О незнању

(или известан поглед на „Уста пуна земље“ Бранимира Шћепановића)

Оно што једно уметничко дело чини универзалним и непоновљивим и сврстава у ред ремек-дела јесте универзалност, многострукост перцепције и одолевање времену, а кратки роман „Уста пуна земље“ Бранимира Шћепановића, чини се, никада није био актуелнији. Ако се крене кроз садржај то се показује на самом почетку, задржава током целе приче и доследно сагледава у епилогу.

Изнурен очајем услед мединциске прогнозе да му преостаје само пар месеци живота, главни лик ове приче путује у завичај да тамо, на свом, сконча, али суочен са сопственом прошлошћу, не могавши међу људима (осталим путницима) да се прибере, сведе и сагледа сопствени животни учинак, излази из воза на споредној станици. Уверен да само далеко од људи и свега људског може да се опрости од света (несвестан чињенице да изван њега никакав свет не постоји) неоријентисано лута непознатим пределом и наилази на двојицу ловаца који у дивљини траже свој мир (као да се њихов мир изгубио негде изван њих па га треба наћи). Одмах се даје у бег (опет несвестан да бежећи од света и људи бежи од самог себе, а то није могуће). Чудно понашање придошлице, остајући без икаквог сазнања чиме је мотивисано, код ловаца рађа бројне предрасуде и потиче да стигну незнанца и разјасне недоумице. Дакле, трка започиње из незнања. На њега се природно калеми радозналост у виду предпоставки које се не могу потврдити а које неконтролисано искрсавају у умовима прогонотиља, осим ако се прогоњени обузет сопственим ирационалним пројекцијама не стигне, и инат (он наставља бекство само зато што су гониоци тако упорни а они да докажу да су храбрији, бржи и јачи) што сулуду јурњаву, сада већ у потпуном незнању подстиче.

Бранимир Шћепановић

Налећу на чобанина који у први мах не хаје за то шта се дешава али који, без икаквог доказа потпуно уверен да је бегунац прошле године убио његовог пса, немачког овчара, дакле и он из незнања које je изродило претпоставку, одједном јурне и прикључи се потери.

Бегунац некако стиже до шуме и скрива се, али тада на сцену ступа шумар под изговором да је све у шуми под његовом индеренцијим, на шта додаје и лични разлог, без основа оптужује бегунца да му је лане украо пушку док је он дремао и, упркос незнању, ставља себе на чело потере.

Бежећи, прогоњени жуди за свим што гоњен немилосрдним бичем професионалне амбиције која је осатла неостварена, није стигао да иживи (море, сутоне и зоре, жене и вино) и из жудње црпи додатну снагу а прогонотиљи сада снагу црпе из мржње јер им прогоњени упорно измиче чиме их понижава и провоцира и због чега мора бити сурово кажњен. Успут, у потеру се, без сазнања о природи јурњаве, укључују и појединци и групе, јер им се указала јединствена прилика да у нечему учествују, медиокритетски опонашајући остале, незнање уједињују са незнањем, а они сами, утапају у преплављујућу мржњу. Стиче се утисак да незнање неприметно из једног облика прелази у други, да је заразно, да се шири и нараста, и тиме само себе одржава.

Потера се завршава очекивано трагично. У једном тренутку прогоњени, изнемогао, пада на земљу, нестаје из видокруга прогонитеља који се, преморени, окрепљују водом из откривеног извора. Он то доживљава као тријумф, те коначно сам са саобом, опрашта се и од унутрашњег и од спољашњег света. Мислећи да тако измиче и судбини, одлучује да запева из свег гласа али, на сопствено запрепашћење, установљава да из уста пуних земље, лишћа, маховине и трава, које је, захваљујући стручном знању препознавао као лековите, не би ли се окрепио, успут откидао и у уста трпао (преобразба знања у незнање), излази вапај, лелек и кркљање. Пренути аветињским самртничким ропцем прогонотиљи налазе прогоњеног, нагог и укоченог, без икаквог трага идентитета, и без могоћности икаквог одговора, потврде или одбацивања предрасуда и предпоставки због којих су га прогонили, тону у мрак сопственог незнања.

Витуозним приповедањем, литерарним поступком паралелног праћења радње, Шћепановић недвосмислено, у сваком сегменту указује, али ни у једном тренутку јасно не артикулише овакав закључак, остављајући га читаоцу на препознавање.

Фото: Ема Ланчаричовá

На први поглед може се учинити да се ради о својеврсном парадоксу. Сваки од јунака ове невелике приповести, у сваком тренутко савршено јасно зна шта и зашто ради и то што ради ради пуном свешћу, међутим, ниједном од актера то не доноси добробит, ништа од онога што се жели и хоће постићи не постиже се, а самим тим никога не усрећује. Дакле, по последицама радњи није тешко докучити да знање о ономе шта се и због чега чини, као и знање у тренутку чињења, и без обзира и упркос савршено прецизном чињењу, освешћује се као незнање.

А оно што актуелност Шћепановићевог дела не само да се потврђује већ „Уста пуна земље” чини актуелнијим него икада раније јесте начин живота савременог човека. Макар и летимичан поглед недвојбено открива да се стално убрзава, да је човек у непрестаној журби да нешто докаже, оствари, постигне и јурњави за нечим, да нешто стекне, има, конзумира. Допринос убрзању до крајњих граница подношљивости увођењем у свакодневницу информативних технологија је такав да живот претвара у жрвањ за млевње људског духа. Јурњавом и журбом не постиже се ништа суштински битно, напротив многострукост привидних могућности већа него икада у историји човчанаства замагљује и заводи људско биће да исти исход сопствених активности преживљава изнова и изнова, остављајући га у перманентном незнању.

Ништа од онога због чега се журило и ништа од онога за чиме се јурило не долази онако како се желело, а када дође онако како дође не доноси очекивану статисфакцију и задовољство, а ако неким чудом, у изузетним околностима, и дође управо онако како се желело, открива се да је краткотрајно и непотпуно. А то сазнање јасно указује да су баш као у Шћепановићевој причи сви напори били узалудни и да је нешто битно пропуштено што намеће питања као што су: где се то заправо било и шта се то заправо радило. Али, како по правилу остају без одговора јер нема времена за умовање, нови изазови непрестно искрасавају из сваког екрана, мобилног, службеног или кућног свеједно, гурају се под тепих и заборављају. Нова активност постаје приоритет. А то што је исход унапред одређен током активност није могуће увидети јер чула прште, а разум разиграва привиде.

Као што се да закључити, и поред стручних и професионалних знања што је неопходно у савременом животу и поред знања шта се и како ради, као и поред тога што се то шта се ради ради пуном пажњом и свешћу што је императив, недостаје му суштинско знање, знање о ономе који зна, знање о себи самом, што га оставља непотпуним да бауља у мраку незнања.

Фото: Ема Ланчаричовá

Али како се та знања не уче системски кроз школство и образовање што је, узгред буди речено, и немогуће, (ко би створио градиво и наставни програм за сваког појединца понаособ!?!) већ га свако мора стећи сам за себе, непходно је измаћи се од ужурбаности, застати и окренути се себи, и присетити се древне поруке из пантеона Грчке мудрости: спознај себе самог. Али, то није нимало лако и једноставно. Сваком појединцу живот сервира градиво само њему намењено, а учитеља нема и не може га за свакога бити. Ипак, ако се доследно истраје у самоспознаји, на крају, спознаје се да никаквог суштинског себе нема већ само самостворена, умиишљена, илузорна представа о себи са којом се идентификује, а самим тим да никакавог света изван човека нема јер је саздан из самоушљеног себе, да су стога унутрашњи светови илузорни, а да спољашњи не могу бити другачији до илузорни јер су експресије унутрашњих, да спољашњи врше јак утицај на унутрашње, да се пројектовано као бумеранг враће пројектанту, чиме се сачињава сфера илузорних појава (феномена) који имају релативно, условно и пролазно постојање, да то чулима и интелектом перципирамо и препознајемо као материјалну стварност, а што не може бити ништа друго до сцена, позорница, плесни подијум на којој, више или мање спретно, људско биће плеше сопствени животни плес.

Међутим, никако се не сме сметнути са ума да је човек структуиран од тела (ако га запостави у проблему је, а ако се идентификује са њим у још већем је проблему), интелекта (ако га игнорише заглупи, а ако га издигне изнад свега осталог излуди), и емоција (ако их потисне оставља себе без животне енергије, а ако им служи остаје без сврхе и смисла јер су у непрестаном кретању) и да је без свести о томе немогуће стићи до циља, до стварног знања.

А како мисли, речи и идеје немају моћ остварења већ само указивања, умеће бити долази тек када се одустане од журбе (да се докаже, оствари, постигне јер све то већ ту самим постојањем) и јурњаве (да се стекне, има, конзумира више него што је потребно, упротивном требању никад краја), изван свих је конструкција, неконцептуално, а ипак перциптивно, дакле спознајно и од суштинске важности, а уједно циљ и сврха животног плеса. То никако не значи пасивност и изолацију, напротив, активности постају сврсисходне и благотворне. Када се једном увиди, искуси и доживи, човека учини испуњеним, целовитим, а оно што назива светом богатијим и лепшим, а и животни плес постаје виртоузнији.

Фото: Ема Ланчаричовá

„Устима пуним земље” Шћепановић жигоше готово све отрове које трују људско биће које заслепљено ужурбаношћу и јурњавом то не увиђа, а самим тим и онемогућава да буде оно што јесте и какав јесте. Након ишчитавања, пажљивом, освешћеном читаоцу не може да се отме други закључак до да је то прича о њему самом, те да му не преостаје ништа друго до да одустане од журбе и јурњаве, окрене се себи и упусти у најузбудљивију авантуру коју живот може да понуди, у авантуру знања о незнању, у никада потребнију авантуру знања о зналцу.

Аутор: Мирко Шкиљевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *