NIČEOV KONCEPT APOLONSKOG I DIONISKOG U STVARALAŠTVU LEONA KOENA – I DEO

Leon Koen (Beograd,1859 – Vršac,1934) bio je prvi Jevrejin iz beogradske sefardske mahale, poznate pod nazivom Jalija, koji se oprobao u slikarskom pozivu. Temperamentan i radoznao, napustio je krojački zanat i rešio da se posveti umetnosti, podstaknut predavanjem Svetomira Nikolajevića pred Šekspirom. Školovanje je otpočeo na privatnim tečajevima u Beogradu, na kojima se pripremao za odlazak na minhensku likovnu akademiju. Školske 1881/82 godine uči kod Steve Todorovića, a neko vreme provodi i kod Djordja Milovanovića.1) U Minhen odlazi 1882. i ostaje sa kraćim prekidima sve do Prvog svetskog rata, boraveći često u najvećoj materijalnoj oskudici. Nervno labilan, više puta je provodio vreme na psihijatrijskom lečenju, gde mu beogradski doktori dijagnostkuju paranoju. Usled potpunog duševnog kolapsa, porodica ga posle Prvog svetskog rata vraća u Beograd. Poslednje godine svog života provodi podvrgnut kućnoj nezi u Vršcu.

Produktivan period Koenovog života trajao je od odlaska na studije do 1905. godine, tako da se vreme njegove aktivnosti poklapa sa pripremanjem i radjanjem minhenske Secesije. Iako nije bio zvanični član ove grupe, Koen je u usvojio secesionistički likovni izraz, u kombinaciji sa neoromantičarskom tematikom pod uticajem Beklina, Hansa fon Maresa i Franca fon Stuka, koga je i lično poznavao. Tako on postaje jedini slikar iz tadašnje Srbije koji je na platnima ostvario onu enigmatičnu atmosferu i dekorativnost, karakterističnu za umetnost simbolizma.

Medjutim, iako smo danas uglavnom skloni da na platnima Leona Koena tražimo verski zanos, simbole jevrejskog misticizma, tajanstveni svet vila i andjela koji su opsedali maštu simbolističkog umetnika, ovaj slikar je zapravo bio prilično zahvaćen pozitivističkim i evolucionističkim diskursom fin de siecla, koji je svet posmatrao kao bojno polje rasa i vrsta, nadajući se trijumfalnoj transformaciji čoveka u nadljudsko biće. Ukoliko izuzmemo poslednji period Koenovog života, kada se kao duševni bolesnik okrenuo hrišćanstvu poistovećujući se sa Isusom, obraćajući mu se beleškama u Svetom pismu, i ostavljajući krvave tragove po listovima koji govore o Raspeću, teško da ga i možemo nazvati vernikom u pravom smislu te reči.

fig 1 amor universalis
Amor universalis

Istina, on nikad nije prestao da traži likovnu inspiraciju u Bibliji, i da u svojim pismima pominje Boga, ali Koenov pogled na religiju bio je vrlo specifičan, i možda bi se moglo reći, panteistički. Tokom svog svesnog i produktivnog zivota, on je radom i razmišljenjem glorifikovao umetnost, nauku, ljudski napredak i pre svega, prirodu. Popunjavajući prijavnicu boravka u minhenskoj policiji, on je već po pristizanju na studije izneo svoje nesvakidašnje stavove, napisavši: ”Moja su religija sunce, mesec i zvezde i božanstvena priroda!”.2) Vrlo sličnu izjavu dao je nekoliko godina kasnije, prilikom upoznavanja mladog Božidara Nikolajevića: „Umetnost, mladi prijatelju, samo umetnost i sveta Priroda. Sunce, mesec i zvezde. Sve drugo su žapčići, vrapčići i pisarčići!”3)

I zaista, on je samo za umetnost i živeo – ali ne za l’art pour l’art, već za onakvu umetnost kakvu je propovedao Niče- za onu koja, vodjena genijalnim individuama, svojom transformišućom snagom navodi čovečanstvo na stalnu borbu i napredak, na evoluciju ka nadčoveku, i time predstavlja jedini pravi smisao ljudskog života. U ovom radu pokušaćemo da dokažemo da se Leon Koen identifikovao sa ničeovskim konceptom genija, i da je apsorbovao njegovu teoriju o Dioniskom i Apolonskom principu u prirodi, predstavivši je na platnima Proleće i Jesen. Takodje, pokušaćemo da osvetlimo izvore Koenove inspiracije uopšte, i da ga pozicioniramo u odnosu na njemu savremena razmatranja o rasi, evoluciji i dekadenciji, zdravom i bolesnom, misticizmu i ateizmu, i ostalim diskursima karakterističnim za fin de siecle, istraživši književna i naučna dela koja je slikar čitao i citirao. Kao osnovni vodič u ovom istraživanju poslužiće nam esej koji je Koen napisao kao uvod sopstvenom prevodu odlomaka iz Also spracht Zaratustra, objavljenom u beogradskom listu Ogled.

Osvrnućemo se i na slikarev specifičan odnos prema prevodjenom tekstu, koji je usled mnogih proizvoljnosti u presecanju i spajanju originalnog štiva, pretvorio Zaratustrine govore u Koenovu ličnu ispovest.

Slikarev doprinos „Klubu napredne omladine”4)

Usled činjenice da je većina Koenovih dela, kao i njegove prepiske sa prijateljima, danas uništena, teško da se može zamisliti bolji materijal za proučavanje njegove ličnosti i inspiracije, od onog koji nam se pruža u pomenutom eseju iz časopisa Ogled. Načitani i radoznali slikar, na ovih nekoliko stranica izložio je svoje najvažnije poglede na svet, i literaturu na osnovu koje ih je izgradio. Zbog toga ćemo pokušati da analizom karakterističnih isečaka iz eseja ukratko predstavimo autore i koncepte koji su imali uticaja na Koenovo razmišljanje i stvaralaštvo. Slikar započinje svoje razmatranje elitističkom teorijom o genijalnim individuama koje predvode čovečanstvo:

„U eliti čovečanstva, koju stvaraju velikani duha i kulturni heroji, ogledaju se dva osnovna tipa genijalnih umova. Jedni su što struji života daju brži tok, i što reljefnije označuju karakter vremena. To su velikani koji u sebi nose savršen i gotov ideal onoga pokoljenja što im je prethodilo i onoga u kome su.Ti džinovi povedu vek sobom, i masa naroda ide za njima putem, kome oni pravac odrede...Na drugoj strani oni što plivaju protiv silne struje svog vremena, što se stavljaju nasuprot težnjama čovečanstva koje spava hipnotični san i hoće da ga probude i upute novim ciljevima života i progresa. Prvi su završni pršljen u lancu kulture prošlih vremena; ovi drugi su prethodnici čovečanstva koje traži puteve i izlaze iz lavirinta budućih kulturnih epoha, što će sledovati...”
fig 2 Skica za simfoniju proleca
Skica za simfoniju proleća

Postoje mnoge sličnosti izmedju ovakvog Koenovog pogleda na svet i Ničeove teorije o „republici genija“. U svojim beleškama, filozof naziva genije jedinim pokretačima ljudskog napretka, u čijoj senci i po čijim merilima obični ljudi pokušavaju da oblikuju svoj život. Za njega, istorija čovečanstva nije ništa drugo do premošćavanje intervala izmedju pojava i delatnosti genijalnih individua; ono što se dešava u medjuvremenu jeste „ushićeno čavrljanje patuljaka” i kopiranje dela genija „neveštim rukama”…Jedino su geniji u stanju da daju oblik inače besmislenoj ljudskoj egzistenciji, organizujući bezobličnost koja nas ispunjava u sisteme i tvorevine koje poseduju estetsku dimenziju..5) Koen se kreće unutar ničeanskih koncepata i pominjanjem metafore o lavirintu, kojom se Niče često služio interpretirajući na sebi svojstven način mit o Dionisu i Arijadni.6) U daljem toku eseja, obelodanjuje se izuzetno visoko mišljenje koje je Koen imao o provokativnom nemačkom filozofu:

„Francuska ima u Tenu tipičnog nosioca galske rase, kao što Engleska ima dostojne reprezentante za anglosasku rasu u Džonu St. Milu i Darvinu, a mogli bismo reći i kao što ima jugoslavensko pleme u NJegušu. Ali rad tih velikana samo je talas na okeanu razvića, talas koji ne stvara onu silnu okenasku buru što dno morsko uskoleba...»Oluj, što take talase podiže na moru razvoja jeste Niče...

Ovaj pasus, osim što svedoči o primatu koji je Koen dodeljivao Ničeu u odnosu na druge „kulturne heroje”, pruža nam i dokaz da je slikar, kao poznavalac radova Ipolita Tena i Čarlsa Darvina, bio čvrsto uronjen u retoriku rase i u pozitivistički duh svog vremena. Kako su se sva najvažnija dela evropske nauke veoma brzo po izdavanju prevodila na nemački, Koen je, kao student minhenskog univerziteta koji se nemačkim jezikom služio dovoljno dobro da bi ga prevodio i na maternji srpski, bio svakako dobro informisan o najvažnijim naslovima epohe. Darvinovo „Poreklo vrsta” (1859) bilo je u svakom smislu revolucionarna knjiga, čiji se uticaj osećao široko izvan sfere biologije i medicine. Darvin lično nije previše raspravljao o problemima umetnosti, mada je u jednoj od knjiga izneo mišljenje da estetika nije poznata samo ljudima već i životinjama, što možemo videti u sposobnosti ptica da razviju živopisne ukrase, pesme i igre, kako bi privukli partnera u sezoni parenja.7) Pod uticajem njegovih teorija, postalo je opšte prihvaćeno mišljenje da su se svi naši kognitivni procesi i čulni organi razvijali u skladu sa nagonom za preživljavanjem, i da su kategorije ljudskog saznanja biološki odredjene. U skladu sa tim, postojala je tendencija da se svi oblici ljudske delatnosti, pa i umetnost, prouče kao fiziološki utemeljeni procesi. Na ovim osnovama Ipolit Ten piše svoju Filozofiju umetnosti (1865), u kojoj raspravlja o uticaju klime, geografskog položaja, genetike i tzv. moralne temperature odredjenog podneblja na umetnička dela koja na njemu nastaju (on izmedju ostalog piše i studiju o Džonu Stjuartu Milu, što nam možda ukazuje na izvor Koenovog poznavanja ovog engleskog filozofa, koji po stavovima odudara od jasne linije koja se može povući izmedju ostalih citiranih autora i Ničea). Biološko – evolucionistički pogled na svet u potpunosti prožima sva Tenova razmatranja o umetnosti:

„Istorija umetnosti je analogna botanici koja proučava narandžu, maslinu i bor, sa jednakim interesovanjem; ona je i sama vrsta botanike, koja nije primenjena na biljke, već na dela čoveka...Činjenice postoje ovde kao i drugde – pozitivne činjenice dostupne proučavanju; pod ovim podrazumevam umetnička dela poredjana po „familijama” u galerijama i bibliotekama, kao biljke u herbarijumu i životinje u muzeju. Analiza se jednako može primeniti i na jedne kao i na druge..."8)
fig 3 prolece
Proleće

Kao što uporedjuje istoriju umetnosti sa botanikom, Ten, sasvim u duhu vremena uporedjuje organizam čoveka ili životinje sa „organizmom zemlje” i delatnost umetnika posmatra kao funkciju ćelije kako u socijalnom, tako i u teritorijalnom „telu”. Niče je posedovao primerak ove Tenove knjige 9) i crpeo iz nje inspiraciju za svoje pojedine koncepte; takodje, usvojio je i mnoge Darvinove teorije – o potrebi odstranjivanja „bolesnih” elemenata društva kroz kontrolu radjanja, o inferiornom položaju žene, o biološkoj uslovljenosti kognitivnih procesa10) – iako je stalno kritikovao Darvinovo učenje i poricao bilo kakvu vezu sa njim. U Koenovom eseju pominje se još jedan savremeni naučnik čiji je uticaj na Ničea dokumentovan11) – italijanski kriminolog Čezare Lombrozo:

„U njemu (Ničeu, prim.) kako izgleda može najviše potvrde da nadje Lombrozova teorija da djenije i ludilo ne stoje daleko jedno od drugo. Niče je haos iz genija i sumanutosti. Rasipao je svetlost umom svojim, a svršio je u mraku očajanja i ludila.”

Poznato je da se Koen ni u slobodno vreme nije udaljavao od minhenskog univerziteta – kao vanredan slušalac pratio je predavanja iz raznih oblasti (istorije umetnosti, filozofije, psihologije, fiziologije).12) Očigledno je na taj način došao i do prevoda studije „Genio e folia”(1863) u kojoj je Lombrozo je pokušao da ispita kakav uticaj na radjanje genija imaju trenutak začeća, genetika, pol, geografski položaj, klimatski pojas i slični faktori, koje je i Ten ispitivao u vezi sa umetničkom produkcijom. Osnovni zaključak Lombrozovog dela, do koga je došao uporedjujući biografije naučnika i umetnika sa različitim slučajevima pacijenata koje je susretao po zatvorima i sanatorijumima, jeste da su genijalni ljudi u najvećem broju slučajeva fizički dekadentni, meteoropate, podložni raznim vrstama neuroza, amoralni, suicidni i čak potencijalno delikventni. Iako nije odricao mogućnost zdravog psihičkog stanja genijalne osobe, Lombrozo je smatrao da su geniji usled osetljivijeg nervnog sistema uvek podložniji izmenjenom stanju psihe nego obični ljudi – ukratko, da su u stalnoj opasnosti od psihičkih oboljenja. Niče će ovakve sugestije usvojiti na specifičan način, prilagodjavajući ih svom vidjenju da je granica izmedju zdravlja i bolesti porozna i relativna; ali iako je Lombrozove zaključke donekle menjao, pouzdano se zna da je njegovu studiju poznavao i koristio.

Koen je studiju italijanskog kriminologa verovatno otpratio sa posebnom pažnjom, jer se i sam smatrao genijem; zato možda i nije slučajnost što on slika jednu od malobrojnih žena kojima je Lombrozo u svojoj knjizi priznao svojstvo genijalnosti – Saru Martin (1790-1843).13) Ova malo poznata protestantska engleska krojačica od svoje devetnaeste godine posvetila se negovanju zatvorenika, pokušavajući da poboljša njihovo stanje podučavajući ih zanatima, i moralno ih ohrabrujući molitvama i stihovima iz Biblije.14) Lombrozo je ubraja medju genije, jer je doprinela reformi zatvorskog sistema, dok je Koen, dirnut njenom dobrotom, prikazuje u molitvenom stavu, ozarenu blagom svetlošću, okruženu grupom zatvorenika u sumornoj atmosferi tamnice.15) Reprodukcija ove slike, uz napomenu da se ona čuva u muzeju u Skoplju (što je nemoguće dokazati, jer se slici u medjuvremenu izgubio svaki trag), objavljena je 1955. uz tekst Zore Simić Milovanović, u Godišnjaku Muzeja grada Beograda br.2. Iako pomenuto platno nije od velikog značaja za temu kojom se bavimo u ovom radu, smatrali smo za shodno da napravimo diskurs, jer je vremenom, usled njegovog nestanka i nedostatka informacija, zaboravljen identitet Sare Martin, pa je Zora naziva „jevrejskom misionarkom”16), a Nikola Šuica kao naslov slike usvaja jednostavan opis „Žena u molitvi”. Stoga je korisno da ovde osvežimo sećanje na pravu temu slike, i ukažemo na mogući izvor Koenove inspiracije, mada se on svakako ne može precizno utvrditi.

fig 4 prolece
Proleće

Ukoliko se vratimo Koenovom nadahnutom eseju, u kome smo susreli već tri autora čije je teorije Niče poznavao i ponekad usvajao, saznaćemo koga Koen citira u metafori o nemačkom filozofu kao morskoj oluji:

„Zaista Ola Hanson ima prava: ničemu nije tako slična njegova filozofija kao moru, silnom i velikom moru. More je bezimena pučina, simvol beskrajnosti, simvol bezgraničnosti za oko i misao. More - to je neprestana promena, besmrtni proteus. koji svakog trenutka drugačiju boju dobija i nikad ne pada u ruke ljudskom razumu...More – to je bezgranična, veličanstvena lepota, veličanstveni spokojni kolos, bezgranično lep kad mu mesec površje obasja; silan kad mu se dno uskoleba ili kad mu bezmerno ogledalo prelije purpur prve zore...More – to je ogromni usamljenik, miran i spokojan ćutalica, koji kroz stotine vekova tajanstvene monologe zbori. More – žedna, divlja zver, što živote nosi i guta, i živote na svet donosi. More je večito zdravlje, najbolja so pokoljenjima i narodima, kupatilo iz kojega olupano čovečanstvo uvek podmladjeno izlazi. To je more. Zato se Ničeova filozofija ničim ne može tako sravniti kao sa morem, silnim i velikim morem.”

Ove egzaltirane redove Koen je napisao parafrazirajući pesmu „Na morskoj pučini”, čiji je autor, Ola Hanson, bio jedan od najvatrenijih Ničeovih sledbenika. Kontroverzni pisac, dramaturg i kritičar, Hanson je morao da napusti rodnu Švedsku jer je njegov prvenac Sensitiva Amorosa (1887), sablaznio puritansku publiku mračno-erotskim tonom, zapečativši u toj sredini njegovu književnu karijeru. On se seli u Nemačku, gde ubrzo biva prihvaćen u najprogresivnijim književnim krugovima. Krajem 80-ih, upoznaje se sa Ničeovim stvaralaštvom, i potpuno se posvećuje glorofikovanju i imitiranju velikog filozofa, napisavši i studiju pod nazivom „Fridrih Niče, njegov karakter i njegov sistem”. 17)Hansonov opus bio je u savršenom skladu sa rastrzanom duhovnom klimom kasnog XIX veka, koja se u literaturi naziva mal du siecle  i koja se sasvim jasno može uočiti i u delima savremene likovne umetnosti. Već je i prevodilac Hansonovog dela na engleski (Mary Chavelita Dunne Bright, koja je pisala pod muškim pseudonimom), uočila afinitet izmedju atmosfere njegovog stvaralaštva i prerafaelitskog slikarstva:

„Većina njegovih dela je u začudjujućoj sličnosti sa atmosferom erotskog misticizma koja odlikuje slike Burne Jones-a; toliko jasnoj da bi platna Amor i Psiha, Kralj Kofitija i Pesma o ljubavi, mogla da posluže kao ilustracije za neke od Hansonovih predstava...”18)

Možda ne bi bilo previše smelo pretpostaviti da je Koen, kao sledbenik srodnih umetničkih tendencija, i poznavalac Hansonovog dela, i sam bio nadahnut njegovim stihovima kada je slikao Amor Universalis ili sada izgubljena platna sa sličnom tematikom – Umetnikov san, Zemaljski raj i dr. U nedostatku čvršćeg oslonca za takve zaključke, mi ćemo se ovde ipak zadržati na tome da je citiranje i poznavanje Hansonovog dela još jedan u nizu dokaza o Koenovom apsorbovanju Ničeove filozofije i njoj srodnih misaonih tokova.

Koenov odabir iz Zaratustre pruža nam uvid u to koje je Ničeove koncepte slikar najspremnije prihvatio. Nekoliko prevedenih stranica izvučeno je iz najrazličitijih poglavlja, od početka do kraja knjige, što svedoči o činjenici da je Koen baš te redove najdublje proživeo. Mnogi od njih eksplicitno govore o borbi, o sukobu sa okolinom, čak i sa porodicom, o ogorčenosti nad savremnicima, i o spremnosti na najveće žrtve – čak i smrt – zarad samoprevazilaženja. U pojedinim redovima, veoma slobodno prevedenim, možemo da prepoznamo i samu Koenovu životnu filozofiju – bezgraničnu posvećenost umetničkom stvaranju, zbog koje je slikar često trpeo ogromna odricanja i boravak na ivici egzistencije:

„Delati, stvarati – to je i u tome je najveće razrešenje sviju muka i života. I mnogo teških smrti mora da preživi život onih tvoraca što stvaraju. Ali baš takvu sudbu hoće volja njihova…”

u1_978-3-596-90086-2Koen ne navodi poglavlja i stranice Zaratustre sa kojih potiče prevod, spaja rečenice koje u originalnom tekstu nisu spojene, ponekad ne prevodi nego parafrazira, i ne zastupa sve delove knjige u jednakoj razmeri. Dok često preskače i po desetine stranica, ubedljivo najviše citata izvlači iz poglavlja O ratu i ratnicima. Frustraciju što ne dobija dovoljno priznanja za svoju umetnost iskazuje prevevši dobar deo poglavlja O mušicama u čaršiji, u kome Niče kritikuje osobinu publike da se povodi za glumcima i šarlatanima, dok joj prave vrednosti ostaju izvan vidokruga. Porodični sukob ili neshvaćenost reflektuje prevevši mnoge rečenice koje kritikuju licemerstvo ljubavi prema bližnjem. Ogorčenje savremenim društvom pokazuje kroz prevodjenje iz poglavlja O vrlinama koje predstavlja podsmeh prosečnim, poniznim i zavidnim ljudima, a bira i mnoge rečenice iz poglavlja O zemlji obrazovanja koje kritikuje savremeni obrazovni sistem. Posebno je zanimljivo što Koen usvaja i Ničeovo nezadovoljstvo aktuelnim političkim ustrojstvima, smatrajući značajnim da prevede oštru kritiku države iz poglavlja O novom lažnom božanstvu.
Na kraju teksta, izvlači iz konteksta tri rečenice i ponavlja ih kao esenciju poruke koju Niče kroz Zaratustru donosi čovečanstvu:

„Jest, ti moraš da izgoriš u sopstvenom plamenu: kako bi i mogao pre toga nov postati, ako pre toga nisi pepeo bio!
Čovek je nešto što treba da se pobedi i savlada. Gospod je umro, da živi Bogočovek!”

Na osnovu ove kratke analize Koenovog prevoda i eseja koji mu prethodi, jasno je da je slikar prihvatio Ničeov poziv na „prevrednovanje svih vrednosti”, kao i da je pokazivao puno entuzijazma da usvoji pozitivistički pogled na svet i pokloni poverenje prirodnim naukama u razvoju – psihijatriji, biologiji, fiziologiji i dr. – praveći, doduše, sopstvenu interpretaciju takvog diskursa kroz prizmu specifične vrste religioznosti. Zato nam se čini opravdanom pretpostavka da je se Koen saživeo sa Ničeovom vizijom sveta kao ogromnog organizma koji se razvija ravnopravnim delovanjem dva suprotna umetnička principa, Dioniskog i Apolonskog. Kako je savremeni svet, prema Ničeovoj tvrdnji, oboleo od pometnje te ravnoteže, njegov razvoj pretvorio se u dekadenciju, koju može zaustaviti samo genijalni umetnik.

Autorka: Vesna Adić

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Zora Simić-Milovanović, Slikar Leon Koen, Godišnjak Muzeja grada Beograda br. 2, 1955, 381, 389
2. Zora Simić-Milovanović, Slikar Leon Koen, Godišnjak Muzeja grada Beograda br.2, 1955, 385
3. Božidar Nikoljavević, Iz minulih dana, Beograd 1986, str. 108-109
4.  Časopis Ogled izlazio je kao glasilo pomenutog kluba, na čelu sa urednikom M.N. Jovanovićem, a Koenov esej i prevod izašao je u brojevima 3 (str 93-96) i 4 (str. 115-117), 1894 god.
5. Salim Kemal, Nietzsche’s politics of aesthetic genius, u  S.Kemal, I. Gaskell, I D.Conway (eds.) Nietzsche, philosophy and the arts, Cambridge University Press 1998, str.260
6. Arijadna je simbol napaćene i slabe ljudske duše, koju iz lavirinta izvodi neobuzdani vitalni nagon oličen u Dionisu. Iako su večite transformacije u prirodi, (koje se ispoljavaju kroz umiranje i ponovno radjanje) ono svojstvo dioniskog principa koje prouzrokuje patnju u ljudskoj duši, one su istovremeno i uzrok mnogostrukosti i bogatstva života u kome ljudska duša nalazi izvor zadovoljstva ; Arijadna ne može bez vitalne snage Dionisa, a on je bez nje samo haotična i rušilačka, besmislena sila. Zajedno, oni čine ljudsku egzistenciju celovitom. vidi:Adrian Del Caro, Nietzschean self-transformation, u S.Kemal, I. Gaskell, I D.Conway (eds.) Nietzsche, philosophy and the arts, Cambridge University Press 1998, str. 78-79
7. Gregory Moore, Nietzsche, Biology and Metaphor, Cambridge University Press 2002, str. 103
8. Hippolyte Taine, Philosophy of Art, New York: Holt & Williams, 1873, str. 38-39
9. Gregory Moore, Nietzsche, Biology and Metaphor, Cambridge University Press 2002, str.87
10. James R. Mensch, Nietzsche-Darwin: Confronting the Janus Head, 5-7
11. Gregory Moore, Nietzsche, Biology and Metaphor, Cambridge University Press 2002
12. Nikola Šuica, Leon Koen: 1859-1934, Beograd 2001, str 7; Radmila Bunuševac, Nekoliko anegdota iz života Leona Koena mesto biografije, dnevne novine Politika za 19. maj 1937. str 9
13. Cesare Lombroso, The Man of Genius, London – New York, 1917. str 138
14. Constance Wakeford, The Prisoners’ Friends, London 1917, str 67-74
15.  Peprodukcija priložena uz tekst Zore Simić-Milovanović, Slikar Leon Koen, Godišnjak Muzeja grada Beograda br.2, 1955, 420
16. Zora Simić-Milovanović, Slikar Leon Koen, Godišnjak Muzeja grada Beograda br.2, 1955, 425
17.  George Egerdon, uvodni esej u prevod Hansonovih Young Ofeg’s Ditties, London 1895, str 6-13 
18. George Egerdon, uvodni esej u prevod Hansonovih Young Ofeg’s Ditties, London 1895, str 9

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *