Obećanje slobode

(Nikola Radić, „Prolećima si potreban”, Kovačnica priča, Beograd – Zlatibor, 2017)

Prva zbirka pesama Nikole Radića (1989) „Prolećima si potreban” na aksiomatski postavljenu aporiju stvaranja u (post)postmodernom trenutku odgovara nenametljivom liričnošću postignutom bez snažnih formalnih eksperimenata. Zbirka je sastavljena od sedam ciklusa koji su minimalistički iskrojeni, više podstiču slobodne asocijacije, nego što predstavljaju samostalne celine. Njena osovina je lirski subjekt, predstavljen u figuri putnika, a osnovne teme su međuljudski odnos unutar muško / ženske dvojine i Putovanje. Pesme su prožete estetski osetljivim, čulnim doživljajem života u poetizovanoj svakodnevici. Radić se na nju usresredio namerno izbegavši da svoj imaginarijum ukotvi u domenu već napisane poezije i teorije književnosti.  Književne reference, počevši od naslova koji upućuje na poeziju R. M. Rilkea, ne opterećuju, jer su uklopljene u iskreno doživljen svet.

Prvi ciklus zbirke naslovljen „Jedinstvo sa predumišljajem” predočava nam, autorovim rečima sročeno – rasparanje dvojstva u pesmama koje oblikom podsećaju na sonetni venac – svaki prvi stih naredne celine je poslednji stih prethodne. Postupak upućuje na promišljanje ciklusa kao narativne forme, unosi prozni impuls koji Radiću nije stran. Prostor dešavanja je apstraktan: pristaništa, zalivi, kapije Akvitanije, grčka ostrva menjaju se u asocijativnom nizu. U obraćanju neimenovanom ženskom subjektu kroz više prostornih metafora predstavljen je neraskidivi i neizdrživi zajednički odnos, jedinstvo u tesnom plavetnilu, napuštenom igralištu, u milionskom vezu gradova. Završno premeštanje egzistencije ženskog subjekta (označenog slovom S.) u Grčku pokazuje način na koji se može doći do oslobođenja bića preko metapoetičkog putovanja. Ona postaje „oslobođena gvožđa i točkova / Otiskom pisaće mašine”. Muški deo dvojstva se preobražava približivši se ženskom. Ona ga imenuje novim imenom, On postaje Camarade. Slika njihovog susreta nije idilična. Nepoznata, otisnuta S. i lirski subjekt ne dostižu zajednički dvoglas, postoji samo: „Čekanje na dvoglas / Bez pogovora”. Uzrok nerazumevanja ostaje nedokučen, oseća se dejstvo nečeg numinoznog – Usuda ili Sudbine.

Drugi ciklus „Veronika ima ključeve” nastavlja započetu temu ljubavi, ovaj put joj postavljajući intimniji, gradski okvir. I ove pesme se mogu posmatrati kao priča, narativnu nit održavaju njihovi krajevi koji opisuju pokrete sada imenovane junakinje, Veronike Behalkove. Svet sobe, zajedničko postojanje iza „kratko podignutih zavesa” samo naizgled je zaštićeno. Priča počinje spuštanjem zavesa, a završava se gašenjem svetla u svetu u kojem ostaju samo tajanstveni znaci na kartama, koje se ističu kao najvažniji motiv celine. Spoznaja Veronikine suštine pripada Drugima, a ne subjektu koji je samo posmatrač, pripada onima koji „sriču poreklo njenog imena”.

Subjektivnost se najpre ogledala u susretu sa drugim ljudskim bićem, a zatim će se definisati i pri dodiru sa pejzažom. Putovanje je katarzično u poeziji Nikole Radića, ono čoveku nudi jedinu mogućnost promene i saznanja. Ciklus „Posmatram nove zidine” predočava nam pesme inspirisane francuskim predelima. Vrednost Radićevog poimanja putovanja jeste njegova neposrednost. Lokaliteti nisu preneseni iz lektire, u njima ne preovladava opisivanje, već iskazivanje intimnih razmišljanja. Reka Garona postaje arterija, plućno krilo, ili mišić pesničkog bića. Ostrvo Sen Mišel izaziva razmišljanje o protoku vremena i u stvorenom ostavlja težinu ledenih vrhova, dok školjke u toplom Kap Fereu otelotvoruju u sebi olupinu detinjstva. Svežina, pitoma jednostavnost pri opisivanju lutalačkih doživljaja je, verovatno, najvrednija osobina ove poezije.

Autopoetički ciklusi „Nadahnuće”, „Dokolica” i „Pena se podiže” su postavljeni između dva putopisna dela. Pesma „Magla” iz prvog od pomenutih ciklusa je važna jer širi značenjski okvir zbirke pokazujući naznake društvene osvešćenosti. Pitanje Nas, grupe kojoj subjekat pripada osećala se i u ranijim pesmama kao prisutna, ali zakulisna tema, sada se jasno spominje motiv novca, neasfaltiranih ulica, ulica koje su „iskrojene tako da se u njih nikada ne vratiš”. Magla koja ih prekriva je materijalizovani odraz nepromenjivosti sveta. Osnaživanje svesti o društvenom kontekstu predstavlja potreban kontrast dominantom subjetku. Odnos ja-ona-mi je važan, oseća se da je krajnji cilj opisanih dešavanja dolazak do celine, do pripadnosti, kako se zaključuje u pesmi „Kratkovidost”, posle još jednog razgovora koji dovodi samo do udaljavanja: „Pričali smo o mimoilaženju planeta / Malo o smrti / Više o onome Mi / Koje se nikad neće desiti”. Izdvaja se i pesma „Minut ćutanja za Rajićevu 14” jer u fragmentisanoj strukturi prenosi zgusnuto vreme zajedničnog trajanja u doživljenom isečku upečatljivog beogradskog, urbanog prostora, sa naročito pokazanim umećem korišćenja glagola. Bez refreničnog ponavljanja naslova u završnom stihu pesma bi bila još upečatljivija.  

Završni ciklus zbirke nadograđuje odnos prema putovanju kao najvažnijem egzitencijalnom činu slobodnog čoveka. Ukoliko nam je Francuska prikazana kroz pejzaže koji su bili pre svega promišljani i posmatrani, Istanbul je mesto u koje se stupa sa rizikom. Bez doticanja tradicionalnih motiva kojima su opevani ovaj grad i vizantijska tradicija u srpskoj poeziji donosi se slika susreta putnika sa jednim savremenim velgradom. Lirski subjekt u različitim pravcima niže misaone asocijacije zajedno sa slikama života u gradu, realistične situacije spojene su sa pitanjima o stvaranju, prolaznosti, podeli uloga u životu. Radnja kulminira u susretu sa duhovnim vodičem, prvim bićem koji se obraća subjektu i njega samog promišlja.  Rezoner, dvojnik, potvrđuje ličnu i umetničku slobodu i čulni doživljaj kao osnovne vrednosti. Lirski subjekt sa putovanja treba da ponese „neku žicu, umirenu žilu koja će se jednom / probuditi”. Zbirka „Prolećima si potreban” se završava snom, uspavljivanjem fizičke egzistencije mladića, stariji čovek obećava mladom buduće buđenje i predviđa razvoj imaginacije u međuprostoru sna u kojem iskustvo postaje kreativni sadržaj: „Laku noć sada, mladiću / Dok sve se ovo u tebi ne slegne / Dok nas papir ne pretvori u čudo / Laku noć.”

Nikola Radić je pesnik koji polako razvija svoj jezik i motive: svetiljke, vode, svetlosti, karte, motive koji uspevaju da se otrgnu od književnog nasleđa i budu iznova doživljeni. „Prolećima si potreban” nagoveštava mogućnosti daljeg autorovog rada, tu pre svega mislimo na brušenje tema odnosa prema Drugima i na razvijanje motiva putovanja. Hibridni poetsko / prozno / putopisni tekst bio bi mesto u kojem bi se mogle nastaviti ovde na pravi način započete teme. Tumačena zbirka nije bez mana, postoje stilski slabija mesta, nedorađene pesničke slike, često korišćenje apstraktnih imenica ume da oteža čitljivost i razumevanje. Čini se da je takav odnos prema formi posledica svesnog izbora, deo naročitog oslobođenja od ega i sterilnosti forme. Ova poezija u sebi sadrži prvobitnu nevinost, subjektivnost koja se ne stidi sebe i ne imitira, u tom potvrđivanju slobode nalazi se njena vrednost. Pesnik poziva čitaoca na sudelovanje i obećava zajedničko putovanje: „pokazaću ti iza privida ropstva / Celu jednu slobodu / Sočnu kao grožđe koje sanjaš”.

Autor: Miloš Živković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *