Najsentimentalniju o sitosti legendu – Rastko Petrović

Pevolucija (duše) je nekada zvučala moguće

Pri tumačenju pristupa umetničkom stvaranju, ali i samom životu kod avangardnog pesnika Rastka Petrovića zahvalno je poći od analize naslova pesme. Kroz istoriju umetničkog stvaralaštva, u poetikama koje su prethodile avangardi, sam naslov pesme zauzima povlašćen položaj u razumevanju umetničke poruke datog teksta. U avangardnoj književnosti povlašćenost naslova pesme možda još većma dolazi do izražaja upravo zbog čestog nepostojanja mimetičkog sadržaja u odnosu prema stvarnosti. Naslov pesme sažima fluidno značenje ali i kroz naslovno imenovanje izražava nešto od suštanstvenog za razumevanje pesme.1) Naslovom pesme Najsentimentalniju o sitosti legendu autor nas upućuje na osnovne ideje koje ne treba shvatiti izdvojene u odnosu na druge ideje pesme i relacije koje međusobno ostvaruju. Izdvajajući ideju sitosti u naslovu pesnik nas upućuje na telo, budući da sitost jeste manifestacija telesnog zasićenja hranom. Isticanjem legende u samom naslovu upućuje nas na nešto što je iskonsko, mitsko, čuveno i od vrednosnog značaja za čitav ljudski rod. Naslovivši svoju pesmu legendom ostvaruje se posebna relacija prema žanru legende, ta relacija podrazumeva menjanje osobina žanra, širenje spektra značenja onoga što legenda obuhvata, ali i preispitivanje postojanosti onoga što legenda može da znači, tj. onoga što legenda kao označitelj označava. To što ova legenda govori o sitosti možemo razumeti kao parodiranje žanra legende, budući da sitost nema moralnu i poetsku vrednosnu kategoriju koja bi odgovarala uobličavanju kroz legendu. Na taj način ostvaruje se oksimoronski spoj koji menja značenja navedenih pojmova, ali i ostvaruje izvesnu začudnost svojstvenu oksimoronu kao stilskoj figuri. To što je ova legenda o sitosti najsentimentalnija govori o postojanju dimenzije sentimentalnog, emocionalnog kroz koju se sagledava i doživljava legenda. Time se ostvaruje začudan spoj emocionalnog i sitosti, ali i govori o postojanju dimenzije individualnog budući da telo, kao i emocije, povlači razumevanje postojanja idvidiue čije će telo biti i koja će osećati. Iz ovog razloga Najsentimentalnija o sitosti legenda odudara od tendencija avangarde da se individualno apstrahuje, ali samo donekle, budući da individualno jeste apstrahovano u svom odnosu prema spoljašnjoj pojavnosti. Ono što se slika u ovoj pesmi jeste pesnički subjekt iznutra, njegovo stanje tela i duha koje je izuzeto iz stvarnosti i oslobođeno sadržaja koje bi stvarnost implcirala.

Pesma počinje lociranjem onoga što se dešava u dušu subjekta: ”U duši mi je odaja prostrana”.2) Sadržaj njegove duše nije dematerijalizovan kao što bi pojam duše podrazumevao, budući da se u gotovo svim filozofskim i religioznim tumačenjima duša tumači kao ezoterična. Dovodeći u pitanje tradicionalno razumevanje duše i njeno značenje se destabilizuje. Ona u pesmi može da označi izolovan prostor u kojem se odvija zasebna stvarnost, odvojena od realiteta. Pesnik se oslobađa realnog sveta i oformljuje svoj svet u kom se ne mora pridržavati niti podražavati zakone kojima smo determinisani u pojavnom svetu. Međutim, može se služiti segmentima tog sveta, kao što su klupe, ptice, biljke ili zemlja, putem kojih približava čitaocu novi, kvalitativno drugačiji svet. U ovom slučaju kao da se pojavljuje izvesni „platonovski problem“ reflektovan kroz radikalnu izolaciju od stvarnosti premeštanjem fokusa iz spoljašnjosti u unutrašnjost, odnosno kao da imamo beg od stvarnosti iz straha da se njenim podražavanjem zapravo ništa ne postiže, nego se ona, po platonovskom shvatanju, podražavanjem beskonačno umnožava.

Beg od stvarnosti nije konačan, sa njom se uspostavljaju relacije putem isečaka iz stvarnosti preuzetih i izmeštenih u novu stvarnost subjekta. Ta relacija je značajna jer signalizira jedan poseban odnos prema stvarnosti – ona se kao celovita struktura briše, ali ne i sve njene pojavnosti, izvesni povlašćeni delovi se zadržavaju. Povlašćeni su zato što su baš oni izuzeti iz realnog sveta i to ukazuje na njihov poseban značaj i status. Izdvojeni segmenti stvarnog, oni su preuzeti da bi u novom svetlu i kroz drugačiji kontekst bili iznova shvaćeni i protumačeni. Imamo zapravo parčiće stvarnosti koji su izmešteni iz same stvarnosti da bi kao deo te stvarnosti iz koje su izdvojeni bili nanovo shvaćeni i osvetljeni kroz novu prizmu.

Iz tog razloga najrazličitije tematsko-motivske strukture proizilaze jedna iz druge po zakonima nove stvarnosti koja može da ih dovede u vezu. U Najsentimentalnijoj o sitosti legendi nižu se pesničke slike od premlade devojčice koja trči uskom stazom preko biljke ševar do slike zemljišta u koje telo tone. Govoreći na početku i kraju o prostoriji u duši pesma se prstenastom kompozicijom  zatvara i zaokružuje u smisaonoj celini. Biljka ševar koja ima sposobnost da govori, koja ima tri lista od kojih svaki nešto poručuje, asocira svojom personifikacijom, ali i brojem tri, na elemente narodnog folklora. U lirskim narodnim pesmama, naročito mitološkim, javlja se motiv tri cveta ili lista koja su animističkim putem osposobljena za govor i interakciju sa čovekom. U pesmi se time ostvaruje poseban odnos prema tradiciji i prošlosti. Kroz svoju negaciju stvarnosti, koja nikad nije potpuna, ali je uvek prisutna, poezija Rastka Petrovića ne negira samo trenutni realitet, realitet sadašnjosti. Ona dovodi u pitanje čitavo društveno uređenje i konvencije. Kako tradicija počinje upravo tada kada počinje i društvena uređenost, koja vrši selekciju onoga što će se oformiti kao tradicija, ona prvobitnog čoveka socijalizuje i uspostavlja poredak. Negiranjem same stvarnosti red i poredak u njoj se dovode u pitanje, a ono što ih dovodi u pitanje jeste umetničko delo koje izobličava, raščlanjuje i deformiše samu stvarnost vršeći reinterpretaciju stvarnosti kroz sebe.

S druge strane dijalog sa tradicijom se uspostavlja upravo upotrebom motiva poput personifikovane biljke ševar. Kontinuitet se poriče, ali ne i celokupna tradicijska prošlost. Rastko Petrović se vraća počecima umetničkog stvaralaštva kada je umetnost bila sinkretična, obredna i animistička i kada se kroz magijsku moć reči tek uspostavljala harmonizacija mikro i makro kosmosa. Arhaičnim motivima ne anticipira se samo regresija ka prirodi, nego otvara ideja početka i novog rađanja koje svoje uporište pronalazi u destrukciji vladajućeg poretka.

Aluzije na seksualni čin manifestuju se kroz metaforu tonjenja devojčicinog tela u zemlju. Seksualnost, kao vid telesnosti, signalizira ono što je prvobitno, primarno, ali i ono što se kao manifestacija tela tumači eksterno u odnosu na dušu. Kod Rastka Petrovića telesnost je smeštena u prostore duše. Beležeći seksualnost kroz svoje duhovno stanje dolazi do zanimljivog jedinstva, homogenizacije starog dualizma duša/telo. Uprkos jezičkoj i tematsko-motivskoj fragmentarnosti koje upućuju na nepostojanje celosti, jedinstvo se ostvaruje pretakanjem tela u dušu. To je omogućeno zbog osobenog odnosa prema stvarnosti, odnosno odnosa prema elementima stvarnosti koji se tematizuju. U selekciji onoga o čemu će pesma  pevati ne postoji kriterijum osim onoga koji nalaže pesnička unutrašnjost i osećajnost, prostori njegove duše. Tako dolazi do osobenog paralelizma elemenata stvarnosti sa unutrašnjom osećajnošću, koje pesnička vizija interpretira tako što spoljašnju stvarnost premešćuje u subjektovu unutrašnjost i modifikuje je prema psihičkim, duhovnim i osećajnim  sferama subjektove persone.

Vizijom ”premlade devojčice” želi se jezičkim pleonazmom naglasiti njena mladost. Ona svojim skakutanjem i veselošću asocira dečiju radost igre i naivnost. Ista devojčica bere lišće ševara posle čega otpočinje tonjenje njenog tela u dubinu. Metafora seksualnog čina se ukršta sa mladošću devojčice i ostvaruje spoj koji svojim smislom izaziva doživljaj šoka kod čitaoca.

Korespondirajući sa idejom telesnosti u naslovu i samoj pesmi, ali i uže gledano sa idejom sitosti u naslovu, pesma se završava sihovima: „U duši mi odaja prostrana, u njoj svako veče jedu jegulje pržene.“3) U pesmi Najsentimentaliniju o sitosti legendu hrana kao kanibalizam se samo nagoveštava, ne govori se eksplicitno koga tačno jedu jegulje, ali budući da su one pržene radi se zapravo o alogičnom spoju zbog čega se jedenje ne shvata kao doslovni fizički proces, već se premešta iz sfere fizičkog na sferu doživljaja fizičkog. Kao što se iz naslova pesme sluti, gotovo da se može govoriti o metafizici jedenja. Ono se tumači kroz dušu kao doživljaj ili stanje koje nije samo telesno, nego ostavlja duboki trag na čoveka i ima svoje šire značenje i funkciju.

Reminescencije na seksualnost i jedenje kao vid telesnog, koji su dovedeni u vezu sa prirodom, koja je pri tom animistička, anticipiraju jedan sveopšti vid regresije u haos, gde još uvek odnosi nisu jasno razgraničeni  i određeni, sve je u komešanju i nesređenom stanju zbog čega i može doći do prožimanja oponenata i spajanja subjekta i objekta.

Regresija ka prirodi, telesnom, paganskom uobličuje se u sveobuhvatnu regresiju ka prvobitnom i tvori ideju početka.

Ideja početka odgovara postulatima avangarde koja raskida radikalno sa tradicijom i svojim poetičkim prethodnicima. Ništeći sve pre sebe, opovrgavajući i dovodeći u pitanje, poezija se na osoben način otvara prema prostorima irealnog. Budući da irealno ne potiče više od individualizovanog lirskog subjekta4), irealno zapravo potiče od stvarnosti, na različite načine modifikovane i izobličene. Izobličenje stvarnosti ima jedan cilj – preciznije razumevanje same stvarnosti i delovanje na čitaoce. Razumevanje stvarnosti se, dakle, vrši putem izobličavanja stvarnosti. U pesmi Najsentimentalniju o sitosti legendu to se postiže putem jezičkih alogizama, stilske figure oksimorona, tematizacije predmeta i pojava koje su shvatane kao poetički neadekvatne, preko fragmentarnosti na kompozicionom i tematsko-motivskom planu, tematizacijom motiva čija se značenja destabilizuju promenom konteksta iz koga se sagledavaju, sve do razbijanja strukture stvarnosti i stvaranja parcelisane, izmeštene stvarnosti. Učinak ovakve poetike i njen osnovni domen delovanja jeste sam čitalac. Očuđavanjem stvarnosti5), njenim parcelisanjem, pokušava se kod čitaoca izazvati bolje, podrobnije i preciznije razumevanje kako dela stvarnosti koji se tematizuje, tako i čitave stvarnosne istine. Takva tendencioznost, u kojoj se prepoznaje i domen etičkog, u poetici Rastka Petrovića, ali i čitavoj avangardnoj umetnosti, pokušava da čitaoca poduči o stvarnosti usmeravajući ga na frekventne, povlašćene segmente ili kontrastrirajući mu sliku nove, izobličene stvarnosti u kojoj se poredak i uređenost realnog sveta ruše. U oba slučaja radi se zapravo o borbi sa stvarnošću putem čega umetnost, koja se nikad ne može potpuno razumeti van istorijskog konteksta, pokušava da signalizira i predoči postojanje onoga što ona vidi kao problem, kako u stvarnosti, tako i u društvu.

Autorka: Dragana Labanac

FUSNOTE:   [ + ]

1. Takav primer par excellence je poezija Vaska Pope kod koga naslov pesme često jeste odgonetka na zagonetku uobličenu u samu pesmu.
2. Rastko Petrović, Otkrovenje, Prosveta, Beograd, 1968,  27.
3. Isto.
4. Tačnije nikad samo od njega i ne na način koji je poznat tradiciji. Antropocentrizam, stavljanje subjekta u centar sveta i kosmosa prestaje sa prelaskom romantizma u realizam.
5. Viktor Šklovski i ruski formalisti smatrali su da jedna od osnovnih odlika umetnosti treba biti očuđavanje, začudnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *