Нешто као пад

Qui jacet in tera, non habet unde cadat.

Након прве збирке којом смо се упознали са раним песништвом, пред нама је друга збирка Саше Скалушевића Скале у којој су (дефинитивно) постављени оквири његове песничке Александрије. Постмодернистичка апокалипса друштва и индивидуе. Разбијање на њене саставне делове и поновно склапање у нову уметничку слику, нову субјективну визију. А, ипак,тако блиску свима нама.

Снажна, храбра, искрена, урбана поезија, на тренутке изненађујуће нежна, на тренутке прозивајућа и опомињућа, и те како везана за песников родни град, за младост која пролази, ,,места“ која је обележавају: музику, поезију, жене, снове, вино, пропуштене прилике, отпор према клишеу, изневерена очекивања, уметничку побуну…

Седим у пукотини прошлости
Ја сада верујем у грешке
Верујем у сумрак прећуткивања
А то је сувише зар не  

То су књижевно-музички-историјски-имагинарни простори којима лутају многе генерације у нашој земљи и у њихово име аутор ове просторе уводи у поезију.

Првом песмом ,,О успону и паду“ одмах је стављено на знање да је једно услов другога, једно без другог не може (пума која нас чека на врху успона). Стављена на почетак збирке, оставља утисак да се успон одиграо негде иза наших леђа, у неком другом, другачијем времену и простору, а да је оно што се пред нашим очима одвија из песме у песму један непрекинут пад. Заједно са спознајом узалудности или освајањем већ освојеног (,,Пад Рима”).

Ни велике борбе ни великог насиља
Пљачке палежи рушења и силовања
Неће бити јер место у Град
Одокер онако сјајан у оклопу
Ујахаће само у његову сенку

Неки стихови готово да су епитаф обичном човеку у савременом, израбљивачком друштву, заглављеном између ЕПП-а и свакодневице:

Третирају те као изношену торбу
Стари гломазни тешки кофер
Прашњави и помало излизани класер
Ту си али се не могу тачно сетити
За шта си им заиста потребан

Као невидљива нит кроз читаву збирку провлачи се нежно лирско осећање, љубав од које није могуће побећи (чак и када бисмо то желели):

Ако сам кренуо у подземље
Хад доле
Не значи да се нећу вратити
Ако сам ти окренуо леђа
Немој мислити да ћу те заборавити

Најјачи утисак којим ова збирка делује на нас јесте њена модерност. У чему се та модерност огледа? На први поглед у форми – употреби слободног стиха, супстандарних језичких облика, особина карактеристичних за друге функционалне стилове, сложености подтекста, метатекстуалности, цитатности, интертекстуалности. Не мање битно, огледа се и у новом, другачијем, савременом, урбаном изразу, искуству богаћеном не само на књижевном него и на утицајима других уметности укомпонованих у поједине песме.

У поезији Саше Скалушевића модерност је нашла своје оправдање утолико што испуњава основни услов доброг песништва. Добро је песништво оно које ствара и развија језик тако што проналази нове вредности речи и открива нове односе међу различитим представама и појмовима. Ове песме се као заљуљано клатно крећу између личног, аутобиографског, исповедног до далеке реке Хадсон и Лу Рида, од скорашњих ратова до нордијске митологије, од Голог отока до пролећног бомбардовања, од Рима до ,,Поетике периферије“. Јер :

Живот је ироничан и диван
Он измиче и бежи
Ма колико га вукао за рукав

У песми која затвара збирку, ,,Приближавање сну“, апострофом су назначени (не)пријатељи сваког песника: вечито гладни галебови, харпије и валкире. Здружени у демонску сатиријазу.

Вечност је оно што се рачуна (,,Вечност“), а смрт – ,,Ко јебе смрт“!

За крај ипак само:

Када су се светла погасила
Остао си сам са гитаром у руци
Чуло се
Тhank you      

Ауторка: Радојка Дока Плавшић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *