На крилима вјечности

(Сабрана дјела Пауна Петронијевића, приредио Милијан Деспотовић, Издавачка радионица „Свитак“)

 „Небо је за звезде, птице и за смеле…“ – Паун Петронијевић

Још од прапочетка човјека је фасцинирао лет и он је покушавао на разне начине да се вине у те небеске висине па да тако узвишен и узнесен, без препрека и ограничења иде гдје га мисли воде. Икар је први направио крила и покушао да се приближи птицама, али није имао среће и његов лет је кратко трајао. Ипак, тај покушај је остао будућим као полазна тачка и они су временом направили разне које успјешно крстаре космосом. Изазов ће их водити за још даља летења и тако ће у времену које је пред нама бити све повезано.

А пјесник? Он има пјесму са којом лети гдје пожели, чак и више од тога, лети подједнако у прошло и будуће и то га чини недостижним за сва технолошка достигнућа. Његов лет је божанствен, пун љепоте и непролазности. Један од таквих летача-пјесника је и Паун Петронијевић који у свом кратком земном боравку својим летом достиже бескрај. Велики број његових пјесама је годинама стајао непрочитан и био прекривен прашином заборава, а онда је ту прашину својом вјештом руком обрисао Милијан Деспотовић и објавио сабрана дјела којима је поезија постала богатија за једно искрено и болно пјесништво, а ми нијеми свједоци крика и лета.

„Птица је основни живи али уједно и митски симбол певања, све је сведено на одлажење и повратак, на пролазност и вечност. Она се појављује у скоро сваком његовом рукопису кроз синтагме разлика у несводивом смислу живота. Она нигде није тачка, и нема коначно станиште, песник само зна где је обично…“ каже у поговору књиге „Истргнути клас“ Милијан Деспотовић.

Залупаше звекири на вратима српске поезије и отворише их широм пјесме јасне и гласне, мелодичне и рефлексне, лиричне и динамичне, онога који поста принц таме у којој влада без страха и огорчености чинећи је свјетлијом и мање болном, постајући тако и принц свјетлости, а самим тим и свега видљивог и невидљивог.

Боја неба – била плава. Сунце топло. Све дивота…
Ја весео у слободи.
Ох, лепота!…
Са мном птица једна броди.
Од живота.
По веселој брзој води.

Његов пјешчаник је цурио сувише брзо, па је он давне 1962. године одлетио на крилима вјечности у царство небеско не рекавши оно што је хтио и могао. Оно што је рекао и сад је актуелно и његову љепоту не умањује тај временски размак, већ напротив, буди веће интересовање читалаца који се у пјесниковој души проналази. Његове ријечи на први поглед са једноставношћу саопштавају мисли, али са ишчитавањем схватамо да је та једноставност једна дубоко умна поезија сурове стварности и лета.

Све што сликам – сликам без рама
Свако писмо шаљем без коверта
И песме не корачим у књиге.
Дан никад не обележавам јутром
И не завршавам га вечером.
Кажем само: ово је дан.
Дан без почетка и краја.
И тако без оквира.
И тако без рама.
Без окова...

Паун Петронијевић је рано, још као млади птић, открио у свом родном крају „Малу Птицу“ којој поклони вид, пој, сан, лет. „Лет јој очима пијем“ и у цијелом његовом пјесништву тај лет доминира било да се враћа у сјећања или да крене у снивања. Лет је симбол наде, чежње, слободе, љубави. Лет је оно што га уморног и посрнулог подиже и снажи, водећи га напријед гдје му разгрће паучину са мркле ноћи непребола и показује ново, бијело свитање. Лет је она пловидба лађом коју ковитлају валови немира и бацају је на стијене неразума док тамни вир зјапи и зове, а вјетрови наде помажу брођењу са подреним једрима. Лет је таласање зелених жита, мјесечина у шљивацима, отежали гроздови у винограду, шимљење топла са чијих грана славуји пјевају најљепше пјесме. Лет су сви они срећни дани који својим осмјехом блажише предуге ноћи претварајући све немогуће у могуће.

„Паун Петронијевић и Мала Птица”, рад академског сликара Момчила Николића

Власи косе сам везивао за облаке брзоноге
Само да бих што пре прелето простор немогућег.

Летећи са својим сновима често је морао да се заустави у бијелим чекаоницама бола и тако суочен са оним „послије“ храбро је тај тренутак заваравао и одгађао враћајући се својим сновима које сниваше широм отворених очи. Његова борба трајаше дуго и у свом том војевању он се кроз стихове ослобађао свих окова који заробе мисли бојећи их у сивило, свих слутњи налик црним вранама које кљуцају по вјеровањима, свих дилема које загосподаре осуђеника без кривице чекајући да га окрутни вјетрови незрелог и младог откину са његовог дрвета живота.

Ишчупаћу срце ко трулу јабуку што се клати
Њега јединог што могу, њега јединог што боли.

Летећи од бившег до будућег он је прелијетао оно између, оно „сад“ у коме је битисао са заривеним ножем који засијеца све дубље не пружајући утјеху. Летећи са својим пјесмама он је достигао небеске висине и тамо пронашао дно неба, а самим тим и сопствено дно, помиловао облаке, намигнуо звијездама и одјездио даље. Открио је дубину патње, дањину хоризонта и ширину душе. Његови жуђени погледи стигоше свугдје гдје се мисли упутише.У својој осами коју је волио, предавао се вјечитом трагању.

Тражим те тражим изнад вода
Немирно летим изнад трава
Тражим те тражим пространством свода

Лет је и љубав доживљена или снивана, она која је остварена или која одлази, она која се слути или не узвраћа. Младалачки, страсно давао је себе не тражећи ништа за узврат већ задовољан оним што што добије спремно чека пораз.

Распињем се између два неба, врела ко буна
И занесен страшћу горим у жудњи опијеној,
Одавно сам заборавио на правац свога чуна
Који блесаво јури ЊЕНОЈ…

У великом броју пјесама љубав је та која покреће лавину чежњи и уздаха, која олујом бола шиба по рањеном срцу и која се нада а он никако да здере чежњу са врелих дланова чекања.Спонтано и танано признаје да је летио и са тим крилима.

Волео са. Не поричем – сан је била
Кроз те дане, кроз те ноћи
Носила ме нека сила
Љубав гризла у самоћи.
Волео сам…

Паун Петронијевић спада у ред оних уклетих пјесника који тек што стече крила оста без њих (како га обично други описују) што је некако сурово јер он је благословен. Стоички је носио тешко бреме на својим нејаким плећима, журно и грозничаво изливајући се у пјесме које су њему биле религија. Напослетку, лет је живот који и сломљених крила мора да се лети до последњег уздаха. И тај ваздух који страдалник жуђено удише између болних јаука.

Када бих загрлио небо и видео себе међу звездама
Помислио бих да сам метеор у дању умирања…

„Није схватио нико мене. Нисам ни ја схватио никог…“ обраћа се овим ријечима када га у болном часу прекрије очајање својим огртачем који он већ следећег тренутка одбаци и запјева пун очекивања.Он је одлично разумио свијет око себе, људску храброст и слабост, наду и хаос, почетак и крај. Ослушкивао је дамаре природе и насликао је најљепшим бојама у пјесмама. Његова поезија оставља дубок траг у срцу читаоца, позивајући га да врисне гласом разумијевања, што учинише многи мудри гласови у својим текстовима и пјесмама које су одговор на Паунову поезију. Рефлектујући кроз поезију своју душу он пјева:

Издајем оглас: мало простора за моју душу:
Нисам исувише црн ни исувише бео,
Душа ми је чиста као јутро пред даном
Никада нисам порастао да бих постао зрео,
Па сам лутао вечито за птицом и за станом.
Издајем оглас: мало простора за моју душу.

Вјерујући да ме Паун посматра са „Седмог неба“ и ја покушах кроз ове моје ријечи да му пошаљем поруку разумијевања:

Оглас за душу и ја дајем један,
Мало простора за њу ми треба
Бистрога потока пољубац ледан
У оку трептај плавога неба….

Чежњиво је пјевао о гнијезду које није могао свити, а ту чежњу испунише његове пјесме које се настанише у души читалаца и ту ће остати. Када пјесник са својим пјесмама натпјева смрт и учини је обичном и очекиваном онда он постаје бесмртан и на тим крилима лети што је учинио и Паун у својој поезији.

Летиш Пауне, летиш!

Ауторка: Бранка Војиновић Јегдић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *