Објава броја 87

Марија Пргомеља, Игре пролећа и сене, Прометеј, Нови Сад 2017.

Последња страница последње приче у књизи Игре пролећа и сене јесте 87. И то, разуме се, не значи ама баш ништа. Нешто, међутим, значи прва збирка поезије 87 песама Миодрага Павловића, објављена 1952. године. Замишљена над прочитаном књигом и 87. страницом, почела сам да размишљам о почетку књижевног стварања неких великана српске књижевности, о неким прошлим и садашњим временима. Списатељица Марија Пргомеља је заправо моја колегиница са студија и ми ћемо ускоро навршити тридесет година живота. Ја не пишем о њеној књизи због тога што је лично познајем, већ можда зато што наша генерација залази у зреле године живота, а о њој се ништа не зна јер се млађом генерацијом сматрају вероватно писци у петој деценији живота. Зато размишљам о томе како је Миодраг Павловић у тридесетој години живота имао иза себе и 87 песама и Стуб сећања и Октаве; Црњански и Лирику Итаке и Дневник о Чарнојевићу, и о овим се књигама и чуло и писало и све је врвело и пуцало. А ми, деца новог века, да парафразирам Милана Ракића, да ли смо недостојни књижевности наше или нас не чују зато јер нас се плаше?

Да овај текст не би постао „свакидашња јадиковка“ над отписаном младошћу, прешла бих на други разлог писања. Књига Марије Пргомеље са којом сам студирала на Одсеку за српску књижевност од 2007. до 2011. године је добра књига и вреди је препоручити. Врло је тешко објавити књигу поезије или прозе (свеједно), уколико већ нисте етаблирани младић или девојка (али ово баш није свеједно), а чак и када се то деси велике су шансе да то нико неће прочитати, изузев ако му није стало због нечег. Ево зашто је мени стало. У причи прустовског наслова „Madeleine“ јунак који се бави поезијом пита се: „Да ли ће књижевност спасити моју душу?“ Као што колачић мадљеница код Пруста, посредством мириса, буди сећање на прохујало, „изгубљено време“, тако и мене ова књига својим омамљујућим мирисом кафе и кафа, руског чаја, италијанске кафе, немућеног неса и продуженог без млека, сећа на студирање Српске књижевности, на свакодневну „дегустацију (литерарне) страсти“ и на времена када су велики писци које смо читали за испите били млади као и ми. На време када су стварали, на њихове пориве за писањем и њихове објаве.

Наслов књиге је инспирисан истоименом причом, која је посвећена Владану Десници. У причи је курзивом истакнут цитат: „С прољећа у нама ускрсавају сва наша минула прољећа. То су годови душе“. Пролеће за којим вапе јунаци збирке приповедака Марије Пргомеље било би пролеће нове генерације, нови год на души српске књижевности, оно које је најближе кори и симболички – Кори, песничком првенцу младог Васка Попе. У причи-епилогу „Још једно прољеће“, списатељица каже: „Хтела сам да пишем о пролећу, да напишем једну емотивно-љубавну причу која тера сузе на очи домаћицама досељеним на интернет, а написала сам причу о кризи писања. Кога још то занима?“ Могла је, дакле, да буде написана књига која би се продавала, збир сентименталних прича, кројених за сајбер домаћице, међутим, опредељење за фино ткање о сагласју, трењу или свађи између живота и књижевности дало је Игре пролећа и сене, плод ове наше стварности која нас једе и гребе и оне књижевности која нас је обликовала и коју волимо или мрзимо.

Ликови се налазе у ситуацијама у којима се данас могу наћи људи, у прељубничким, еротским или хомосексуалним сценама, збијеним на две до три странице приче. У причама „Лилит“ и „Малвина“ тематизује се неконтролисани еротски набој. У првој између власника неке фирме и вајарке буја прљава страст, на чијем рубу сагледавамо мушкарца како у хаустору лиже њене чизме, а у чијем је средишту вајаркино „Јебала бих те“, поновљено на концу приче уснама његове супруге. Двоструко „Јебала бих те“ духовито нам сугерише да је јунак „пичка од човека“. У „Малвини“, инспирисаној романом Мирка Ковача, слутимо хомосексуални додир и плес две жене. Звоно на вратима и звук телефона („Тад је зазвонио телефон, а ја не волим телефон“) уоквирили су време и простор приче. Чини се, наиме, да се плес одиграо у сну сна, тај сан прекинуло је звоно на вратима када се појавила она, а телефон је пробудио из тог сна у стварност самоће. Требало је да „одигра валцер по туђој мелодији“, али као у Бајагиној песми „Ово је страшно велик град/ и зато нема разлога/ да ноћас будеш сам у њему“, тако да је одиграла валцер своје подсвести и жеље.

Музичка, пак, позадина целе књиге биле би композиције Вивалдија, Вагнера и Бетовена. У „Игри светлости (несвесном мајстору)“ помиње се Вивалдијева јесен, у причи „Ко плаче?“ Вагнер је асоцијација на предратно време, а Бетовенову Страствену сонату слутимо у причи „Апасионата“. Класична музика прати живот ликова, а можда је и живот сам по себи структурисан према начелима композиција. То се посебно осећа у „Апасионати“ – човек коме је живот деловао савршено, није досегао срећу. „Васпитаван је спартански (…) Такмичења и награде су се нанизале (…) Имао је посао у струци, возио добар ауто, лепо зарађивао (…) Пробудио се тог викенда схвативши да је добио неку седу, да мрзи свој посао и да на жену гледа као на сестру“. Купио је виолину и до краја покушавао да напише савршену песму, а „напољу је ветар свирао сонату живота“, наговештаваћи пролеће у мелодији на виолини, „која отапа срце ледене краљице“.

Ове приче на неки начин враћају част књижевности. Буде у нама заборављене „годове душе“ и показују како је у ваздуху који удишемо увек неки Градинар 41, Псалам 44 или ружа из Песме над песмама. Као што „постоје љубави које нас греју“, како се каже у првој причи, тако око нас круже мириси књижевности као мириси кафе који нас буде из неког сна и чине да живот сагледавамо јасније. Како би Павић рекао, „ето шта нам је потребно уместо огртача“.

Ауторка: Јелена Марићевић 

One thought on “Објава броја 87”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *