Nijanse crno-belih čuda

Slobodan Vladušić, Košarka to je Partizan. Mit o košarkaškom klubu Partizan, Vukotić media, Beograd 2016.

Da li verujete u čuda? Da li verujete da je sve moguće, čak i onda kada sve deluje protiv vas i kada je jedino što vas može „spasiti“ upravo čudo? Može se reći da deca veruju uvek, odrasli samo kada im je čudo zaista potrebno. Da li čuda stvarno postoje, ili je to samo splet datih okolnosti, filozofsko je pitanje na koje svako može dati sopstveni odgovor. Tako i Slobodan Vladušić u, po njegovim rečima, eseju „Košarka – to je Partizan“, nudi svoje viđenje čuda koje Košarkaški klub Partizan (KKP) kroz svoju istoriju nudi. Esej, pak, nudi mnogo više od toga. Kroz sudbinu svog glavnog junaka KKP, autor pokušava da podseti čitaoce ne samo koja su se čuda desila i zašto ih volimo, već kako i sami da činimo i postanemo čuda.

Teško da bih pogrešio ako kažem da smo svi odrastali slušajući o podvizima raznih sportista – bilo tada aktuelnih, ili iz još ranijih vremena. Zamišljali smo ih kao junake bez premca, koji su na strašnom mestu postojali onda kada je bilo najteže. Lako smo povlačili paralele između tih modernih bojišta zvanih sportski tereni sa ratnim bitkama koje su obeležile istoriju. Zahvaljujući tim sportistima – junacima i utakmicama – bitkama, mnogi klinci su počeli da treniraju sportove i traže svoj put ka legendi. Mnogi su želeli da postanu deo određenih klubova, tih mitskih „odreda“ junaka o kojima su slušali priče. Danas je situacija „malo“ drugačija, tačnije iskrivljena, što autor odlično oslikava i u čemu se slažem s njim.

Danas su klubovi preduzeća a ne timovi, utakmice su zabavni događaji, ne bitke, dok priče više ne postoje, samo statistika. Samim tim, sportisti više nisu junaci, hrabrih 300 koji se bore do poslednjeg, već više gladijatori – bore se za sebe i zabavu publike. Ta ista publika, koja je nekada stajala iza svog kluba i doživljavala ga kao svoj glas, svoj stav, danas je prosti konzument svega što joj se servira. Kako autor podseća, nema više „s“ od studentskog u Juventusu, niti „r“ od radničkog u Liverpulu. Tako ni današnja deca ne žele više da budu slavni sportisti zbog legendi, već zbog novca, a želja za određenim klubom ne postoji zbog slavne istorije, već visine ugovora koju klub obezbeđuje. Roditelji svakako ne pomažu jer i oni su, kanda, zaboravili čuda, pa teraju decu na treninge zbog čistog (potencijalnog) profita (čast izuzecima).

Teško je u današnjim vremenima očekivati prava čuda, jer, kada je i njihov deficit, proizvode se, kao na traci, kroz reklame, astronomske transfere, i kojekakve statističke vratolomije. Sve se meri i daleko od toga da moderni sportisti nisu vrhunski utrenirani ljudi, ali ona iskra od koje nastaje plamen čuda, nestala je negde između milionitog kilometra, sto hiljaditog skleka i sponzorskog ugovora. U takvom trenutku za sport, autor ukazuje na KKP kao na, ako ne jedinstveni, a onda poslednji bastion čuda.

Izvor: www.vukoticmedia.rs

Shvatajući da je trivijalno nabrajati sva KKP čuda, autor izdvaja samo par ličnih favorita (1989, 1992 i 2010), ali, važnije, preusmerava pažnju sa epiloga čuda na njihov izvor, koren, a slobodno mogu reći i recept. Naime, u osnovi svih KKP čuda nalaze se tri osnovna sastojka: igrači, trener i sistem. Trener uči igrače sistemu, sistem od igrača pravi porodicu, a igrači nalaze iskru čuda u sebi i timu. Kada se na taj KKP kolač doda i glazura navijača (domaći teren), nastaje plamen, koji se popularno zove pakao Pionira.

KKP nije menjao svoj recept ni kada je bilo dobro, ni kada je bilo loše. Sistem je bio isti, igrači su se gajili kao porodica, a to je već sasvim drugačiji pristup od sportskih preduzeća. Tako ni KKP navijači nisu samo konzumenti, već ekstra igrač, koji je tu sa svojim timom, bilo da on pobeđuje, ili gubi. „Navijači“ preduzeća žele zabavu i očekuju pobede, jer to im, barem na tren, daje moć nad poraženima. Zar nije česta situacija da kada deca gledaju utakmicu, menjaju svaki čas strane u zavisnosti od rezultata? Ali to su deca. Deca bez priča o legendama, uz koje ćeš biti i kada im ne ide. Razumem, ko još ne voli pobednike? Ali da li su današnji gladijatori pobednici, ili samo uspešan proizvod? A šta radimo sa proizvodima kada se pokvare?

Izvor: www.vukoticmedia.rs

Bez obzira na rezultat, KKP je za svoje navijače uvek hrabrih 300, koji se u tesnacu današnjeg preduzetničkog sportovanja uvek bore za pobedu. Pa i ako izgube, inspiracija ostaje. Autor to i podvlači kada kaže da za navijače utakmica ne treba da se završi po isteku četvrte četvrtine, već da iskru čuda ponesu sa sobom, u svoju životnu utakmicu.

Priznajem, zbog godina mi je teško da novija čuda doživim kao ona kada sam bio dete. Ako ćemo o košarci, Kecmanova trojka, koliko mi god draga bila, ne može se porediti sa trojkom Đorđevića 1995, ili sa „one dve“ u utakmici u Indijanapolisu. Međutim, osećam da ta Kecmanova trojka ni nije za mene, već za nove generacije. Ja sam svoju dozu čuda dobio i ona mi jesu inspiracija za život, gde isto treba imati sopstveni sistem, koji gaji porodicu, a onda uvek neko može postići trojku na 0.06 do kraja.

Da u svakom od nas ima malo KKP, nije ono što autor, a ni ja pokušavamo da kažemo. Pre svega, KKP je još samo jedna priča o malom timu, koji uprkos lošijim uslovima od konkurencije, ipak opstaje, bori se i, tu i tamo, čak doživi koje čudo. Autor kaže da je to zato što svi koji čine KKP znaju šta je KKP, pa znaju šta KKP i može. Tako i mi treba da malo manje budemo potrošači ili okoreli profesionalci, a malo više da shvatimo ko smo zaista i šta sve možemo, a čuda će onda sama doći.

Autor: Vukadin Orlović

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *