću, i o ovim se knjigama i čulo i pisalo i sve je vrvelo i pucalo. A mi, deca novog veka, da parafraziram Milana Rakića, da li smo nedostojni književnosti naše ili nas ne čuju zato jer nas se plaše?

Da ovaj tekst ne bi postao „svakidašnja jadikovka“ nad otpisanom mladošću, prešla bih na drugi razlog pisanja. Knjiga Marije Prgomelje sa kojom sam studirala na Odseku za srpsku književnost od 2007. do 2011. godine je dobra knjiga i vredi je preporučiti. Vrlo je teško objaviti knjigu poezije ili proze (svejedno), ukoliko već niste etablirani mladić ili devojka (ali ovo baš nije svejedno), a čak i kada se to desi velike su šanse da to niko neće pročitati, izuzev ako mu nije stalo zbog nečeg. Evo zašto je meni stalo. U priči prustovskog naslova „Madeleine“ junak koji se bavi poezijom pita se: „Da li će književnost spasiti moju dušu?“ Kao što kolačić madljenica kod Prusta, posredstvom mirisa, budi sećanje na prohujalo, „izgubljeno vreme“, tako i mene ova knjiga svojim omamljujućim mirisom kafe i kafa, ruskog čaja, italijanske kafe, nemućenog nesa i produženog bez mleka, seća na studiranje Srpske književnosti, na svakodnevnu „degustaciju (literarne) strasti“ i na vremena kada su veliki pisci koje smo čitali za ispite bili mladi kao i mi. Na vreme kada su stvarali, na njihove porive za pisanjem i njihove objave.

Naslov knjige je inspirisan istoimenom pričom, koja je posvećena Vladanu Desnici. U priči je kurzivom istaknut citat: „S proljeća u nama uskrsavaju sva naša minula proljeća. To su godovi duše“. Proleće za kojim vape junaci zbirke pripovedaka Marije Prgomelje bilo bi proleće nove generacije, novi god na duši srpske književnosti, ono koje je najbliže kori i simbolički – Kori, pesničkom prvencu mladog Vaska Pope. U priči-epilogu „Još jedno proljeće“, spisateljica kaže: „Htela sam da pišem o proleću, da napišem jednu emotivno-ljubavnu priču koja tera suze na oči domaćicama doseljenim na internet, a napisala sam priču o krizi pisanja. Koga još to zanima?“ Mogla je, dakle, da bude napisana knjiga koja bi se prodavala, zbir sentimentalnih priča, krojenih za sajber domaćice, međutim, opredeljenje za fino tkanje o saglasju, trenju ili svađi između života i književnosti dalo je Igre proleća i sene, plod ove naše stvarnosti koja nas jede i grebe i one književnosti koja nas je oblikovala i koju volimo ili mrzimo.

Likovi se nalaze u situacijama u kojima se danas mogu naći ljudi, u preljubničkim, erotskim ili homoseksualnim scenama, zbijenim na dve do tri stranice priče. U pričama „Lilit“ i „Malvina“ tematizuje se nekontrolisani erotski naboj. U prvoj između vlasnika neke firme i vajarke buja prljava strast, na čijem rubu sagledavamo muškarca kako u haustoru liže njene čizme, a u čijem je središtu vajarkino „Jebala bih te“, ponovljeno na koncu priče usnama njegove supruge. Dvostruko „Jebala bih te“ duhovito nam sugeriše da je junak „pička od čoveka“. U „Malvini“, inspirisanoj romanom Mirka Kovača, slutimo homoseksualni dodir i ples dve žene. Zvono na vratima i zvuk telefona („Tad je zazvonio telefon, a ja ne volim telefon“) uokvirili su vreme i prostor priče. Čini se, naime, da se ples odigrao u snu sna, taj san prekinulo je zvono na vratima kada se pojavila ona, a telefon je probudio iz tog sna u stvarnost samoće. Trebalo je da „odigra valcer po tuđoj melodiji“, ali kao u Bajaginoj pesmi „Ovo je strašno velik grad/ i zato nema razloga/ da noćas budeš sam u njemu“, tako da je odigrala valcer svoje podsvesti i želje.

Muzička, pak, pozadina cele knjige bile bi kompozicije Vivaldija, Vagnera i Betovena. U „Igri svetlosti (nesvesnom majstoru)“ pominje se Vivaldijeva jesen, u priči „Ko plače?“ Vagner je asocijacija na predratno vreme, a Betovenovu Strastvenu sonatu slutimo u priči „Apasionata“. Klasična muzika prati život likova, a možda je i život sam po sebi strukturisan prema načelima kompozicija. To se posebno oseća u „Apasionati“ – čovek kome je život delovao savršeno, nije dosegao sreću. „Vaspitavan je spartanski (…) Takmičenja i nagrade su se nanizale (…) Imao je posao u struci, vozio dobar auto, lepo zarađivao (…) Probudio se tog vikenda shvativši da je dobio neku sedu, da mrzi svoj posao i da na ženu gleda kao na sestru“. Kupio je violinu i do kraja pokušavao da napiše savršenu pesmu, a „napolju je vetar svirao sonatu života“, nagoveštavaći proleće u melodiji na violini, „koja otapa srce ledene kraljice“.

Ove priče na neki način vraćaju čast književnosti. Bude u nama zaboravljene „godove duše“ i pokazuju kako je u vazduhu koji udišemo uvek neki Gradinar 41, Psalam 44 ili ruža iz Pesme nad pesmama. Kao što „postoje ljubavi koje nas greju“, kako se kaže u prvoj priči, tako oko nas kruže mirisi književnosti kao mirisi kafe koji nas bude iz nekog sna i čine da život sagledavamo jasnije. Kako bi Pavić rekao, „eto šta nam je potrebno umesto ogrtača“.

Autorka: Jelena Marićević 

One thought on “Objava broja 87”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *