Настасја Филиповна: васкрсење и лепота

Настасја Филиповна је главна јунакиња романа Идиот Фјодора М. Достојевског. Њено име је симбол: Настасја – Анастасија значи васкрсење. Њен лик је занимљив и интригантан јер се у њој прожима невиност и доброта једног детета, и суровост повређене и омражњене жене. Она је дивна и страствена, али је страшни догађаји из раних дана њеног живота приморавају да поступа супротно својој нежној и женственој природи. Тежи се да се прикаже на који начин је грађен лик главне јунакиње овог дела кроз примере и осврт на предходне традиције. Ликови кнеза Лава Мишкина и Настасје Филиповне су грађени према библијској параболи о Исусу Христу и посрнулој жени. То видимо у њиховим унутрашњим монолозима, као и по дијалозима и гестовима. Кнез долази из далека да спаси Петроград који је огрезао у греху, а Настасја је посрнула (не својом кривицом), и треба јој помоћ. Лик Настасије Филиповне је грађен не само по овој познатој параболи, већ и у складу да поетиком времена у којем је живео писац. Има у себи романтичарске и реалистичке елементе, али се у њој огледа и утицај словенске митологије, односно демонологије. То ћемо да откријемо кроз анализу њеног карактера као и односа са другим ликовима у делу.

Протагониста, кнез Лав Мишкин, први пут чује за њу у вагону, у путу за Санкт Петербург. Она је чувена по својој изузетној и венредној лепоти. Кнез Мишкин је изузетно проницљив јунак, стога је именовао патњом оно што су други осудили као гордост и надменост. Лепота лица коју она поседује је ретка, али јој је донела много више патње него радости. Њена лепота може се схвати као античка идеја о „вечној женствености“, односно идеалу жене, која је спој лепоте и доброте. Она поседује и доброту, због тога и можемо да њену личност повежемо са грчком калокагатијом.

Решена је да се освети за увреду и понижење, и у томе не бира средства. Њена ‘бунтовна’ лепота, уместо да ужива у почастима достојним краљице, моли за милост. Та чудна жена иде право у безумље, што у срцу читаоца ствара тугу и нелагоду. То чини јер јој више није стало до своје душе, већ само мари за мало правде и достојанства. За њу се бори и извесни Рогожин, који je страсно воли, али који је погубан за њу. Веома је страствен и не воли да губи, за њега је она само још један трофеј, купује је као што би купио нову бунду. Каже да је воли, али нема никакав проблем да је претуче након што га она одбије. У њој су помешана осећања унижења и презира према лицемерју петербургшког друштва.

Неподношљив стид је тера да одбија кнеза јер не жели да га повуче са собом у изгнанство. Због тога пише писма Аглаји Ивановној, дами коју кнез такође воли. Дословно јој говори да узме кнеза за себе, да га спасе. Једино што жели за кнеза јесте да буде срећан, стога га гура у руке Аглаји. Он та писма тумачи као доказ њеног посрнућа. У тим редовима видимо колико је наша хероина пожртвована и велика личност, иако њом влада безумље. У том гесту можемо да препознамо хришћанску љубав agape и милосрђе caritas. Она се бори са собом, покушава да победи себичност, и одустаје од борбе када на види више разлог томе.

 Кнез воли Аглају, али је свестан да не сме да остави Настасју јер ће без њега умрети. Тога је свестан јер она не зна више како да брине о себи. Њоме је овладало лудило. Њена љубав према кнезу и осећање да није достојна њега, не дозвољавају јој да буде са њим срећна, те пада у немилост хладној оштрици Рогожина.

Својом лепотом је самосвешћу је опчинила многе мушкарце. Када се игра са Рогожином, и када уцењује Тоцког видимо колико је самоуверена, али и да више не мари за сопствену безбедност. Она је тада La Belle Dame sans Merci. Ту се огледа њена романтичарска црта, она је фатална жена романтизма. Њена романтичарска црта може да се препозна и у сцени када треба да се уда за кнеза Мишкина, али бежи у последњем тренутку у руке Рогожина. Фатална жена не може да се веже за једног човека, већ мора да зна да је слободна и да никоме не припада. Редак је сам тај спој фантастичног духа и архилепоте код јунакиње реализма. Њена природа више одговара лику романтичарске јунакиње, која се дефинише као фатална жена, деструктивна и аутодеструктивна. Реалистички елементи који се огледају у њеном карактеру су такође у вези са њеном лепотом. Настасја на свом рођендану продаје себе, нуди се да буде оно што највише мрзи: „издржавана жена“. Не иде у праље, како каже Аглаја Ивановна, већ се нуди да буде школована дама без конкретног друштвеног статуса. Ту се отвара „женско питање“, зашто се жене школују, ако ће да буду само супруге и домаћице?

Њену несвакидашњу лепоту јунаци овог дела називају и демонском: „Истог дана ви видите жену; ви сте очарани њеном лепотом: фантастичном, демонском, лепотом (слажем се да је она лепотица)”.  У прилог тој идеји иде њен портрет. Она је изузетно бледа, али су њене очи као жеравице, нико не може да издржи тај поглед. Њена лепота је аналогна јунакињама из Гогољевих приповедака јер она немају средину и не прихватају компромис. Крајњи циљ такавог изгледа, као и код демона, је да жртву привуче к себи, да је заведе и по могућности да је убије. Ми знамо да Настасјин карактер није такав, њена великодушност нам је то потврдила.

Настасја Филиповна  поседује лепоту каквом се „свет може окренути”, како каже Аделаида Јепанчина, али се она давно одрекла света који се свирепо понео према њој. Само кнез види да је она жива и напаћена душа. Спој ванредне лепоте и снажног карактера су многима увек неугодне, зато се труде да их себи потчине. Видели смо да је она јунакиња која подржава и хришћанску и паганску карактеризацију, као и романтичарске и реалистичке идеје. Оно што није речено јесте да је она трагична личност, а као таква она је узвишена, јер патња јунака ставља у надљудски полжај, даје му достојанство. Писац је у свом делу створио лик хероине која страда из великодушности. Овде је требало да буде приказан начин њеног страдања и разлог зашто страда.

Аутор: Тања Миленковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *