НИЧЕОВ КОНЦЕПТ АПОЛОНСКОГ И ДИОНИСКОГ У СТВАРАЛАШТВУ ЛЕОНА КОЕНА – I ДЕО

Леон Коен (Београд,1859 – Вршац,1934) био је први Јеврејин из београдске сефардске махале, познате под називом Јалија, који се опробао у сликарском позиву. Темпераментан и радознао, напустио је кројачки занат и решио да се посвети уметности, подстакнут предавањем Светомира Николајевића пред Шекспиром. Школовање је отпочео на приватним течајевима у Београду, на којима се припремао за одлазак на минхенску ликовну академију. Школске 1881/82 године учи код Стеве Тодоровића, а неко време проводи и код Ђорђа Миловановића.1) У Минхен одлази 1882. и остаје са краћим прекидима све до Првог светског рата, боравећи често у највећој материјалној оскудици. Нервно лабилан, више пута је проводио време на психијатријском лечењу, где му београдски доктори дијагносткују параноју. Услед потпуног душевног колапса, породица га после Првог светског рата враћа у Београд. Последње године свог живота проводи подвргнут кућној нези у Вршцу.

Продуктиван период Коеновог живота трајао је од одласка на студије до 1905. године, тако да се време његове активности поклапа са припремањем и рађањем минхенске Сецесије. Иако није био званични члан ове групе, Коен је у усвојио сецесионистички ликовни израз, у комбинацији са неоромантичарском тематиком под утицајем Беклина, Ханса фон Мареса и Франца фон Стука, кога је и лично познавао. Тако он постаје једини сликар из тадашње Србије који је на платнима остварио ону енигматичну атмосферу и декоративност, карактеристичну за уметност симболизма.

Међутим, иако смо данас углавном склони да на платнима Леона Коена тражимо верски занос, симболе јеврејског мистицизма, тајанствени свет вила и анђела који су опседали машту симболистичког уметника, овај сликар је заправо био прилично захваћен позитивистичким и еволуционистичким дискурсом fin de siecla, који је свет посматрао као бојно поље раса и врста, надајући се тријумфалној трансформацији човека у надљудско биће. Уколико изузмемо последњи период Коеновог живота, када се као душевни болесник окренуо хришћанству поистовећујући се са Исусом, обраћајући му се белешкама у Светом писму, и остављајући крваве трагове по листовима који говоре о Распећу, тешко да га и можемо назвати верником у правом смислу те речи.

fig 1 amor universalis
Amor universalis

Истина, он никад није престао да тражи ликовну инспирацију у Библији, и да у својим писмима помиње Бога, али Коенов поглед на религију био је врло специфичан, и можда би се могло рећи, пантеистички. Током свог свесног и продуктивног зивота, он је радом и размишљењем глорификовао уметност, науку, људски напредак и пре свега, природу. Попуњавајући пријавницу боравка у минхенској полицији, он је већ по пристизању на студије изнео своје несвакидашње ставове, написавши: ”Моја су религија сунце, месец и звезде и божанствена природа!”.2) Врло сличну изјаву дао је неколико година касније, приликом упознавања младог Божидара Николајевића: „Уметност, млади пријатељу, само уметност и света Природа. Сунце, месец и звезде. Све друго су жапчићи, врапчићи и писарчићи!”3)

И заиста, он је само за уметност и живео – али не за l’art pour l’art, већ за онакву уметност какву је проповедао Ниче- за ону која, вођена генијалним индивидуама, својом трансформишућом снагом наводи човечанство на сталну борбу и напредак, на еволуцију ка надчовеку, и тиме представља једини прави смисао људског живота. У овом раду покушаћемо да докажемо да се Леон Коен идентификовао са ничеовским концептом генија, и да је апсорбовао његову теорију о Диониском и Аполонском принципу у природи, представивши је на платнима Пролеће и Јесен. Такође, покушаћемо да осветлимо изворе Коенове инспирације уопште, и да га позиционирамо у односу на њему савремена разматрања о раси, еволуцији и декаденцији, здравом и болесном, мистицизму и атеизму, и осталим дискурсима карактеристичним за fin de siecle, истраживши књижевна и научна дела која је сликар читао и цитирао. Као основни водич у овом истраживању послужиће нам есеј који је Коен написао као увод сопственом преводу одломака из Also spracht Zaratustra, објављеном у београдском листу Оглед.

Осврнућемо се и на сликарев специфичан однос према превођеном тексту, који је услед многих произвољности у пресецању и спајању оригиналног штива, претворио Заратустрине говоре у Коенову личну исповест.

Сликарев допринос „Клубу напредне омладине”4)

Услед чињенице да је већина Коенових дела, као и његове преписке са пријатељима, данас уништена, тешко да се може замислити бољи материјал за проучавање његове личности и инспирације, од оног који нам се пружа у поменутом есеју из часописа Оглед. Начитани и радознали сликар, на ових неколико страница изложио је своје најважније погледе на свет, и литературу на основу које их је изградио. Због тога ћемо покушати да анализом карактеристичних исечака из есеја укратко представимо ауторе и концепте који су имали утицаја на Коеново размишљање и стваралаштво. Сликар започиње своје разматрање елитистичком теоријом о генијалним индивидуама које предводе човечанство:

„У елити човечанства, коју стварају великани духа и културни хероји, огледају се два основна типа генијалних умова. Једни су што струји живота дају бржи ток, и што рељефније означују карактер времена. То су великани који у себи носе савршен и готов идеал онога покољења што им је претходило и онога у коме су.Ти џинови поведу век собом, и маса народа иде за њима путем, коме они правац одреде...На другој страни они што пливају против силне струје свог времена, што се стављају насупрот тежњама човечанства које спава хипнотични сан и хоће да га пробуде и упуте новим циљевима живота и прогреса. Први су завршни пршљен у ланцу културе прошлих времена; ови други су претходници човечанства које тражи путеве и излазе из лавиринта будућих културних епоха, што ће следовати...”
fig 2 Skica za simfoniju proleca
Скица за симфонију пролећа

Постоје многе сличности између оваквог Коеновог погледа на свет и Ничеове теорије о „републици генија“. У својим белешкама, филозоф назива геније јединим покретачима људског напретка, у чијој сенци и по чијим мерилима обични људи покушавају да обликују свој живот. За њега, историја човечанства није ништа друго до премошћавање интервала између појава и делатности генијалних индивидуа; оно што се дешава у међувремену јесте „усхићено чаврљање патуљака” и копирање дела генија „невештим рукама”…Једино су генији у стању да дају облик иначе бесмисленој људској егзистенцији, организујући безобличност која нас испуњава у системе и творевине које поседују естетску димензију..5) Коен се креће унутар ничеанских концепата и помињањем метафоре о лавиринту, којом се Ниче често служио интерпретирајући на себи својствен начин мит о Дионису и Аријадни.6) У даљем току есеја, обелодањује се изузетно високо мишљење које је Коен имао о провокативном немачком филозофу:

„Француска има у Тену типичног носиоца галске расе, као што Енглеска има достојне репрезентанте за англосаску расу у Џону Ст. Милу и Дарвину, а могли бисмо рећи и као што има југославенско племе у Његушу. Али рад тих великана само је талас на океану развића, талас који не ствара ону силну окенаску буру што дно морско усколеба...»Олуј, што таке таласе подиже на мору развоја јесте Ниче...

Овај пасус, осим што сведочи о примату који је Коен додељивао Ничеу у односу на друге „културне хероје”, пружа нам и доказ да је сликар, као познавалац радова Иполита Тена и Чарлса Дарвина, био чврсто уроњен у реторику расе и у позитивистички дух свог времена. Како су се сва најважнија дела европске науке веома брзо по издавању преводила на немачки, Коен је, као студент минхенског универзитета који се немачким језиком служио довољно добро да би га преводио и на матерњи српски, био свакако добро информисан о најважнијим насловима епохе. Дарвиново „Порекло врста” (1859) било је у сваком смислу револуционарна књига, чији се утицај осећао широко изван сфере биологије и медицине. Дарвин лично није превише расправљао о проблемима уметности, мада је у једној од књига изнео мишљење да естетика није позната само људима већ и животињама, што можемо видети у способности птица да развију живописне украсе, песме и игре, како би привукли партнера у сезони парења.7) Под утицајем његових теорија, постало је опште прихваћено мишљење да су се сви наши когнитивни процеси и чулни органи развијали у складу са нагоном за преживљавањем, и да су категорије људског сазнања биолошки одређене. У складу са тим, постојала је тенденција да се сви облици људске делатности, па и уметност, проуче као физиолошки утемељени процеси. На овим основама Иполит Тен пише своју Филозофију уметности (1865), у којој расправља о утицају климе, географског положаја, генетике и тзв. моралне температуре одређеног поднебља на уметничка дела која на њему настају (он између осталог пише и студију о Џону Стјуарту Милу, што нам можда указује на извор Коеновог познавања овог енглеског филозофа, који по ставовима одудара од јасне линије која се може повући између осталих цитираних аутора и Ничеа). Биолошко – еволуционистички поглед на свет у потпуности прожима сва Тенова разматрања о уметности:

„Историја уметности је аналогна ботаници која проучава наранџу, маслину и бор, са једнаким интересовањем; она је и сама врста ботанике, која није примењена на биљке, већ на дела човека...Чињенице постоје овде као и другде – позитивне чињенице доступне проучавању; под овим подразумевам уметничка дела поређана по „фамилијама” у галеријама и библиотекама, као биљке у хербаријуму и животиње у музеју. Анализа се једнако може применити и на једне као и на друге..."8)
fig 3 prolece
Пролеће

Као што упоређује историју уметности са ботаником, Тен, сасвим у духу времена упоређује организам човека или животиње са „организмом земље” и делатност уметника посматра као функцију ћелије како у социјалном, тако и у територијалном „телу”. Ниче је поседовао примерак ове Тенове књиге 9) и црпео из ње инспирацију за своје поједине концепте; такође, усвојио је и многе Дарвинове теорије – о потреби одстрањивања „болесних” елемената друштва кроз контролу рађања, о инфериорном положају жене, о биолошкој условљености когнитивних процеса10) – иако је стално критиковао Дарвиново учење и порицао било какву везу са њим. У Коеновом есеју помиње се још један савремени научник чији је утицај на Ничеа документован11) – италијански криминолог Чезаре Ломброзо:

„У њему (Ничеу, прим.) како изгледа може највише потврде да нађе Ломброзова теорија да ђеније и лудило не стоје далеко једно од друго. Ниче је хаос из генија и суманутости. Расипао је светлост умом својим, а свршио је у мраку очајања и лудила.”

Познато је да се Коен ни у слободно време није удаљавао од минхенског универзитета – као ванредан слушалац пратио је предавања из разних области (историје уметности, филозофије, психологије, физиологије).12) Очигледно је на тај начин дошао и до превода студије „Genio e folia”(1863) у којој је Ломброзо је покушао да испита какав утицај на рађање генија имају тренутак зачећа, генетика, пол, географски положај, климатски појас и слични фактори, које је и Тен испитивао у вези са уметничком продукцијом. Основни закључак Ломброзовог дела, до кога је дошао упоређујући биографије научника и уметника са различитим случајевима пацијената које је сусретао по затворима и санаторијумима, јесте да су генијални људи у највећем броју случајева физички декадентни, метеоропате, подложни разним врстама неуроза, аморални, суицидни и чак потенцијално деликвентни. Иако није одрицао могућност здравог психичког стања генијалне особе, Ломброзо је сматрао да су генији услед осетљивијег нервног система увек подложнији измењеном стању психе него обични људи – укратко, да су у сталној опасности од психичких обољења. Ниче ће овакве сугестије усвојити на специфичан начин, прилагођавајући их свом виђењу да је граница између здравља и болести порозна и релативна; али иако је Ломброзове закључке донекле мењао, поуздано се зна да је његову студију познавао и користио.

Коен је студију италијанског криминолога вероватно отпратио са посебном пажњом, јер се и сам сматрао генијем; зато можда и није случајност што он слика једну од малобројних жена којима је Ломброзо у својој књизи признао својство генијалности – Сару Мартин (1790-1843).13) Ова мало позната протестантска енглеска кројачица од своје деветнаесте године посветила се неговању затвореника, покушавајући да побољша њихово стање подучавајући их занатима, и морално их охрабрујући молитвама и стиховима из Библије.14) Ломброзо је убраја међу геније, јер је допринела реформи затворског система, док је Коен, дирнут њеном добротом, приказује у молитвеном ставу, озарену благом светлошћу, окружену групом затвореника у суморној атмосфери тамнице.15) Репродукција ове слике, уз напомену да се она чува у музеју у Скопљу (што је немогуће доказати, јер се слици у међувремену изгубио сваки траг), објављена је 1955. уз текст Зоре Симић Миловановић, у Годишњаку Музеја града Београда бр.2. Иако поменуто платно није од великог значаја за тему којом се бавимо у овом раду, сматрали смо за сходно да направимо дискурс, јер је временом, услед његовог нестанка и недостатка информација, заборављен идентитет Саре Мартин, па је Зора назива „јеврејском мисионарком”16), а Никола Шуица као наслов слике усваја једноставан опис „Жена у молитви”. Стога је корисно да овде освежимо сећање на праву тему слике, и укажемо на могући извор Коенове инспирације, мада се он свакако не може прецизно утврдити.

fig 4 prolece
Пролеће

Уколико се вратимо Коеновом надахнутом есеју, у коме смо сусрели већ три аутора чије је теорије Ниче познавао и понекад усвајао, сазнаћемо кога Коен цитира у метафори о немачком филозофу као морској олуји:

„Заиста Ола Хансон има права: ничему није тако слична његова филозофија као мору, силном и великом мору. Море је безимена пучина, символ бескрајности, символ безграничности за око и мисао. Море - то је непрестана промена, бесмртни протеус. који сваког тренутка другачију боју добија и никад не пада у руке људском разуму...Море – то је безгранична, величанствена лепота, величанствени спокојни колос, безгранично леп кад му месец површје обасја; силан кад му се дно усколеба или кад му безмерно огледало прелије пурпур прве зоре...Море – то је огромни усамљеник, миран и спокојан ћуталица, који кроз стотине векова тајанствене монологе збори. Море – жедна, дивља звер, што животе носи и гута, и животе на свет доноси. Море је вечито здравље, најбоља со покољењима и народима, купатило из којега олупано човечанство увек подмлађено излази. То је море. Зато се Ничеова филозофија ничим не може тако сравнити као са морем, силним и великим морем.”

Ове егзалтиране редове Коен је написао парафразирајући песму „На морској пучини”, чији је аутор, Ола Хансон, био један од најватренијих Ничеових следбеника. Контроверзни писац, драматург и критичар, Хансон је морао да напусти родну Шведску јер је његов првенац Сенситива Амороса (1887), саблазнио пуританску публику мрачно-еротским тоном, запечативши у тој средини његову књижевну каријеру. Он се сели у Немачку, где убрзо бива прихваћен у најпрогресивнијим књижевним круговима. Крајем 80-их, упознаје се са Ничеовим стваралаштвом, и потпуно се посвећује глорофиковању и имитирању великог филозофа, написавши и студију под називом „Фридрих Ниче, његов карактер и његов систем”. 17)Хансонов опус био је у савршеном складу са растрзаном духовном климом касног XIX века, која се у литератури назива mal du siecle  и која се сасвим јасно може уочити и у делима савремене ликовне уметности. Већ је и преводилац Хансоновог дела на енглески (Mary Chavelita Dunne Bright, која је писала под мушким псеудонимом), уочила афинитет између атмосфере његовог стваралаштва и прерафаелитског сликарства:

„Већина његових дела је у зачуђујућој сличности са атмосфером еротског мистицизма која одликује слике Бурне Јонес-а; толико јасној да би платна Амор и Психа, Краљ Кофитија и Песма о љубави, могла да послуже као илустрације за неке од Хансонових представа...”18)

Можда не би било превише смело претпоставити да је Коен, као следбеник сродних уметничких тенденција, и познавалац Хансоновог дела, и сам био надахнут његовим стиховима када је сликао Amor Universalis или сада изгубљена платна са сличном тематиком – Уметников сан, Земаљски рај и др. У недостатку чвршћег ослонца за такве закључке, ми ћемо се овде ипак задржати на томе да је цитирање и познавање Хансоновог дела још један у низу доказа о Коеновом апсорбовању Ничеове филозофије и њој сродних мисаоних токова.

Коенов одабир из Заратустре пружа нам увид у то које је Ничеове концепте сликар најспремније прихватио. Неколико преведених страница извучено је из најразличитијих поглавља, од почетка до краја књиге, што сведочи о чињеници да је Коен баш те редове најдубље проживео. Многи од њих експлицитно говоре о борби, о сукобу са околином, чак и са породицом, о огорчености над савремницима, и о спремности на највеће жртве – чак и смрт – зарад самопревазилажења. У појединим редовима, веома слободно преведеним, можемо да препознамо и саму Коенову животну филозофију – безграничну посвећеност уметничком стварању, због које је сликар често трпео огромна одрицања и боравак на ивици егзистенције:

„Делати, стварати – то је и у томе је највеће разрешење свију мука и живота. И много тешких смрти мора да преживи живот оних твораца што стварају. Али баш такву судбу хоће воља њихова…”

u1_978-3-596-90086-2Коен не наводи поглавља и странице Заратустре са којих потиче превод, спаја реченице које у оригиналном тексту нису спојене, понекад не преводи него парафразира, и не заступа све делове књиге у једнакој размери. Док често прескаче и по десетине страница, убедљиво највише цитата извлачи из поглавља О рату и ратницима. Фрустрацију што не добија довољно признања за своју уметност исказује превевши добар део поглавља О мушицама у чаршији, у коме Ниче критикује особину публике да се поводи за глумцима и шарлатанима, док јој праве вредности остају изван видокруга. Породични сукоб или несхваћеност рефлектује превевши многе реченице које критикују лицемерство љубави према ближњем. Огорчење савременим друштвом показује кроз превођење из поглавља О врлинама које представља подсмех просечним, понизним и завидним људима, а бира и многе реченице из поглавља О земљи образовања које критикује савремени образовни систем. Посебно је занимљиво што Коен усваја и Ничеово незадовољство актуелним политичким устројствима, сматрајући значајним да преведе оштру критику државе из поглавља О новом лажном божанству.
На крају текста, извлачи из контекста три реченице и понавља их као есенцију поруке коју Ниче кроз Заратустру доноси човечанству:

„Јест, ти мораш да изгориш у сопственом пламену: како би и могао пре тога нов постати, ако пре тога ниси пепео био!
Човек је нешто што треба да се победи и савлада. Господ је умро, да живи Богочовек!”

На основу ове кратке анализе Коеновог превода и есеја који му претходи, јасно је да је сликар прихватио Ничеов позив на „превредновање свих вредности”, као и да је показивао пуно ентузијазма да усвоји позитивистички поглед на свет и поклони поверење природним наукама у развоју – психијатрији, биологији, физиологији и др. – правећи, додуше, сопствену интерпретацију таквог дискурса кроз призму специфичне врсте религиозности. Зато нам се чини оправданом претпоставка да је се Коен саживео са Ничеовом визијом света као огромног организма који се развија равноправним деловањем два супротна уметничка принципа, Диониског и Аполонског. Како је савремени свет, према Ничеовој тврдњи, оболео од пометње те равнотеже, његов развој претворио се у декаденцију, коју може зауставити само генијални уметник.

Ауторка: Весна Адић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Зора Симић-Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак Музеја града Београда бр. 2, 1955, 381, 389
2. Зора Симић-Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак Музеја града Београда бр.2, 1955, 385
3. Божидар Никољавевић, Из минулих дана, Београд 1986, стр. 108-109
4.  Часопис Оглед излазио је као гласило поменутог клуба, на челу са уредником М.Н. Јовановићем, а Коенов есеј и превод изашао је у бројевима 3 (стр 93-96) и 4 (стр. 115-117), 1894 год.
5. Salim Kemal, Nietzsche’s politics of aesthetic genius, u  S.Kemal, I. Gaskell, I D.Conway (eds.) Nietzsche, philosophy and the arts, Cambridge University Press 1998, str.260
6. Аријадна је симбол напаћене и слабе људске душе, коју из лавиринта изводи необуздани витални нагон оличен у Дионису. Иако су вечите трансформације у природи, (које се испољавају кроз умирање и поновно рађање) оно својство диониског принципа које проузрокује патњу у људској души, оне су истовремено и узрок многострукости и богатства живота у коме људска душа налази извор задовољства ; Аријадна не може без виталне снаге Диониса, а он је без ње само хаотична и рушилачка, бесмислена сила. Заједно, они чине људску егзистенцију целовитом. види:Adrian Del Caro, Nietzschean self-transformation, u S.Kemal, I. Gaskell, I D.Conway (eds.) Nietzsche, philosophy and the arts, Cambridge University Press 1998, str. 78-79
7. Gregory Moore, Nietzsche, Biology and Metaphor, Cambridge University Press 2002, str. 103
8. Hippolyte Taine, Philosophy of Art, New York: Holt & Williams, 1873, str. 38-39
9. Gregory Moore, Nietzsche, Biology and Metaphor, Cambridge University Press 2002, str.87
10. James R. Mensch, Nietzsche-Darwin: Confronting the Janus Head, 5-7
11. Gregory Moore, Nietzsche, Biology and Metaphor, Cambridge University Press 2002
12. Никола Шуица, Леон Коен: 1859-1934, Београд 2001, стр 7; Радмила Бунушевац, Неколико анегдота из живота Леона Коена место биографије, дневне новине Политика за 19. мај 1937. стр 9
13. Cesare Lombroso, The Man of Genius, London – New York, 1917. str 138
14. Constance Wakeford, The Prisoners’ Friends, London 1917, str 67-74
15.  Pепродукција приложена уз текст Зоре Симић-Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак Музеја града Београда бр.2, 1955, 420
16. Зора Симић-Миловановић, Сликар Леон Коен, Годишњак Музеја града Београда бр.2, 1955, 425
17.  George Egerdon, уводни есеј у превод Хансонових Young Ofeg’s Ditties, Лондон 1895, стр 6-13 
18. George Egerdon, уводни есеј у превод Хансонових Young Ofeg’s Ditties, Лондон 1895, стр 9

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *