О динамичном и статичном аспекту језика

Језик је живи органон који има свој развојни ток.

„Жив“ јер се и језици (франц. langue), као и сви живи организми, рађају и умиру. Различити су начини на који неки језик може настати. Било да се ради о дезинтеграцији једног заједничког прајезика из ког се на почетку изнедри неколико нових засебних дијалеката који затим даље постају засебни језици делећи истог претка као што је на пример случај са словенским језицима. Или о међујезичким интерференцијама где је могуће да језик колонизатора наметне своју надмоћ али и да језик супстрат остане темељ при чему настаје један нови у синергији два језика као универзално средство комуникације. Такве језике познајемо као пиџине.  Кроз нове генерације говорника којима је то матерњи језик, он постаје природан језик и тада говоримо о креолима.

„Органон“ јер је оруђе комуникације. Језиком подразумевамо и неухватљиву урођену човекову способност (франц. langage) која има своју конкретну манифестацију (франц. parole). Поприма облике, има своју форму, парадигму и синтагму. Може да се укалупи и остави свој траг. Може да означава и да буде означен. Њиме се одувек молило за благостање али се и клело. Њиме су се давала пророчанства и остављале свете речи у наследство човечанству. Њиме су се стварала пријатељства и изражавала мисао која је од прапочетка нераскидиви сапутник човеков. Кроз њега су израсле цивилизације. Њиме се стварало и рушило. И кроз сва своја својства он се скупљао и ширио, дисао, живео у нама, и кроз нас говорио о нама самима.

„Развојни ток“ јер језик, имајући свој почетак и крај, има и оно што је омеђено тим двема крајностима. Има своју разгранату дијахронијску путању, и свој синхронијски моменат. Језички развој представља скуп промена које су биле активне кроз краће или дуже временске периоде. Промене у језику су промене у човеку, одраз човекове свести у одређено време под одређеним околностима. Примери развоја језика у зависности од околности могу се одразити на разним језичким нивоима. На пример, у случају појаве нових појмова, достигнућа или открића нових предмета, језик ће богатити лексику а могућности су разнолике. Настајаће нове речи, неологизми; или ће већ постојеће речи проширити своју семантику и домен употребе и на нове појмове; или ће се већ постојеће речи уклапати у нове моделе при чему ће настајати нове сложенице; или ће се можда калкирати већ постојећи обрасци из језика из којих се усвајају нови појмови; а није искључено да ће језик пронаћи и нове начине. Како било, језик увек налази начина да се постигне циљ, креће се пут светлости да проклија у оно што је потребно човеку који га користи.

А сада треба разграничити овај појам језика од његовог статичног конвенционалног одраза – стандардизоване форме.

Стандардни језик представља конвенционални синхронијски пресек једног или више дијалеката датог језика. Стандардни језик је пресликано стање природног језика којем се тежи. Дијалекат који се узима за основу стандарда најчешће ужива статус социоекономски најпрестижнијег дијалекта са највећим бројем говорника. У вези са овим треба имати на уму да са научног лингвистичког аспекта не постоји никаква основа по коме би неки дијалекат (или језик) био „правилнији“, „бољи“ или „тачнији“ од неког другог. Који ће се варијетет неког вернакулара стандардизовати најмање је лингвистичко питање, јер лингвистички гледано, сви су дијалекти (као и језици) подједнако квалитетни у својим различитостима. Дакле, постоје са једне стране целине природни идиоми, док са друге стране те исте целине можемо посматрати стандардизоване форме које су биле одраз реалног стања у моменту стандардизације. Те стандардизоване форме од момента стандардизације представљају статичну основу, која се додуше може мењати и надграђивати али промене које таква форма обухвата такође су конвенционалне природе (прескриптивним граматикама, или кроз нова издања правописа). Промене стандардне форме требало би да прате природан развој језика у одређеним границама. Од момента стандардизације, природан језик, односно дијалекат, који је основа стандарда са свим својим варијететима наставља свој природан развојни ток, прати развој човекове свести и спреман је за игру парадигматских аналогија, синтагматских алтернација и позајмљивања у контакту са другим језицима. Промене стандардизованог језика су планске, док се природан језик мења спонтано, без свесног ангажовања својих носилаца. Стандардни језик има за циљ да постане универзално средство споразумевања једне нације или државе обухватајући све њене језичке реализације на свим функционалним нивоима.

У ситуацијама када се, на пример, питамо који је облик дате речи „исправан“, ми се у ствари питамо како гласи стандардизовани облик те речи. Та реч може да подлеже одређеним променама у неформалном говору, а промена њене структуре може бити узрокована на разним језичким нивоима; промена може бити иновативног карактера, или је у питању архаична форма; или њена употреба може да буде условљена употребом одређеног функционалног стила, и тако даље. Али са друге стране ми тражимо прописану стандардну форму чија је употребна вредност подједнако валидна на свим функционалним нивоима и не подлеже иновацијама нити аналогијама. Отуда у нашој језичкој компетенцији двојство облика и наша недоумица шта је „исправно“ користити.

Наш задатак је да своју језичку компетенцију богатимо стандардним формама али истовремено не треба омаловажавати нити стигматизовати остале дијалекте (и језике) који у својој целокупности представљају богатство језичког универзума.

Ауторка: Јадранка Лукић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *