O hazard poeziji

Poezije mamac to je goli vrabac

Uroš Ristanović, Sutra, Edicija Sent, Novi Pazar 2018.

Pišući o pesničkoj knjizi Puj, pike Mirjane Frau Kolarski (rođ. 1987), napisala sam da su igre i eros neki od „odgovor[a] nove pesničke generacije na ‘Žmure’ Vaska Pope, na svu ozbiljnost i težinu koju nosi poezija različitih pesničkih generacija. Popa je u pesmi napisao: ‘Traži ga traži / Gde ga sve ne traži / I tražeći njega izgubi sebe’, a pesnikinja Kolarski karnevalizuje igru u pokušaju ne samo da pronađe ‘njega’ i ‘sebe’, već i one koji će razumeti važnost ‘prazničnog načela’, kako bi rekao Aleksić i ‘trijumfa smijeha’, kako bi rekao Goran Maksimović“.1) Funkciji erosa u poeziji Mirjane Frau Kolarski u poeziji Uroša Ristanovića (rođ. 1994) donekle odgovaraju hazardne igre. Linija žmurki (Popa – Kolarski) bila bi analogna poetici igara na sreću u srpskoj književnosti u poslednjih nekoliko godina.

Radi se, naime, o knjizi eseja / čitanja / odlomaka Aleatorij (KCNS, Novi Sad 2013) pesnika Bojana Savića Ostojića (rođ. 1983), te pesničkoj knjizi Kocke su bačene (SKC, Kragujevac 2015) filozofa Nikole Oravca (rođ. 1984). Kako navodim u prikazu „Jeretički rubikon“, „postoje dve verzije Cezarove čuvene rečenice koju je izgovorio pred prelazak reke Rubikon: Alea iacta est (Kocka je bačena) i Alea iacta esto (Neka padne kocka). Čini se da se prvom verzijom Cezarove rečenice može odrediti knjiga-esej Aleatorij, koja se čita u stalnom iščekivanju ishodišta kocke koja je bačena, pa  knjiga postaje kockarnica razmišljanja, a tek nakon čitanja cele knjige možemo saznati šta smo knjigom dobili, a šta izgubili, jer ‘kocka je pala’ istovremeno kad su se korice sklopile“.2) Nikola Oravec, pak, daje naslov knjizi prema poslednjem stihu pesme „Yamb“: „Tajna se krije u strategiji, / u raspoređivanju, / u velikim brojevima / statistička greška, loša procena, / pogrešni potezi naprosto blistaju! / Kocke su bačene!“ Dakle, nasuprot knjizi kao mestu, „kockarnici razmišljanja“, stoje tri ciklusa Nikole Oravca („Krici“, „Smejati se samom sebi“ i „Prosvetljenje slučaja“) kao tri bacanja u jambu. I kao što igrač u svakom od bacanja bira kockice koje mu najviše odgovaraju, preostale baca tri puta i najposle upisuje rezultat, pesnik tako raspoređuje svoje pesme, jer „tajna se krije u strategiji“. Takođe, kocke Nikole Oravca se možda mogu osmotriti kao nepromenljivost sreće („pogrešni potezi naprosto blistaju“), bez obzira na uvek nova bacanja, ili uvek novo pisanje poezije. Iako ničeg novog nema pod suncem, kako kaže Knjiga Propovednikova, iako su „kocke bačene“, to ne znači da ne treba biti pesnik, strateg i raspoređivač.

Konačno, Uroš Ristanović u prvoj pesničkoj knjizi Sutra čini se da unosi novu idejnu paradigmu hazard pesništva. Za razliku od deset godina starijeg Nikole Oravca, čije je naslovno težište u perfektu („kocke su bačene“), Ristanović stavlja fokus na budućnost („sutra“). Već u prvom ciklusu „Triptih termina“ apostrofira se igra barbot: „Ima li bar pod / zapletima / nečega strašno važnog, / ili i oni / satima / samo igraju barbot?“ („Završni“). U barbotu, naime, koji se igra sa dve kockice (za razliku od jamba koji može sa 5-6), iako je broj igrača neograničen, uvek igraju dvojica jedan protiv drugoga, a ulozi mogu biti posve veliki. „Triptih termina“ (narativ, siže i zaplet) sugeriše već na početku da lirski subjekt ove poezije ima veliki ulog, a da je njegovo pisanje ujedno i dvoboj. Veza između kockanja i dvoboja poznata je još od romantizma. U Puškinovoj Pikovoj dami, primera radi, nema „klasičnog dvoboja, ali se kartaroški obračun između pohlepnog oficira Hermana i slavnog kockara Čekalinskog može i tako posmatrati. Pripovedač to otvoreno sugeriše: ‘Sve je ovo ličilo na dvoboj’, kaže on opisujući odlučujući trenutak priče“.3)

Barbot je, stoga, uvod u onu igru koja nije toliko eksplicitno pomenuta, ali koja se može naslutiti. Ciklus pesama „O vrapcu“ i neretko provlačenje motiva ove ptice kroz pesme „Šta je tu i nije“ i „Krajem leta“ iz ciklusa „Nužne pesme“ i „Sutra“, povezano je sa katulovskim motivom vrapca, tj. ljubavno-erotskom tematikom, a, samim tim, potencijalnim kockanjem i dvobojem sa ljubljenom ženom ili suparnikom. Vrabac se smatra Afroditinom pticom i simbol je čulne ljubavi. U Katulovoj pesmi „Vrabac“ simbolizuje falus, dok je u „Smrti Lezbijinog vrapca“ trenutak posle koitusa predstavljen vrapčevom smrću iliti klonućem falusa (smrću užitka). Kod pesnikinje Sapfo plamen ljubavi bio je pročišćujuć, ali kod Katula se suočavamo sa plamenom strasti i čula koji može da opeče i koji je potrošan. Uroš Ristanović oslanja se na antičku semantizaciju vrapca, ali unosi jedan zanimljiv momentum u njegovo pesničko oblikovanje. Vrabac je pesma kojoj se stremi, a koja nastaje iz gubitka puke strasti i požude, kao što gubeći zauvek Euridiku, Orfej počinje da peva pravu pesmu. Za ovu pretpostavku imamo potvrdu u drugoj pesmi poeme „Vrabac“: „Ipak, kada ga tražiš u krošnjama / prolećnim – / nema ga, nema ga. // * Vrabac je nasumični smiraj duha, / neočekivani rasplet i mir / čistiji od devičanskih grudi / ljubljenih u minut do sutra, / i mada joj je koža i sad meka / lepša je bila senka, / jedino senka vrapca“.

Ono što je Euridika za Orfeja jeste vrabac za Uroša Ristanovića, s jednom bitnom razlikom – kod njega se radi o stvaranju pesme iz klonuća strasti i erosa, a ne iz nasleđa motiva „mrtve drage“.

U tome bi bila postavka u kojoj se pesnička knjiga Sutra razlikuje od zbirke Puj, pike. Postoje elementi erosa i igara, ali su kod pesnikinje oni objedinjeni igrom žmurki, dok kod Ristanovića motiv vrapca funkcioniše kao objedinjujuć faktor erotskog i čulnog, ali i hazardnog, budući da postoji i igra sa kockicama goli vrabac. U toj igri svako baca kockicu u krug, ali se rezultat upisuje desnom susedu, dakle, kao da naša sreća uvek pripadne nekom drugom, a drugi odlučuje o nama. Jedini trenutak kada se protivniku ne pripisuje poen i jedina mogućnost da igrač baci kockicu i sebi upiše sreću jeste da mu padne Jedinica. Ta Jedinica se zove goli vrabac i može se reći da pesnik piše o vrapcu baš zbog nužne želje za voljom da odigra za samog sebe, da njegova poezija progovori u sopstveno ime i položi ispit zrelosti.

Dragoslav Mihajlović je u romanu Kad su cvetale tikve junaka Ljubu Šampiona najpre nazvao Ljubom Vrapčetom u ranoj mladosti i pre no što je izgubio nevinost. Vrabac je i simbol Beograda gde se radnja romana odigrava, ali žargonski nadimak Vrapče u sebi sadrži i nešto od simbolike vrapca kao seksualno nezasite ptice. Otuda je pesniku vrabac bio neophodan, kao signum obreda prelaza i zalog za prevazilaženje pesničke nevinosti. Ne čudi što se lirski subjekt sa njim obračunava i disovski dovodi u pitanje njegovu smrt: „u ormaru mrtav vrabac, / baš je smešna ova farsa. // Teši me da će, nakon smrti, / za mnom ostati: nerazumevanje, / jedno umorno telo, / igra senki i nijansi, / plava iznošena košulja, / neizgovorena reč / i otvorena vrata – / ako vrabac nije mrtav, / ako spava, ako spava“ („Kravata“).

Takođe, među veoma uspelim delovima pesničke knjige Sutra spada „Nestali ep“ iz ciklusa „Dugih pesama“ hvatanje varijacija grča: zvuk grča u linijama, minuli grč, grč sredine, grč nema stanište, u snovima grč, grč srži, grč površine, grč zaborava, grč pitanja, grč tela, nestabilan grč, grčeve precrtao U. R. Grčevi su predstavljeni i grafički („precrtani su“) u vidu linija koje podsećaju na otiske prstiju i mogućno je da značenjsku ravan ostvaruju upravo u pokušaju da se ostavi lični pečat, jedinstven pesnički otisak prsta. Grčevi „Nestalog epa“ mogu se odnositi upravo na grčeve i grimase tokom vrhunca seksualnog čina. Ako je taj čin bio ep, ono što od njega ostaje su iscepkana sećanja na telesne osećaje, na minulu nasladu koja je iscurela u pesme, kao što „otiču iz grada autobusi, / tope se prestoničke stanice / i sve izgleda kao na brzinu / olizan sladoled“.

„Olizan sladoled“, telesna naslada pretočena u pesmu, zanimljiv je odgovor na pitanje poezije danas. Ako čitalac čitanjem poezije može da oseti eho nekog užitka, istopljenog erosa koji se uvek iznova obnavlja, on će posegnuti za pesničkom knjigom. Bartovsko „zadovoljstvo u tekstu“ pronašlo je uporište i specifičnom tretmanu motiva vrapca i golog vrapca u poeziji Uroša Ristanovića. Vrabac je bio rizik i kockanje, mamac da se privuku čitaoci. Vrabac je Afrodita, falus, ali i igra u koju vas pesnik mami, kao na porciju sladoleda ili na partiju barbota.

Autorka: Jelena Marićević

FUSNOTE:   [ + ]

1. Jelena Marićević, „Prč u horoskopu“, Kult: časopis za književnost, umetnost, literaturu i teatar, 29. 9. 2017.
2. Jelena Marićević, “Jeretički Rubikon“, Književni magazin, god. 14, br. 150-153, 2013/2014, str. 60.
3. Jovan Popov, „Literarnost života i smrti: dvoboji u ruskom romantizmu: 1. Pesnik i breter: Puškin“, u knjizi: Dvoboj kao književni motiv, Akademska knjiga, Novi Sad 2012, str. 177.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *