Нијансе црно-белих чуда

Slobodan Vladušić, Košarka to je Partizan. Mit o košarkaškom klubu Partizan, Vukotić media, Beograd 2016.

Да ли верујете у чуда? Да ли верујете да је све могуће, чак и онда када све делује против вас и када је једино што вас може „спасити“ управо чудо? Може се рећи да деца верују увек, одрасли само када им је чудо заиста потребно. Да ли чуда стварно постоје, или је то само сплет датих околности, филозофско је питање на које свако може дати сопствени одговор. Тако и Слободан Владушић у, по његовим речима, есеју „Кошарка – то је Партизан“, нуди своје виђење чуда које Кошаркашки клуб Партизан (ККП) кроз своју историју нуди. Есеј, пак, нуди много више од тога. Кроз судбину свог главног јунака ККП, аутор покушава да подсети читаоце не само која су се чуда десила и зашто их волимо, већ како и сами да чинимо и постанемо чуда.

Тешко да бих погрешио ако кажем да смо сви одрастали слушајући о подвизима разних спортиста – било тада актуелних, или из још ранијих времена. Замишљали смо их као јунаке без премца, који су на страшном месту постојали онда када је било најтеже. Лако смо повлачили паралеле између тих модерних бојишта званих спортски терени са ратним биткама које су обележиле историју. Захваљујући тим спортистима – јунацима и утакмицама – биткама, многи клинци су почели да тренирају спортове и траже свој пут ка легенди. Многи су желели да постану део одређених клубова, тих митских „одреда“ јунака о којима су слушали приче. Данас је ситуација „мало“ другачија, тачније искривљена, што аутор одлично осликава и у чему се слажем с њим.

Данас су клубови предузећа а не тимови, утакмице су забавни догађаји, не битке, док приче више не постоје, само статистика. Самим тим, спортисти више нису јунаци, храбрих 300 који се боре до последњег, већ више гладијатори – боре се за себе и забаву публике. Та иста публика, која је некада стајала иза свог клуба и доживљавала га као свој глас, свој став, данас је прости конзумент свега што јој се сервира. Како аутор подсећа, нема више „с“ од студентског у Јувентусу, нити „р“ од радничког у Ливерпулу. Тако ни данашња деца не желе више да буду славни спортисти због легенди, већ због новца, а жеља за одређеним клубом не постоји због славне историје, већ висине уговора коју клуб обезбеђује. Родитељи свакако не помажу јер и они су, канда, заборавили чуда, па терају децу на тренинге због чистог (потенцијалног) профита (част изузецима).

Тешко је у данашњим временима очекивати права чуда, јер, када је и њихов дефицит, производе се, као на траци, кроз рекламе, астрономске трансфере, и којекакве статистичке вратоломије. Све се мери и далеко од тога да модерни спортисти нису врхунски утренирани људи, али она искра од које настаје пламен чуда, нестала је негде између милионитог километра, сто хиљадитог склека и спонзорског уговора. У таквом тренутку за спорт, аутор указује на ККП као на, ако не јединствени, а онда последњи бастион чуда.

Извор: www.vukoticmedia.rs

Схватајући да је тривијално набрајати сва ККП чуда, аутор издваја само пар личних фаворита (1989, 1992 и 2010), али, важније, преусмерава пажњу са епилога чуда на њихов извор, корен, а слободно могу рећи и рецепт. Наиме, у основи свих ККП чуда налазе се три основна састојка: играчи, тренер и систем. Тренер учи играче систему, систем од играча прави породицу, а играчи налазе искру чуда у себи и тиму. Када се на тај ККП колач дода и глазура навијача (домаћи терен), настаје пламен, који се популарно зове пакао Пионира.

ККП није мењао свој рецепт ни када је било добро, ни када је било лоше. Систем је био исти, играчи су се гајили као породица, а то је већ сасвим другачији приступ од спортских предузећа. Тако ни ККП навијачи нису само конзументи, већ екстра играч, који је ту са својим тимом, било да он побеђује, или губи. „Навијачи“ предузећа желе забаву и очекују победе, јер то им, барем на трен, даје моћ над пораженима. Зар није честа ситуација да када деца гледају утакмицу, мењају сваки час стране у зависности од резултата? Али то су деца. Деца без прича о легендама, уз које ћеш бити и када им не иде. Разумем, ко још не воли победнике? Али да ли су данашњи гладијатори победници, или само успешан производ? А шта радимо са производима када се покваре?

Извор: www.vukoticmedia.rs

Без обзира на резултат, ККП је за своје навијаче увек храбрих 300, који се у теснацу данашњег предузетничког спортовања увек боре за победу. Па и ако изгубе, инспирација остаје. Аутор то и подвлачи када каже да за навијаче утакмица не треба да се заврши по истеку четврте четвртине, већ да искру чуда понесу са собом, у своју животну утакмицу.

Признајем, због година ми је тешко да новија чуда доживим као она када сам био дете. Ако ћемо о кошарци, Кецманова тројка, колико ми год драга била, не може се поредити са тројком Ђорђевића 1995, или са „оне две“ у утакмици у Индијанаполису. Међутим, осећам да та Кецманова тројка ни није за мене, већ за нове генерације. Ја сам своју дозу чуда добио и она ми јесу инспирација за живот, где исто треба имати сопствени систем, који гаји породицу, а онда увек неко може постићи тројку на 0.06 до краја.

Да у сваком од нас има мало ККП, није оно што аутор, а ни ја покушавамо да кажемо. Пре свега, ККП је још само једна прича о малом тиму, који упркос лошијим условима од конкуренције, ипак опстаје, бори се и, ту и тамо, чак доживи које чудо. Аутор каже да је то зато што сви који чине ККП знају шта је ККП, па знају шта ККП и може. Тако и ми треба да мало мање будемо потрошачи или окорели професионалци, а мало више да схватимо ко смо заиста и шта све можемо, а чуда ће онда сама доћи.

Аутор: Вукадин Орловић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *