Nušićev burek

Malo je ljudi u istoriji Srbije kao što je Branislav Nušić. Sa pravom se smatra našim najvećim komediografom, ali on je bio mnogo više od toga.

Nušić je rođen 20. oktobra 1864. godine. Krenuo je da piše još kao dete i svoje prve radove je objavljivao kao gimnazijalac u listu Golub. Njegov talenat se odmah video i jedno od svojih remek–dela, Narodni poslanik, napisao je sa samo 19 godina. Međutim, Nušić nije bio samo pisac. On je bio i politički aktivan budući da je kao mlad postao član Radikalne stranke, a njegova prva komedija ismeva vladajući stranku, narodne poslanike i izbore.

Nakon završene gimnazije studirao je prava, ali tokom studija je nastavio da se bavi politikom i učestvovao je u Srpsko–bugarskom ratu 1885. godine u istom vodu kao i pesnik Vojislav Ilić. No, Nušićeva ljubav prema pisanju nije prestajala i vreme koje je proveo u ovom ratu je poslužilo kao inspiracija za njegovu prvu knjigu – Pripovetke jednog kaplara. Ova zbirka kratkih priča je publikovana 1886. godine, iste godine kada je Nušić diplomirao sa Velike škole u Beogradu.

Tokom mladosti Nušić je bio trn u oku vlasti. Njegova prva komedija je ismevala režim i politiku, a njegovo naredno remek–delo će ismevati policiju koja je korumpirana i radi samo u interesu dinastije. Naravno, kao i sa Narodnim poslanikom, nekoliko godina će proći pre nego što će se Sumnjivo lice pojaviti na pozorišnoj sceni. Ismejavanje režima je kulminiralo sa njegovom političko–satiričnom pesmom Dva raba kojom je uvredio kralja Milana Obrenovića i zbog čega je osuđen na dve godine zatvora, ali je pomilovan nakon što je odslužio samo jednu. Pesmom je stekao ugled mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera“ koji će ga pratiti do današnjeg dana.

Robija ga nimalo nije opametila kako se vlast nadala jer je i u zatvoru pisao satirična dela u kojima je ismejavao birokratiju. Međutim, po izlasku iz zatvora 1888. godine Nušić odlazi na prijem kod kralja Milana. Nakon ovog nepredvidivog događaja, ministar spoljašnjih poslova mu dodeljuje službu u diplomatiji i tako počinje Nušićeva politička karijera. Sledećih deset godina će provesti u službi u konzulatima u Osmanskom carstvu – Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini.

Imao je različita zaduženja u konzulatima, ali njegova karijera tek kreće da napreduje kada se vratio u Srbiju. Nušić je 1900. postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Osim ovoga, 1902. godine je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.

Zajedno sa njegovim političkim uticajem raste i njegov uticaj u svetu dramaturgije. Uskoro postaje upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Zajedno sa Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečije pozorište u Srbiji, a u njemu su glumila i Nušićeva deca. No, nije se dugo zadržao u Novom Sadu i nakon godinu dana, 1905. godine, je napustio funkciju upravnika i preselio se u Beograd gde se bavio novinarstvom.

Mnogi bi mislili da je ovo dovoljno uspešna karijera za jednog čoveka, ali Nušić je tada imao samo četrdesetak godina. Pred njim su bile brojne značajne funkcije: 1912. godine se vratio u Bitolj kako bi bio državni službenik a jedno vreme je bio i načelnik okruga, 1913. godine osniva Narodno pozorište u Skoplju, nakon Prvog svetskog rata je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ Ministarstva za prosvetu i ostaje na toj funkciji do 1923. godine kada se seli u Sarajevo gde je bio upravnik Narodnog pozorišta…. Uz brojna zaduženja koja je imao, Nušić je ipak nalazio vremena da piše komedije, drame, pripovetke, tragedije, romane, opere, stripove, putopise, a i jedan udžbenik. Kao da sve ovo nije dosta, bio je istaknut amaterski fotograf, jedan od prvih srpskih stereofotografa i bio je učesnik Prve izložbe fotoamatera u Beogradu 1901. godine. Nije nimalo čudno što je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. godine.

Nušićeva zaostavština je velika, učenici još u osnovnoj školi čitaju njegova dela. Počast mu je ukazana na nekoliko načina: škole i ulice u gradovima širom Srbije nose njegovo ime, a podignuto mu je nekoliko spomenika. Mada, Nušiću bi se možda najviše svidelo to što postoje značajni pozorišni festivali koji nose njegovo ime – Nušićevi dani koji se održavaju u Smederevu već 35 godina i Nušićijada koja se čak 50 godina održava u Ivanjici! Bez ikakve sumnje Branislav Nušić je ostavio izuzetan trag na kulturu Srbije, ali on danas takođe i ogleda stanje u kulturi. Ne zato što su njegova dela i dalje relevantna, mada prosto je fascinatno kako je pisao o problemima u politici u 19. veku a mi dan danas imamo te iste probleme, nego zbog toga koliko se ceni njegovo nasledstvo.

Po ovome što je navedeno čini se da mi cenimo njegov rad. Škole i ulice nose njegovo ime, ima spomenike, a i festivale u Ivanjici i Smederevu. Svojevremeno Nušić je živeo u Smederevu, a i dalje je očuvana kuća u kojoj je boravio. Čak i ulica u kojoj se nalazi nosi ime po njemu. Šta se nalazi u kući u kojoj je živeo ovako veliki čovek? Književnik, komediograf, pisac romana, drama, priča i eseja, začetnik retorike u Srbiji, istaknuti fotograf amater, novinar i diplomata, predsednik Udruženja jugoslovenskih dramskih autora i član Srpske kraljevske akademije – šta zaslužuje?

U državi u kojoj se ceni kultura je normalno da se u kući u kojoj je živeo nalazi muzej posvećen njemu i njegovom radu. Može čak i samo da se tu nalazi trajna izložba o njegovom životu i delu, a ne muzej. Ipak, ono što diktira šta će se nalaziti u njoj je tržište. Ljudima nije stalo da idu na takvo mesto i zato se u kući u kojoj je živeo ne nalazi muzej, već ni manje ni više nego pekara! Najesti se burekom je lepše nego nadahnuti se kulturom.

Visoka kultura, u koju spada i scenska umetnost, uvek je bila tu za određenu manjinu koja je dovoljno obrazovana da uživa u njoj. Međutim, Nušićeva dela nisu napisana za neku „visokoobrazovanu“ elitu, već tako da ih svako može razumeti. To i jeste ono zašto se Nušić može smatrati genijem, jer je on na razumljiv način pisao o problemima koji su tada bili stvarni, a i dalje su. Ali, avaj kada je malo ko zainteresovan za njegov rad. U Srbiji je burek draži od kulture. Da se barem pekara zove po njemu i da služi jela koja je voleo. Da u njoj barem možemo da kupimo „Nušićev burek“ ili „ožalošćenu pogačicu“, ali ni toliko. Dovoljno je ploča na kojoj piše da je tu nekada živeo kako bi prolaznici znali gde je živeo najveći srpski komediograf.

Autor: Miloš Todorović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *