O dinamičnom i statičnom aspektu jezika

Jezik je živi organon koji ima svoj razvojni tok.

„Živ“ jer se i jezici (franc. langue), kao i svi živi organizmi, rađaju i umiru. Različiti su načini na koji neki jezik može nastati. Bilo da se radi o dezintegraciji jednog zajedničkog prajezika iz kog se na početku iznedri nekoliko novih zasebnih dijalekata koji zatim dalje postaju zasebni jezici deleći istog pretka kao što je na primer slučaj sa slovenskim jezicima. Ili o međujezičkim interferencijama gde je moguće da jezik kolonizatora nametne svoju nadmoć ali i da jezik supstrat ostane temelj pri čemu nastaje jedan novi u sinergiji dva jezika kao univerzalno sredstvo komunikacije. Takve jezike poznajemo kao pidžine.  Kroz nove generacije govornika kojima je to maternji jezik, on postaje prirodan jezik i tada govorimo o kreolima.

„Organon“ jer je oruđe komunikacije. Jezikom podrazumevamo i neuhvatljivu urođenu čovekovu sposobnost (franc. langage) koja ima svoju konkretnu manifestaciju (franc. parole). Poprima oblike, ima svoju formu, paradigmu i sintagmu. Može da se ukalupi i ostavi svoj trag. Može da označava i da bude označen. Njime se oduvek molilo za blagostanje ali se i klelo. Njime su se davala proročanstva i ostavljale svete reči u nasledstvo čovečanstvu. Njime su se stvarala prijateljstva i izražavala misao koja je od prapočetka neraskidivi saputnik čovekov. Kroz njega su izrasle civilizacije. Njime se stvaralo i rušilo. I kroz sva svoja svojstva on se skupljao i širio, disao, živeo u nama, i kroz nas govorio o nama samima.

„Razvojni tok“ jer jezik, imajući svoj početak i kraj, ima i ono što je omeđeno tim dvema krajnostima. Ima svoju razgranatu dijahronijsku putanju, i svoj sinhronijski momenat. Jezički razvoj predstavlja skup promena koje su bile aktivne kroz kraće ili duže vremenske periode. Promene u jeziku su promene u čoveku, odraz čovekove svesti u određeno vreme pod određenim okolnostima. Primeri razvoja jezika u zavisnosti od okolnosti mogu se odraziti na raznim jezičkim nivoima. Na primer, u slučaju pojave novih pojmova, dostignuća ili otkrića novih predmeta, jezik će bogatiti leksiku a mogućnosti su raznolike. Nastajaće nove reči, neologizmi; ili će već postojeće reči proširiti svoju semantiku i domen upotrebe i na nove pojmove; ili će se već postojeće reči uklapati u nove modele pri čemu će nastajati nove složenice; ili će se možda kalkirati već postojeći obrasci iz jezika iz kojih se usvajaju novi pojmovi; a nije isključeno da će jezik pronaći i nove načine. Kako bilo, jezik uvek nalazi načina da se postigne cilj, kreće se put svetlosti da proklija u ono što je potrebno čoveku koji ga koristi.

A sada treba razgraničiti ovaj pojam jezika od njegovog statičnog konvencionalnog odraza – standardizovane forme.

Standardni jezik predstavlja konvencionalni sinhronijski presek jednog ili više dijalekata datog jezika. Standardni jezik je preslikano stanje prirodnog jezika kojem se teži. Dijalekat koji se uzima za osnovu standarda najčešće uživa status socioekonomski najprestižnijeg dijalekta sa najvećim brojem govornika. U vezi sa ovim treba imati na umu da sa naučnog lingvističkog aspekta ne postoji nikakva osnova po kome bi neki dijalekat (ili jezik) bio „pravilniji“, „bolji“ ili „tačniji“ od nekog drugog. Koji će se varijetet nekog vernakulara standardizovati najmanje je lingvističko pitanje, jer lingvistički gledano, svi su dijalekti (kao i jezici) podjednako kvalitetni u svojim različitostima. Dakle, postoje sa jedne strane celine prirodni idiomi, dok sa druge strane te iste celine možemo posmatrati standardizovane forme koje su bile odraz realnog stanja u momentu standardizacije. Te standardizovane forme od momenta standardizacije predstavljaju statičnu osnovu, koja se doduše može menjati i nadgrađivati ali promene koje takva forma obuhvata takođe su konvencionalne prirode (preskriptivnim gramatikama, ili kroz nova izdanja pravopisa). Promene standardne forme trebalo bi da prate prirodan razvoj jezika u određenim granicama. Od momenta standardizacije, prirodan jezik, odnosno dijalekat, koji je osnova standarda sa svim svojim varijetetima nastavlja svoj prirodan razvojni tok, prati razvoj čovekove svesti i spreman je za igru paradigmatskih analogija, sintagmatskih alternacija i pozajmljivanja u kontaktu sa drugim jezicima. Promene standardizovanog jezika su planske, dok se prirodan jezik menja spontano, bez svesnog angažovanja svojih nosilaca. Standardni jezik ima za cilj da postane univerzalno sredstvo sporazumevanja jedne nacije ili države obuhvatajući sve njene jezičke realizacije na svim funkcionalnim nivoima.

U situacijama kada se, na primer, pitamo koji je oblik date reči „ispravan“, mi se u stvari pitamo kako glasi standardizovani oblik te reči. Ta reč može da podleže određenim promenama u neformalnom govoru, a promena njene strukture može biti uzrokovana na raznim jezičkim nivoima; promena može biti inovativnog karaktera, ili je u pitanju arhaična forma; ili njena upotreba može da bude uslovljena upotrebom određenog funkcionalnog stila, i tako dalje. Ali sa druge strane mi tražimo propisanu standardnu formu čija je upotrebna vrednost podjednako validna na svim funkcionalnim nivoima i ne podleže inovacijama niti analogijama. Otuda u našoj jezičkoj kompetenciji dvojstvo oblika i naša nedoumica šta je „ispravno“ koristiti.

Naš zadatak je da svoju jezičku kompetenciju bogatimo standardnim formama ali istovremeno ne treba omalovažavati niti stigmatizovati ostale dijalekte (i jezike) koji u svojoj celokupnosti predstavljaju bogatstvo jezičkog univerzuma.

Autorka: Jadranka Lukić 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *