Најсентименталнију о ситости легенду – Растко Петровић

Peволуција (душе) је некада звучала могућe

При тумачењу приступа уметничком стварању, али и самом животу код авангардног песника Растка Петровића захвално је поћи од анализе наслова песме. Кроз историју уметничког стваралаштва, у поетикама које су претходиле авангарди, сам наслов песме заузима повлашћен положај у разумевању уметничке поруке датог текста. У авангардној књижевности повлашћеност наслова песме можда још већма долази до изражаја управо због честог непостојањa миметичког садржаја у односу према стварности. Наслов песме сажима флуидно значење али и кроз насловно именовање изражава нешто од суштанственог за разумевање песме.1) Насловом песме Најсентименталнију о ситости легенду аутор нас упућује на основне идеје које не треба схватити издвојене у односу на друге идеје песме и релације које међусобно остварују. Издвајајући идеју ситости у наслову песник нас упућује на тело, будући да ситост јесте манифестација телесног засићења храном. Истицањем легенде у самом наслову упућује нас на нешто што је исконско, митско, чувено и од вредносног значаја за читав људски род. Насловивши своју песму легендом остварује се посебна релација према жанру легенде, та релација подразумева мењање особина жанра, ширење спектра значења онога што легенда обухвата, али и преиспитивање постојаности онога што легенда може да значи, тј. онога што легенда као означитељ означава. To што ова легенда говори о ситости можемо разумети као пародирање жанра легенде, будући да ситост нема моралну и поетску вредносну категорију која би одговарала уобличавању кроз легенду. На тај начин остварује се оксиморонски спој који мења значења наведених појмова, али и остварује извесну зачудност својствену оксиморону као стилској фигури. То што је ова легенда о ситости најсентименталнија говори о постојању димензије сентименталног, емоционалног кроз коју се сагледава и доживљава легенда. Тиме се остварује зачудан спој емоционалног и ситости, али и говори о постојању димензије индивидуалног будући да тело, као и емоције, повлачи разумевање постојања идвидиуе чије ће тело бити и која ће осећати. Из овог разлога Најсентименталнија о ситости легенда одудара од тенденција авангарде да се индивидуално апстрахује, али само донекле, будући да индивидуално јесте апстраховано у свом односу према спољашњој појавности. Оно што се слика у овој песми јесте песнички субјект изнутра, његово стање тела и духа које је изузето из стварности и ослобођено садржаја које би стварност имплцирала.

Песма почиње лоцирањем онога што се дешава у душу субјекта: ”У души ми је одаја пространа”.2) Садржај његове душе није дематеријализован као што би појам душе подразумевао, будући да се у готово свим филозофским и религиозним тумачењима душа тумачи као езотерична. Доводећи у питање традиционално разумевање душе и њено значење се дестабилизује. Она у песми може да означи изолован простор у којем се одвија засебна стварност, одвојена од реалитета. Песник се ослобађа реалног света и оформљује свој свет у ком се не мора придржавати нити подражавати законе којима смо детерминисани у појавном свету. Међутим, може се служити сегментима тог света, као што су клупе, птице, биљке или земља, путем којих приближава читаоцу нови, квалитативно другачији свет. У овом случају као да се појављује извесни „платоновски проблем“ рефлектован кроз радикалну изолацију од стварности премештањем фокуса из спољашњости у унутрашњост, односно као да имамо бег од стварности из страха да се њеним подражавањем заправо ништа не постиже, него се она, по платоновском схватању, подражавањем бесконачно умножава.

Бег од стварности није коначан, са њом се успостављају релације путем исечака из стварности преузетих и измештених у нову стварност субјекта. Та релација је значајна јер сигнализира један посебан однос према стварности – она се као целовита структура брише, али не и све њене појавности, извесни повлашћени делови се задржавају. Повлашћени су зато што су баш они изузети из реалног света и то указује на њихов посебан значај и статус. Издвојени сегменти стварног, они су преузети да би у новом светлу и кроз другачији контекст били изнова схваћени и протумачени. Имамо заправо парчиће стварности који су измештени из саме стварности да би као део те стварности из које су издвојени били наново схваћени и осветљени кроз нову призму.

Из тог разлога најразличитије тематско-мотивске структуре произилазе једна из друге по законима нове стварности која може да их доведе у везу. У Најсентименталнијој о ситости легенди нижу се песничке слике од премладе девојчице која трчи уском стазом преко биљке шевар до слике земљишта у које тело тоне. Говорећи на почетку и крају о просторији у души песма се прстенастом композицијом  затвара и заокружује у смисаоној целини. Биљка шевар која има способност да говори, која има три листа од којих сваки нешто поручује, асоцира својом персонификацијом, али и бројем три, на елементе народног фолклора. У лирским народним песмама, нарочито митолошким, јавља се мотив три цвета или листа која су анимистичким путем оспособљена за говор и интеракцију са човеком. У песми се тиме остварује посебан однос према традицији и прошлости. Кроз своју негацију стварности, која никад није потпуна, али је увек присутна, поезија Растка Петровића не негира само тренутни реалитет, реалитет садашњости. Она доводи у питање читаво друштвено уређење и конвенције. Како традиција почиње управо тада када почиње и друштвена уређеност, која врши селекцију онога што ће се оформити као традиција, она првобитног човека социјализује и успоставља поредак. Негирањем саме стварности ред и поредак у њој се доводе у питање, а оно што их доводи у питање јесте уметничко дело које изобличава, рашчлањује и деформише саму стварност вршећи реинтерпретацију стварности кроз себе.

С друге стране дијалог са традицијом се успоставља управо употребом мотива попут персонификоване биљке шевар. Континуитет се пориче, али не и целокупна традицијска прошлост. Растко Петровић се враћа почецима уметничког стваралаштва када је уметност била синкретична, обредна и анимистичка и када се кроз магијску моћ речи тек успостављала хармонизација микро и макро космоса. Архаичним мотивима не антиципира се само регресија ка природи, него отвара идеја почетка и новог рађања које своје упориште проналази у деструкцији владајућег поретка.

Алузије на сексуални чин манифестују се кроз метафору тоњења девојчициног тела у земљу. Сексуалност, као вид телесности, сигнализира оно што је првобитно, примарно, али и оно што се као манифестација тела тумачи екстерно у односу на душу. Код Растка Петровића телесност је смештена у просторе душе. Бележећи сексуалност кроз своје духовно стање долази до занимљивог јединства, хомогенизације старог дуализма душа/тело. Упркос језичкој и тематско-мотивској фрагментарности које упућују на непостојање целости, јединство се остварује претакањем тела у душу. То је омогућено због особеног односа према стварности, односно односа према елементима стварности који се тематизују. У селекцији онога о чему ће песма  певати не постоји критеријум осим онога који налаже песничка унутрашњост и осећајност, простори његове душе. Тако долази до особеног паралелизма елемената стварности са унутрашњом осећајношћу, које песничка визија интерпретира тако што спољашњу стварност премешћује у субјектову унутрашњост и модификује је према психичким, духовним и осећајним  сферама субјектове персоне.

Визијом ”премладе девојчице” жели се језичким плеоназмом нагласити њена младост. Oна својим скакутањем и веселошћу асоцира дечију радост игре и наивност. Иста девојчица бере лишће шевара после чега отпочиње тоњење њеног тела у дубину. Метафора сексуалног чина се укршта са младошћу девојчице и остварује спој који својим смислом изазива доживљај шока код читаоца.

Кореспондирајући са идејом телесности у наслову и самој песми, али и уже гледано са идејом ситости у наслову, песма се завршава сиховима: „У души ми одаја пространа, у њој свако вече једу јегуље пржене.“3) У песми Најсентименталинију о ситости легенду храна као канибализам се само наговештава, не говори се експлицитно кога тачно једу јегуље, али будући да су оне пржене ради се заправо о алогичном споју због чега се једење не схвата као дословни физички процес, већ се премешта из сфере физичког на сферу доживљаја физичког. Као што се из наслова песме слути, готово да се може говорити о метафизици једења. Oно се тумачи кроз душу као доживљај или стање које није само телесно, него оставља дубоки траг на човека и има своје шире значење и функцију.

Реминесценције на сексуалност и једење као вид телесног, који су доведени у везу са природом, која је при том анимистичка, антиципирају један свеопшти вид регресије у хаос, где још увек односи нису јасно разграничени  и одређени, све је у комешању и несређеном стању због чега и може доћи до прожимања опонената и спајања субјекта и објекта.

Регресија ка природи, телесном, паганском уобличује се у свеобухватну регресију ка првобитном и твори идеју почетка.

Идеја почетка одговара постулатима авангарде која раскида радикално са традицијом и својим поетичким претходницима. Ништећи све пре себе, оповргавајући и доводећи у питање, поезија се на особен начин отвара према просторима иреалног. Будући да иреално не потиче више од индивидуализованог лирског субјекта4), иреално заправо потиче од стварности, на различите начине модификоване и изобличене. Изобличење стварности има један циљ – прецизније разумевање саме стварности и деловање на читаоце. Разумевање стварности се, дакле, врши путем изобличавања стварности. У песми Најсентименталнију о ситости легенду то се постиже путем језичких алогизама, стилске фигуре оксиморона, тематизације предмета и појава које су схватане као поетички неадекватне, преко фрагментарности на композиционом и тематско-мотивском плану, тематизацијом мотива чија се значења дестабилизују променом контекста из кога се сагледавају, све до разбијања структуре стварности и стварања парцелисане, измештене стварности. Учинак овакве поетике и њен основни домен деловања јесте сам читалац. Очуђавањем стварности5), њеним парцелисањем, покушава се код читаоца изазвати боље, подробније и прецизније разумевање како дела стварности који се тематизује, тако и читаве стварносне истине. Таква тенденциозност, у којој се препознаје и домен етичког, у поетици Растка Петровића, али и читавој авангардној уметности, покушава да читаоца подучи о стварности усмеравајући га на фреквентне, повлашћене сегменте или контрастрирајући му слику нове, изобличене стварности у којој се поредак и уређеност реалног света руше. У оба случаја ради се заправо о борби са стварношћу путем чега уметност, која се никад не може потпуно разумети ван историјског контекста, покушава да сигнализира и предочи постојање онога што она види као проблем, како у стварности, тако и у друштву.

Ауторка: Драгана Лабанац

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Такав пример par excellence је поезија Васка Попе код кога наслов песме често јесте одгонетка на загонетку уобличену у саму песму.
2. Растко Петровић, Откровење, Просвета, Београд, 1968,  27.
3. Исто.
4. Тачније никад само од њега и не на начин који је познат традицији. Антропоцентризам, стављање субјекта у центар света и космоса престаје са преласком романтизма у реализам.
5. Виктор Шкловски и руски формалисти сматрали су да једна од основних одлика уметности треба бити очуђавање, зачудност.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *