Надреалистички моменти у поезији Васка Попе

посматране кроз призму надреалистичких слика
(Ђорђо де Кирико, Салвадор Дали, Рене Магрит)

Природа поезије Васка Попе у српској књижевности педесетих и шездесетих година прошлога века утицала је на разумевање и само поимање његових стихова, те управо због тога и наилазимо на отежану рецепцију овога песника и неразумевање код већине читалаца. Међутим, иако је тадашња, наша књижевност била у току са свим светским књижевним дешавањима, публика и критика још увек нису могле да појме, на пример, Попиног коња са осам ногу. А са друге стране, постојао је још један „проблем“. Наиме, схватање његове поетике је било неразумљиво публици из тог разлога што је он никад није теоријски објаснио, већ ју је само представљао и то имплицитно, својом поезијом. Ипак, постоје “три секвенце” његове поетике које можемо издвојити: народна уметност, хумор и снови.Како уметност представља један целовит систем, то нам омогућава да искористимо принцип интердисциплинарности. Наиме, да би се Попина поезија могла разумети, односно његова поетика која је истанчано приказана у његовим песмама, могла би се тумачити кроз сликарство појединих сликара чије слике, условно речено, представљају кључ за тумачење Попиних мотива и песничких слика и опречно. Ваљало би напоменути да то уистину не значи да ћемо у потпуности дешифровати песме Васка Попе као и слике појединачних и то надреалистичких сликара, али то ће нам увелико омогућити лакше схватање, тумачење и поимање поетике овога песника чије песме је било тешко тумачити. Стога, ваљало би увидети који надреалистички моменти карактеришу Попину поетику посматрану кроз призму слика појединих надреалистичких сликара.

Полазиште Попине песничке пустоловине јесте суочавање са бесмислом и запажање о човековој усамљености у равнодушном свету са којим не може да успостави везу, уоквирено је иронијом “трске која мисли” у збирци Кора (“Патка”) и у предговору за Поноћно сунце: “Час задивљени, час застрашени, видимо како се укида смртоносна несразмера између нас и свеколиког свемира, очухински равнодушног према нама. Изједначујемо се са самим непрекидним свемирским стварањем. Владамо том звезданом чаролијом и у исти мах јој служимо. Није ли сваки од ових светова који овде, пред нашим очима настају у ствари салик или нелик или пралик овог нашег света јаве?” (Васко Попа, Поноћно сунце, Београд, Нолит, 1979 стр.9) Овакав приказ односа и веза са светом можемо и разлучити као једне од доминантних мотива на сликама претече надреалиста, Ђорђа де Кирика.

Ђорђо де Кирико је био један од представника метафизичког сликарства које се одликује визуалним приказивањем онога што је изван досега осећаја, тј. изван је физичког света. Дела уметника овог правца, чије значење често остаје тајанствено, приопштавају осећај нестварности, ишчекивања необичног догађаја, призивају тишину и сан. Метафизичке слике су узнемирујуће, јер их прожима истовремено очаравајуће и одбојно расположење. Ништа од онога што је насликано није како се чини: предмети се постављају један уз други без логичког смисла, а односи који их повезују остају непознати. Де Киркову слику Мистерија и меланхолија улице можемо да ишчитамо као кључ за тумачење Попиног фрагмента из поменутог предговора: “Не пристајемо ли и ми с њима, песницима, да сањамо и гледамо, нећемо видети поноћно сунце. Дневним овим очима само се дневне и свакодневне ствари виде.” Управо у овој изјави као и у де Кирковој слици Мистерија и меланхолија улице можемо ишчитати неразумевање између општости, тј. света и појединачности тј. човека. Мистерија и меланхолија улице је приказ узнемиравајућег и немогућег универзума и његових запуштених површина “омеђених” у једноставним геометријским формама. Слика представља сусрет између две личности: једне мале девојчице која врти обруч и статуе која је присутна у слици само кроз њене сенке. Заправо, овај сусрет и можемо да ишчитамо у контексту Попиног фрагмента да очима које “користимо” само преко дана само и видимо дневне и свакодневне ствари, а не откривамо оно што се налази испод површинског слоја, дакле шта је оно што видимо “ноћним очима”. Девојчица се креће ка извору, ка јакој светлости која се налази иза зграде са десне стране и осветљава интензивно леву страну. Светла жуте боје хоризонтално се пружају и слику раздваја на две зоне: светлост и таму. Такође, на слици примећујемо две зграде које су у стилу ренесансне архитектуре, стварају управо тај празан прозор између и стварају оштру атмосферу замка. Насупрот девојчице је возило на точковима чија су врата отворена и приказује унутрашњост која је тамна и која даје осећај латентне опасности. Објекти на слици немају очигледно значење, али они увек укључени у сврхе често, јер представљају један од мотива из детињства уметника. Шта више, де Кирико верује да неки геометријски облици (лук, круг) пројектују одређене емоције, као што су носталгија и ишчекивање. Волео је грчку архитектуру и скулптуру, али оне су биле укључене само као естетска референца, да се упореди са приказаним објектима и мотивима. Нема још Сунца, али као да ће ускоро заћи. Дуге сенке наглашавају сваку текстуру и покрет. Етерично светло изгледа готово опипљиво, дајући свету изглед сна и у тим тамним сенкама као да је дошла ноћ. И док су за надреалисте узроци расцепа између човека и света прилично одређени, за Попу су они неодређени, односно више су ту да наговесте него што су јасно саопштени. Овај поступак можемо запазити и у поменутој слици Ђорђа де Кирика. Дакле, имплицитно се овај однос расцепа наговештава у делу како би се само наговестили узроци датог расцепа ког учитавамо као битан мотив у стваралаштву Попе и Кирика.

Код Попе, устројство света, побуна против истог, ишчитава се у следећим стиховима : „Нека уђу/ Нека прегледају нека претразе” („Одлазак“). Долази до човекове реакције и неприхватања положаја у односу на свет. Али исто тако, увиђамо да је овај стих заправо обрнуто пропорционално кључ за тумачење де Кирикове анализиране слике. Стих може да се односи на сенку која је кренула ка другом актеру датог панела, ка девојчици која може да представи песника који сенци пркосно говори да дође. А та сенка може да репрезентује цео свет против ког се Попа бори, док светлосни слап (гледан “дневним очима”) представља се као јаз између песника/сликара и света. А један вид и тога непристајања, каже Попа, јесте и имагинарно напуштање неприхватљиве стварности: “Нисам више ту/с места се нисам померио али ту више нисам”  („Одлазак“). Дакле, видимо да у овој песми у којој се не зна да ли се претња изражена трећим лицем множине односи на неке конкретне прогонитеље или на песникове опсесије и страхове.

Међутим, одлазак из неприхватљиве стварности код Попе се појављује у три вида која га приближавају надреализму: враћање изворима, сан и хумор.

Извори којима се Попа враћа налазе се у детињству. Али док надреалисти теже да непосредно уроне у тај свет без противречности, Васко Попа то чини посредно имплицитно, кроз сугестију, изражавајући свој метафизички немир лексиком дечје игре: “Врати ми моје крпице/моје крпице од чистога сна/од свиленог осмеха од пругасте слутње/од мога чипкастога ткива” (“Врати ми моје крпице“). Други вид отпора неприхватљивој стварности Васко Попа исказује кроз мотив сна, чије се деловање везује за архетипски поларитет дана и ноћи. Сукоб светла и таме се оцртава у циклусу „Подражавање сунца“ у збирци Споредно небо, а завршава се поразом сунца које се разочарано враћа свом почетку и исходишту, али и надом да ћемо, у очекивању рађања новога сунца „научити мрак овај да сија“ (“Смрт сунчевог оца”). Смрт соларног, чију светлост замењује сјај самога мрака наговештен евокацијама слепог сунца, модрог сунца, црног сунца, поноћног сунца указује на тежњу ка обезвређивању дневних вредности.

Сан као инспирацију итекако налазимо у сликарским делима Салвадора Далија. Али исто тако значајан део његових слика је инспирисан детињством и адолесценцијом, пејзажима виђеним у раној младости. На његов развој утицао је Сигмунд Фројд и његови текстови о сновима и подсвесном. Своје слике описује као параноично-критичке. Говорио је да стварност гради од елемената визије, снова, сећања и психолошких или патолошких деформација. Његова техника се одликује прецизним минијатурама, често нескладним, светлим бојама, прецизном илузионистичком техником, која је потпомагла да свет снова изгледа стварније од саме природе. Своје слике је називао фотографијама снова сликаних руком. Повод за прелазак из стварног у фиктивни свет биле су обичне ствари (сат, инсект, клавир, телефон, стара графика, фотографија…). Тврдио је да су крв, распадање и измет његови основни мотиви. Сликар као параноични лудак – то је његов циљ. Дали је своје халуцинације и снове приказивао кроз своје слике. Појављивале су се опсесивне теме еротике, смрти и рапсадања, слике богате многим симболистичким приказима често рефлектују сцене у распону од фетиша па до извесних верских симбола.

Салвадор Дали

Салвадор Дали

Слику Истрајност сећања је занимљиво тумачити баш у контексту Попиног поимања сна као одсуство сунца и повлачења, односно залажења, умирања Сунца. Дакле четири сата су истакнута на екрану, у празној пустињској сцени. Сатови нису равни, дакле, као што се очекује да буду већ су у савијеној форми, као да се топе. Намећу се питања: Зашто се ови сатови топе? Зашто су сатови у пустињи? Где су сви људи? Концепт сна је интегрални део ове слике у разумевању Далијевог стваралаштва и самог надреализма и игра кључну улогу у смислу те слике. Слика приказује сан. Наиме, имамо приказ искривљених и истопљених сатова који приказују варљив проток времена који се доживи док сањамо. Ако посматрамо уметност кроз перспективу сна, искривљени часовници немају никакву моћ у свету снова и зато се и топе због тога. Приказује како бескорисно, небитно и произвољно наша перцепција указује на концепт времена у стању сна. Дакле, имамо много детаља на јако малом формату. На слици имамо и џепни сат по ком мрави ходају. Мрави су код Далија статичан мотив који се стално понавља. Простор је бескрајан као на Тангијевим пејзажима. Препознатљиви објекти су приказани у необичном контексту уз неприродне атрибуре и у необичној величини. Профил велике главе чудовишта као да нема коштану структуру. У центру слике је велика месната животиња налик на створење које је сивкасто и лежи на врху стене. Ово створење лежи хоризонтално преко песка. Има мек, еластичан облик. Глава му је на левој страин, а реп на десној. Глава као да има дуг нос и трепавице. Глава представља искривљен људски профил. Можемо препознати језик, који виси из уста. Тело створења изгледа глатко и безлично, као да је спој рибе, делфина, човека, дакле приказ метаморфозе. Профил је положен на земљу, преко тела, полице и гране је положен и пребачен мекани џепни сат. Стога, овде увиђамо да постоји управо онај фундаментални аспект надреализма а то је ликовна метаморфоза у којој материја прелази из једног стања у друго.

Међутим, питање које се намеће је како тумачити Попу кроз призму Далијеве слике на конто тематике сна? Наиме, на слици управо видимо како природно осветљење говори које је доба дана и јасно је да је касно поподне, сумрак или чак рано ујутру, зора. То се да закључити, јер се група жућкасте светлости скоро поклапа са хоризонталном линијом. Дакле, ову слику би могли описати Попиним стиховима „Старо сунце је стало/Поцрвенело позеленело/Окренуло се око себе трипут/и вратило своме исходу“ („Смрт сунчевог оца“). То значи да, и песма и слика, заправо описују сан, када влада одсуство свега рационалног приказано кроз мотивацијски залазак сунца и надолазак ноћи, с тим што слика Салвадора Далија само још више појачава ову констатацију својом мотивиком сата који указује на релативност времена у ирационалном стању, тј. несвесном.

Следећи моменат који се појављује у поетици Васка Попе и који је јако битан и за сам надреализам јесте однос између садржаја и садржитеља. На размену између дневног и ноћног, горњег и доњег, надовезује се размена између великог и малог, садржитеља и садржаја. Ова размена се одвија према следећој устаљеној схеми: долази до „унутрашњег умножавања“ и уметања: спољашње постаје унутрашње велико улази у мало, свет у предмет, садржитељ у садржај. Код Попе, нарочито долази до изражаја у читавом циклусу „Липа насред срца“ у збирци Споредно небо: „Змај огњени у утроби/У змају црвена пећина/У пећини бело јагње/У јагњету старо небо“ („Змај у утроби“). Обртање односа између садржатеља и садржаја преноси се на план самога грађења поетског света у коме је реч, слика или текст представљају антиципацију догађаја, а догађај потврду и обистињење онога што је наговештено у тексту.

Rene Magrit

Rene Magrit

Овакав однос између означеног и означитеља наилазимо код још једног сликара надреалисте, а то је Рене Магрит. Наиме, његови радови често приказују колекцију обичних предмета у необичном контексту, дајући ново значење познатих ствари. Дакле, док Попа овај однос означеног и означитеља, или садржај и садржитеља, приказује као сажимање, Магрит приказује као сушту контрадикторност. Магрит је био фасциниран интеракцијом текстуалних и визуелних знакова, а неке од његових најпознатијих слика приказују однос речи и слике. Његове слике приказују често свакодневне елементе у необичном амбијенту, који ће открити нова значења у познатим стварима. Једна од тих икона је и “обмана слика” односно слика под називом “C’est ne une pipe“ (Ово није лула). Овај оксиморонски назив приказује заправо истину, јер то заправо није лула, већ је то само слика једне луле, осликана површина. Оно што чини битну разлику између Попе и Магрита јесте то што Магрит жели да нас посети на нашу “менталну организацију”. Шта то значи? Заправо гледалац одмах признаје чињеницу да је на слици лула, а наш уиграни начин размишљања света приказује слику луле као објекат саме луле, па гледалац пада у замку перцепције. У називу “Ово није лула”, Магрит је у стању да скрене пажњу на чињеницу да је гледалац прескочио пар корака у разумевању. То није лула, али је слика саме луле.

Стога, да се закључити да, поезија и поетика Васка Попе итекако може да се потанко ишчита у корелацији са надреалистичким сликама појединих сликара и опречно. Истина је да је велики изазов тумачити поезију са надреалистичким моментима, као и слике надреалиста, али уколико их тумачимо паралелно, односно једну уметност кроз другу, као корелационе елементе, намеће се закључак да и тумачење појединих надреалистичких момената и није немогуће. Да се закључити да се поезија Васка Попе могла ишчитати из појединих слика као и опречно, да су слике могле бити тумачене кроз стихове Васка Попе, али исто тако, мора се напоменути да постоје и извесне разлике у схватању појединих надреалистичких момената, као што је било приказано у последњој тези. Но и упркос томе, управо и те разлике су омогућиле доношење закључка да иако поезија и сликарство омогућавају компарацију и ишчитавање одређених мотива кроз заједничку призму надреалистичких момената.

Ауторка: Весна Којашевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *