Nasledje bajronovskog junaka (II deo)

Prvi deo teksta možete čitati ovde.

Romantičarski počeci. Lord Džordž Gordon Bajron (1788-1824), od bivše ljubavnice ledi Kerolajn Lem okarakterisan kao Mad, bad and dangerous to know, prva je moderna zvezda u današnjem smislu reči. Od pojave dela, a još više vlastitog lika u britanskim visokim krugovima, zaintrigirao je i na sebe privukao nezapamćenu pažnju. NJegov briljantni talenat, individualnost i odbijanje konvencija, strast prema knjigama i učenju, hotimična potreba da sistematski šokira i izaziva kako divljenje, tako i nevericu, skandale i gnušanje, promišljeno gradjen imidž (u odredjenoj meri i poza) „ukletog ljubavnika“ lišenog iluzija, ali spremnog da ih uvek iznova proverava na svoju i tudju štetu, doprineli su stvaranju ovakve reputacije. Otuda je danas u analizi bajronovskog junaka neminovno barem delimično povlačenje paralela izmedju autora i njegove tvorevine. I ne bez razloga: koliko god bežali od biografskog pristupa literaturi kao neobjektivnog i štetnog, u ovom slučaju su se pisac i fiktivni lik ispreplitali do te mere da je još uvek nerazlučivo ko je više uticao na koga. Da li je autor utkao svoju ličnost u junaka ili je junak postepeno oblikovao svog tvorca?

Skice za bajronovskog junaka ponudjene su već u Kaurinu, Gusaru i Lari, a gotov model primenjen u Manfredu, ali prenaglašeno i bez konačne pročišćenosti i kvaliteta. Spev Hodočašće Čajlda Harolda objavljivan je, u četiri pevanja, izmedju 1812. i 1818. godine. Nakon izlaska prva dva pevanja doživevši vrtoglavi uspeh, preko noći  je doneo Bajronu  neslućenu slavu i sve prateće (ne)pogodnosti. U širem smislu, odražava razočarenje i slomljene iluzije postrevolucionarne ere i generacija koje su u njoj stasavale. U spoju arhetipskog ukletog lutalice, osudjenog i prognanog buntovnika, sa fatalnim i beskrupuloznim zavodnikom (koji oseća jaku potrebu da voli, što ne ide bez unesrećivanja predmeta ljubavi), dodatak piščevih ličnih osobina i životne kobi  uklopljenih u epohalno vidjenje umetnika kao neshvaćenog borca za istinu, dobijen je autentični bajronovski junak, mladi vitez (zvanje childe odnosi se na plemića kome tek predstoji da bude proizveden u viteza) Harold.1) NJegovo lutanje je razvojna putanja ka ostvarenju lične slobode i pronalaženju smisla, zagubljenog u raskalašnim i zaludnim danima u visokom društvu, ispunjenim besomučnom jurnjavom za uživanjima.

Okosnica radnje je krajnje jednostavna: engleski vitez – junoša, potomak duge loze, grabi sve od života ne mareći za vrlinu. Vreme mu je ispunjeno provodom, uživanjem u svim čarima slobodnjaštva, grehu, pijanstvu i bludničenju. Na početku je, kao marker njegove sudbine, istaknuto i to da mu je porodično ime bilo ukaljano zbog jednog od predaka. Prošavši i doživevši sve, Harold se vremenom svega i zasitio:…život u rodnoj zemlji mu se smuči, k`o u izbi isposničkoj gde ga čama muči. Iako još veoma mlad i na početku života, postaje sumoran, bezvoljan, željan promene, ma kakva ona bila:…opijen užitkom, on skoro požele jad, samo da vidik promeni, siš`o bi i u Had. Kasnije će ove motive preuzeti Bodler, učinivši ih obeležjem svoje poetsko-životne filozofije.

Od početka je uočljivo mešanje perspektive pesničkog subjekta i samog pesnika. U preplitanju dva uporedna glasa, Bajron i njegov junak se ponekad spajaju do neraznatljivosti. Ideja o promeni mesta dolazi logično: hodočasničko putovanje je simbol pročišćenja i promene koja je mladom junaku jedini izbor, ukoliko želi da izbegne propast i utapanje u kolotečinu. Prozrevši licemerje svog okruženja, od lažnih prijatelja do površnih ljubavi, bez kajanja i pozdravljanja napušta rodno tle, otisnuvši se bez cilja, u potragu za iskustvom što menja ili bar razonodom i olakšanjem. Sledi putovanje i obilaženje drevnih mesta, tokom koga Harold intenzivno razmišlja, analizira vlastitu prošlost, prezirući hirovite i uludo protraćene dane mladosti. Kroz obilje intertekstualnih veza i aluzija na istoriju, politiku, savremenike, autor iznosi oštru kritiku svog vremena. U bolnom sudaru herojske prošlosti i potresne sadašnjice zatrovane besmislenim ratovima i razarajućom pohlepom, odjekuje  upozoravajuća poruka o prolaznosti, podložnosti zaboravu i propadanju svega – osim idilične prirode.

Mada prisustvuje španskim večernjim zabavama, junak u njima ne učestvuje i ostaje, kao posmatrač, po strani. Lepota tamošnjih žena ga dotiče i on je veliča, no, bez žudnje za posedovanjem. Umetnuta pesma Za Inez govori o čoveku koji ne može da smiri svoje jade, koji je od svega umoran, neosetljiv i već je prošao ono najgore, pa mu, kao najveći teret i obeležje minulog iskustva, „pakao u srcu goru“. Vidi i oseća sebe kao obeleženog, a  griža savesti ga nagoni na neprestano kretanje i bezuspešno traženje spasa. U stopu ga prati misao-demon klet, znamenje bolnog otrežnjenja kao posledice otvaranja očiju pred istinom: Presit, tmuran, prezriv, on nosi k`o rob, na bledom čelu nespokoj, Kainovu kob.

Prilikom izlaska zvezda nad Leukadskom stenom, gde je antička pesnikinja Sapfo zbog nesrećne ljubavi oduzela sebi život, neka čudna vatra (tad) Harolda prene. Ovaj momenat verovatno krije ključ odgonetke bolne tajne na koju se u nekoliko navrata aludira. Osećanje prerane ostarelosti i samoće briše granicu izmedju autora i junaka, što je posebno upadljivo u završnim stihovima drugog pevanja, koji u maniru rezimea pokreću do danas vrlo popularan motiv „mladog starca“, prezrelosti i potrošenosti:

Nižite se nehajno, vi zaludni dani;
Preko srca slomljenih, razorenih nada;
Jer vreme mi ote sve što dušu hrani
I prokletstvom starosti moju mladost rani.

U medjuvremenu, izmedju izlaska drugog i trećeg pevanja, sudbina se ironično poigrala sa Bajronom, stavivši ga u gotovo identičnu poziciju samoizgnanika. Ne mogavši da izdrži pritisak javnog mnjenja koje se na njega obrušilo nakon razvoda zbog (navodne) vanbračne, a pritom i incestuozne veze sa polusestrom po ocu, Ogastom Li, pesnik u životno i stvaralački presudnoj 1816. godini zauvek napušta domovinu. Otuda će druga kompoziciona celina speva odisati rezigniranošću, umorom, gorčinom i zrelim mirenjem sa sudbinom. U autopoetičkim stihovima: sad se vraćam priči koju počeh tad, nosim je sa sobom k`o oblake burne, u sebi prepoznajući Harolda, umetnik se pretvara u  sopstveno delo.

Treće pevanje daje prednost usamljeničkom životu naspram osećaja zarobljenosti u društvu ljudi. Kontemplacija je moguća jedino kroz jedinstvo sa prirodom čija netaknuta i neprolazna lepota obuzima i pleni dušu, unoseći u nju makar kratkotrajnu radost. Opevan je uticaj noći na pesnika, sa elementima nagoveštene sinestezije koju će kasnije razvijati i afirmisati simbolisti (zvezde liju rosu, poezija neba, jezero sja kao fosfor). Posmatrajući tu mističnu lepotu, pesnički subjekt se oseća manje smrtnim, a misao se otima  iz okova telesnog i prezirući zemne veze što se s bićem spletu teži uznošenju iz prolaznosti u večnost, naslućenu u zanosu umetničkog stvaranja. Motiv bestelesne Misli, sveprisutne Seni prepoznaćemo i u NJegoševoj „Luči mikrokozma“. Slobodna, nesputana misao omogućava biću da se odvoji od prolazne materije i sjedini u celinu sa nebom, gorom i valom, odbacivši pripadnost ljudskoj rulji. Pesnički glas se priseća odnosa sa „gomilom“, čije ga mišljenje nikada nije doticalo, u čijem se mnoštvu uvek osećao samotno, pa u usamljenosti vidi jedini mogući način bitisanja lišenog mržnje i sa očuvanom nadom.

Završnim pevanjem priveden je kraju Haroldov i piščev zajednički put. Spokoj je pronadjen u divljoj prirodi, na slobodnoj pučini, u dalekim gorama gde ljudskoj vlasti nema pristupa. U ličnoj slobodi i predavanju kreaciji pronalazi se spas, a otkriva i kako je stvaranje dela bilo svojevrsno hodočašće po čijem je završetku autor izmenjen. Jačina i postojanost utiska ostavljenog na čitaoca svedočiće o tome da li je Haroldov put bio uzaludan. Sugerisano je da junak nastavlja kretanje: istina, bol i teret ostaju, ali su u slučaju čitaoca transformisani u nauk dobijen kroz opisanu istoriju grešaka. Prvo i za profil bajronovskog junaka konstituišuće delo ostvarilo je direktan uticaj na ostale romantičare.

Autorka: Isidora Djolović

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Tomas Makoli, Bajronov prijatelj, ovako je opisao novi tip junaka: Gord, hirovit, ciničan, s prkosom na licu i jadom u duši, prezriv prema bližnjima, neumoljiv u osveti, a ipak sposoban da voli duboko i snažno.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *