Непосредно(ст) са НИН-ом

Свет посматрам паралелно. И примећујем коинциденцију. У постојање интиуције нисам сигурна. У случајност: да. Али не увек. Бар их нема у Зимским играма књижевних награда. Тимске награде навиру, уздрмане Ниновом. Писци подешавају објављивање романа према њима. Жири различит за сваку награду. Кандидати: истоветни, поименце. Случајно, тек понеки другачији. Ново име, чист раритет. Дупли носиоци се умножавају. То је као да вам издају потврду потврде. Имате потврду, али неко је посумњао у њену верификацију и тражи да се изда нова потврда која ће потврдити ону стару. А човек – писац, пише исто. К’о вели, добио сам награду, не смем ништа да мењам. Само да поновим ствар. Држи се чврсто за самог себе. Ако скренем, мисли он конструктивно, неће ме препознати. Овако је боље. А иначе и не умем боље. Од када сам добио награду, само имитирам себе. Прикован за своје неприкосновено Ја. Ја, па Ја. Ако добијем главни згодитак (Нинов), погледаће ме и остали жирији, а и да не би рескирали, па испали мање значајни, окоме се, баце на мене сва могућа признања. Библиобиографија ми нагло одебља. Извуку из мемљивих издавачких подрума и све оно што су пипремили за рециклажу, а носи моје име, па у прве редове кнезмихајловских књижарских излога. Кад, бре ово ја написах? Ваљда док се још нисам ни родио, родила га мајка.

Thomas Allen

Памет да ти стане од моје памети, мисли награђени. Рефлексије се нужно морају писати у мушком роду. Нема потребе проширивати их због пар оних што пишу женским писмом. Ко им је крив што су жене, да човек писац од њих шене кад умисле да су надарене, а сви их држе за малчице измештене. Па им, некако из потаје уделише и њихово писмо што звучи, бар за степеницу ниже од мушког. Иначе су увек, како год окренеш, некако више доле, мање горе. Па и кад су боље, слабије су. А и ти полови. Северни се тако грешком зове, он је уствари Мушки пол. А Јужни је, па, хајде кад већ мора: Женски. Он је лед ледени, баш без везе, што се и дало очекивати. Смрзнут намртво, без отопљавања. Али зна се који је већи и има више медведа. Оних белих. Један (прави!) поларни истраживач на предавању у Руском дому, једном, учио нас како да се понашамо, ако белог меду сретнемо уживо. Каже да се он уплаши и одустаје од напада, само кад је неко виши од њега. Треба се подићи на прсте, узети нешто, по могућности што дужу тољагу, и држати изнад главе да се изгледа што крупније и страшније. Као што би вероватно требале и жене кад се крећу у мушком друштву. Овако су некако ситне. А и добар су плен.

Страшно волим кад сазнам ко је добио Нинову. Осећам се празнично. Као навијач на утакмици. Само што ја, навијам за све њих. Помислим: добри су то људи. Док други хватају зјала, јуре туђе жене (или оне њих, није битно, резултат је увек 0:0), не иду у теретану (не боре се на мишиће, а и скупо је), слабо се хране, (срећом, тај недостатaк обилато надокнађују пићем, мисли се притом, у оскудним временима, превасходно на кафу са млеком илити меланж како то небројено пута истиче у свом путописном роману једна наша ткђ. номинована књижевница), не излазе у шетњу. Стварно, где су ти наши писци, питао би се и Иво Андрић који је често шетао градом у мантилу од енглеског штофа или елегантном капуту, у оделима постављеним цугером. Виђан је често, како се спушта ујутру и плива у купаћим гаћицама на Сави. Свраћао је и у Књижевни клуб (док се још није ширио мирис роштиља, нагоре до Позоришта – па, кад је народно! – и надоле, низ Француску, не би ли угасио своју жеђ и утопио се у Бајлонијевој пивари).

Thomas Allen

Елем, као да писца нема ни за лек, ни за живу главу нигде, ни свећом да га тражиш. Шта раде ти људи? Да ли они уопште постоје? Или су наша фикција, умишљена фикс-идеја, измаштани па измештени ван наше планете, комуницирају само преко сателитских мрежа. Посетиоци из свемира који дођу с времена на време да приме награду и да се поклоне уручиоцима, а успут и читаоцима, ако се већ мора. Замислите: они пишу! 

Могли би се прогласити за последњу класу (грешка, мислило се на посебну класу). Ако већ не и за елитну, али за својеврсну класу, могу. Можда их заједно и населити негде. А не, не долази у обзир, Нови Београд је већ пренапучен њима, мора негде, ни близу, ни далеко, ни ту, ни тамо, да су на оку, али не много упадљиви, ако нам затребају, да их имамо у резерви. Рецимо ЕУ тражи одређени проценат од те врсте и таман помисле немамо их довољно, ми оп!, изненађење, бацимо свим скептицима, свој главни адут право у лице. Вадимо кеца из рукава: приказујемо своје писце.

Биће ли и тога једнога дана? Биће, биће, како да неће, сутра мало, да сачекамо да се стабилизујемо, само да се ових дана не оклизнемо, где ће нам бити крај. У ствари нема нам краја, с тим треба да смо начисто. Чим очисте снег. Баш га нешто много нападало, па се никуд не може. Ни из своје рођене коже. Па се онда вртимо по собама и собичцима и чекамо тачно у подне (не онај филм, већ извештај, не о водостању, већ о добитнику овогодишње Нинове награде ).

Е па ко је да је, наш је, па шта је, ту је!

*Написано пре доделе овогодишње Нинове награде.

***

Домаћини, прогнаници, одметници, повратници, добитници, губитници и остали писци – поводом разлога насловљавања романа: скретање пажње, изазивање радозналости, покушај приближавања страним културама, дискретни је наговештај потцењивања и омаловажавања дубоког корена културе сопствене нације.

Постоје, сада већ две издвојене групације: они који пишу хватајући се за стране гране, и они који се укорењују уз дубоко корење тла на коме су потекли. О томе нам најбоље причају наши најбољи писци, већ насловима својих најбољих романа, оних које сваке године НИН номинује, па међу њима аминује само једног најбољег. И тако већ од 1954. године, са само једном прескоченом, која ће остати забележена у историји књижевности као година када није додељена НИН-ова награда (ради подизања нивоа квалитета). Докле смо у међувремену стигли?

Почели смо од саме суштине људског бивства, од корена – романом: КОРЕНИ. А данас, далеко смо одмакли, израсли и разгранали се. Понешто и стекли, онако успут. Уселили се, скућили. Али, где? Имамо СОБУ, али БЕРНАРДИЈЕВУ; имамо и ПРОЗОР, али РУСКИ; имамо и неки далеки СИБИР, па чак и његов град, АРЗАМАС (колевку истоименог литерарног кружока, атомске бомбе и арзамашке гуске); имамо и ПАРК, али ЛОГОВСКОЈ; стрепимо да АCQUА АLТА не поплави Венецију. Веома нам је блиска и АРКАДИЈА, ма где била. Ако пожелимо хотел BONAVIA, нисмо ником пожелели срећан пут нити добили страх од летења (индентична значења). Тако смо већ у старту странци, а да крочили из рођене земље нисмо. Имамо чак и тајанствену реч TAI, коју не могу ни Тајланђани са прецизношћу да преведу, иако је њихова. Треба проверити, можда је неким случајем неки кан, јашући степом, уписао у ХАЗАРСКИ РЕЧНИК. И на крају, када, може бити, достигнемо и чисто, НЕНАДМАШНО САВРШЕНСТВО, као постиђени сопственим успехом, а још више матерњим језиком, нећемо рећи тако, већ: LE SANSE PAREILLE.

Зауставите се. Путујте, али се враћајте. Ако стижете као апатриди имате право да пишете о новим домовинама и својим домовима у њима. Овако, ви сте апатриди (а са вама и ми), у сопственој земљи.

Зар немамо и ми своје ледене зоне, своје рођене ужасе, своја савршенства, своје среће и своје смрти? Можемо и да заборавимо да смо били бивша република у бившој земљи (није само Македонија заслужила тај префикс, сви ми бивши без обзира на дати улог и извучену добит, подједнако смо заслужни за њега и заслужили смо га). Чак и онда нам довољно тога остаје да се забележи (можда и објави по већ познатом сценарију, што нико не сигура). Старо сајмиште, (и данас, напуштено и запуштено ствара арзамашку језу, а камо ли у време своје жестоке логорске актуелности). И даље чами више у забораву но у сећању. Именованог романом, нема га још увек.

Леде нам се и Сава и Дунав. И жиле у телима станара домаћих фавела од картона, разбацаних, скрајнутих на невиђено визави аутопутева, изграђених за пресецање црвених трака свечарских ТВ преноса, тек однедавно пуштених у саобраћај – као врхунац домаћег савршенства. А имамо и Винчанско писмо (наће се неки Хандке да га из хипотезе преведе у теоријску истину, пусти у свет своје литературе и распусти по белом свету. Наше писце, нешто и не инспирише). А тек Мирослављево јеванђеље коме други народи, једну страницу чувају као светињу. Не бисмо ни знали, да је се недавно нису, невољно, вере ради, одрекли. Био је ред после толико векова.

Није ли и то дрхтај историјске истине о нама? Оне које тек сазнамо, случајно. Ходољубиви Станислав Краков је патио када је открио да сељани, негде у Јужној Србији, из мермерног римског саркофага бебе, хране и поје домаће животиње. Није ли га требало негде изложити, а не препустити зубу времена и стоке? А тек колико је шекспировских машти разбуктати могао? Тај сада, само још један уништени примерак нашег савршенства, који је постао и пример нашег ужаса у исто време.

Мало ли их је…

Јесте мало, а биће још и мање, ако наставимо на исти начин, истим темпом, још мало… Преведимо бар наслове и пишимо о нама, нашим језиком, пре него што нас жедне не преведу преко воде. За почетак, и то је нешто, мада не и довољно. Никако и никада довољно. У корену се тражити морамо. У корену, укорењени јесмо.  Ако другачије поступамо, може нас снаћи ОДЛАЗАК У ЈОЛКИ ПАЛКИ.

*Упозорење и топла препорука: не правите ЛАЖНУ УЗБУНУ па таман и да сте У АЛЕЈИ ЗАСЛУЖНИХ. Не тражите превод на преводиоцу, ни у речницима, руско-српским (узалудно је). Питати Руса, под условом да вам је добар пријатељ, никако првог кога сретнете, јер у противном, можете сматрати да сте добро прошли ако добијете само – шамар.

Па кад не знамо руски, а хоћемо да читамо наше романе, ко нам је крив?

Ми сами, а ко би други.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *