Motivi prirode u poeziji Dušana Vasiljeva

Motivi prirode u funkciji prikazivanja posleratne atmosfere u poeziji Dušana Vasiljeva

Premda lirsko stvaralaštvo Dušana Vasiljeva, jednog od najznačajnijih srpskih pesnika ekspresionizma, pretežno obiluje direktnim aluzijama na besmisao i katastrofalne posledice rata(u kojem je i sam učestvovao i koji ga je naposletku koštao zdravlja), može se izdvojiti nekoliko njegovih pesama u kojima je ovakva tematika takođe prisutna, ali je istovremeno i prikrivena različitim simbolima i pesničkim slikama, pre svega vezanim za motiv prirode, neuobičajenim za dominantnu pesničku preokupaciju ovog pesnika.

Jedna od takvih pesama je i Suton, uspešan prikaz ljudske katastrofe oličene u prirodi koja postepeno gubi svoju vitalnost i živost i, naposletku, biva napuštena i zaboravljena. Uvodna pesnička slika prati nepregledno prostranstvo u prirodi u odsustvu životnih znakova: „Nema su polja preorana / i sve na njima vene.“1). U pitanju je slika koja odiše opštom smrću, naglašenom glagolom venuti, a dodatno je pojačava činjenica da su prikazana polja- nema. Upotrebljena personifikacija ukazuje na nedostatak života, ali i na zamuklost prirodnih sila pred posvedočenim razaranjima počinjenim od strane ljudske ruke (ova razaranja prikazana su uz pomoć epiteta preoran, koji nagoveštava rušilačku snagu koju rat ima, ne samo na čovečanstvo, već i na samu prirodu). Slika zavladale smrti proširena je u narednim stihovima prve strofe- osim što vene, na poljima sve: „i strepi u divljem strahu / od Smrti brze, neslućene.“2) Motiv smrti sada je i direktno iskazan, a Smrt, ispisana velikim početnim slovom (koje deluje dvosmerno, dajući pojmu istovremeno i opšte, šire značenje, ali i ono personalizovano, uže), predstavlja silu čija divlja snaga može parirati svim prirodnim silama i, najzad, odneti pobedu u borbi sa njima. Zagušljiva pustoš takođe predstavlja i ograničavajuću posleratnu društvenu atmosferu koja je dočekala čoveka po povratku kući iz rata, u kojoj on ne pronalazi svoje mesto ni svoj dalji put (motiv koji se često javljao u celokupnom pesnikovom stvaralaštvu, analazi se  i u pesmi Smrt pokolenja: „I od bola / promenili smo sto idola, / i na sto staza htedosmo stati / Ali na svakoj po jedna Mati / reče nam da ni mi nismo ljudi. / I tada smo se odrekli svega.“3)). Sledeća strofa nudi zasebnu sliku u nastavljenom prikazu razorene prirode, ali i razrađen motiv čovekovog položaja u njoj: „Drva, gola i uplakana, / žale što svojom bizarnom pompom / moraju da su pogrebna svita, / i što ne mogu junački mreti.“4) Pesnik se opet služi personifikacijom, a prikazano golo drveće predstavlja upravo onog posleratnog Čovekakojeg Vasiljev često spominje i koji svoj povratak sa ratišta ne može sagledati kao ličnu pobedu jer u njemu i oko njega i dalje vlada samo smrt(veliko početno slovo u reči čovekposlužilo mu je da izrazi njegovu patnju u posleratnom periodu na kolektivnom nivou- ne kao pripadnika određenih nacija ili klasa, već predstavnika svih žrtava rata). Umesto pobednika, on je samo jedan od članova pogrebne svite, pred čijim očima i u mislima će se, i nakon rata, neprestano odigravati tuđa stradanja, a ovakav položaj za njega je mučniji od same smrti. Stoga će zažaliti što nije i on junački poginuo sa svojim saborcima, a ovo tragično osećanje prezrenog života glas je razočaranog i poraženog čoveka kakav je naposletku bio i Vasiljev. Treću strofu čini kratak monostih: „Polje je nemo.“5)- u pitanju je pojednostavljeni oblik uvodnog stiha, koji služi kao kopča sa prvom strofom u cilju smirivanja tona same pesme i skretanja čitaočevog pogleda sa drveća nazad na zamukla polja, gde se odvijaju događaji predstavljeni u četvrtoj strofi: „Katkad preleti / jato crnih, prognanih vrana, / ili gavran, il’ druga zloslutna ptica.“6) Jedina dešavanja koja povremeno prekidaju tišinu i umrtvljenost jeste ovaj let zloslutnih ptica, koje se ne zadržavaju na razorenom prostranstvu, već ga čak i one napuštaju i nastavljaju svojim putem, a pesnikov izbor ptica- vrana i gavran, kao i boja koja ih karakteriše- crna, ukazuju na simboliku sveopšte nesreće koja se u njegovo vreme nadvila nad svetom. Poslednja, peta strofa nosilac je poente i tematskog središta pesme. Ovde, pred kraj, Vasiljev uvodi motiv čoveka koji prisustvuje i posmatra prethodno opisanu zamrlost: „I Čovek, što se kroz suton skita, / oseti da se u bolnom njegovom srcu / kida po jedna tanka, zlatna žica.“7) U pitanju je prikaz suočenosti posleratnog čoveka sa posledicama koje je besomučno ratovanje ostavilo na ceo svet. U stvorenim uslovima opšteg odumiranja, neminovno je da i Čovek oseti približavanje sopstvenog okončanja, te stoga nije slučajno prikazan upravo za vreme sutona, koji takođe krije snažno značenje za Vasiljeva. Zalazak sunca, sumrak, nagoveštaj je nastupajuće tame i prožimajućeg mraka koji neće obuhvatiti samo napuštena, nema polja, već i Čovekov unutrašnji svet, njegovu dušu i srce. Zato, dok se kreće kroz suton, on istovremeno oseća u svom srcu kontinuirano kidanje zlatnih žica. Zlatna boja koja je pripisana žicama upotrebljena je kao spona između bukvalnog i prenesenog značenja sutona, odnoseći se na dragocenu životnu snagu koja se našla na izmaku i čije nestajanje posmatra jedini preostali svedok- Čovek, nemoćan da ovaj kraj spreči. Završna pesnička slika, a sa njom i cela pesma, nosi u sebi svu kobnost jednog neizbežnog vremena pod kojim je pokleklo čitavo čovečanstvo, ostavivši za sobom samo pustoš i mnoštvo neostvarenih snova izgubljene generacije koja nikada nije uspela da ostvari svoj puni potencijal, a kojoj je, između ostalih, svojom tragičnom sudbinom, pripadao i pesnik Vasiljev.

Foto: Ameya Deshpande

Uz pesmu Suton, o posledicama ratovanja, prikazanim kroz različite vrste motiva, među kojima prednjače oni vezani prvenstveno za prirodu, izdvaja se i pesma Jesen. Sastavljena od tri samostalna dela, ona govori o kolektivnoj bedi i gladi, strahu i očaju sa kojima se susreće čovečanstvo godinama nakon završetka rata, a ova tematika vešto je uklopljena u sumornu sliku jesenjeg pejzaža. Pesmu već na samom početku karakteriše kontrast između večeri obasjane zvezdama i propratnog jutra, koje je maglom obavilo varoš: „Sinoć su neverne zvezde / na plavom nebu u punom sjaju sjale, / a jutros su na telo našeg vrta / prve jesenje magle / sa pobedničkim krikom pale.“8) Kontrast između vedre prošlosti i tmurne, sive sadašnjosti česta je pojava kada je reč o pesničkom stvaralaštvu Vasiljeva. Prvi deo pesme, sa svojih šest strofa, odiše određenim osećajem dostojanstvenog mira, a ovakvu atmosferu dodatno dočarava odsustvo čoveka, kao i prikaz napuštene kapele u suton, kroz koju se čuje samo zvuk vetra: „I na vratima kapele u groblju / Vetar polako, u ritmu kuca…“9) U pitanju je opšti strah i oduzetost pred nadolazećom stihijom smrti, koju treba da prikrije pobednički krik jesenje magle, uz koju dolazi s namerom da obmane ljude da joj pohrle u susret. Nesreća je stigla pritajena i neočekivana, a isti osećaj nosi i njegova Pesma o mojoj duši, u stihovima: „Mraz iza mlakog sunca se krio, / i- ja sam se prevario…“10) Vasiljev aludira na stravične razmere i posledice rata, koje su postale jasne tek onog trenutka kada je naivnom čoveku sa očiju spao povez lažnog junaštva, vezan od strane onih za čije se ciljeve uzalud borio. Smrt će kroz celu pesmu predstavljati motiv jeseni, koji ima istu simboliku kao i suton- poslednji momenti pred dolazak hladnog mraka koji označava konačni kraj svega što i dalje živi. Odatle i personifikovana slika povlačenja već polumrtve prirode pred njom: „Naši vrtovi drhte u strahu:  / Ruže su svoje glave sagle  / i prose milost.  / I sitna trava žuta  / oči je svoje uprla Nebu.“11) Nadovezuje se prikaz kapele na groblju, kao jedinog utočišta i mesta koje u sebi krije spokoj, van dometa pomenutih pobedničkih krikova i oštrih jesenjih vetrova, koji spolja kucaju na njena vrata. Ova slika može se dovesti u vezu sa tragičnom pogrebnom svitom u pesmi Suton, koja, nakon suočenja sa nastalom pustoši, nažalost vidi smrt kao jedini način za konačno uspostavljanje dugo priželjkivanog mira.

Drugi deo pesme napušta smireni ton koji karakteriše prvi deo i, u kontrastu sa njim, obiluje većim brojem frenetičnih momenata. Na početku uvodi u odmaklu jesen- u novembar, sa kojim stižu i prvi vidljivi tragovi nastupajuće zime, pa tako, u sumraku civilizacije, i prve posledice rata već postaju jasno vidljive svima: „I preko gladnog, romorećeg Grada / preleće jauk i lelek.“12) U pitanju su siromaštvo, beda i opšta nesreća koji su ubrzo zavladali svetom, a protiv kojih je nemoguće izboriti se. Motiv sutona se gubi i smenjuju ga razbludni Mrak i Noć što sve ruši. Celokupna atmosfera osetno je dinamičnija i mračnija u odnosu na prikazane elemente prvog dela pesme, a mogu se čuti i žalosni vapaji poraženog čoveka: „Oh, dajte zraka, dajte zraka  / još samo malo!“13), koji nisu predstavljali retkost u celokuonom stvaralaštvu Vasiljeva (javljaju se i u pesmi Čovek peva posle rata: „Oh, dajte meni samo još šaku zraka / i malo bele, jutarnje rose.“14)). U tmurnoj jesenjoj atmosferi koja je zahvatila kako spoljašnji, tako i unutrašnji čovekov svet, on dolazi do bolnog saznanja: „Čovek je stvoren samo da strada / i Smrt je lek!“15) U pitanju su reči koje predstavljaju centralno težište i oko kojih je, po principu koncentričnih krugova, formirana čitava pesma.

Foto: Ameya Deshpande

Poslednji, treći deo pesme iznova uspostavlja smireni ton nakon burnog zanosa u kom su ispevani stihovi koji su mu prethodili. Vapaj, koji je toliko dugo tištio dušu, pušten je iz grudi i na njegovom mestu ostala je samo praznina i čovekovo mučno i neizbežno pomirenje sa sudbinom. Nema više romorećeg Grada, tihi smiraj propraćen je škripom bednih zaprežnih kola, ali i žalom jedine dve osobe koje su prikazane u pesmi i koje će predstavljati njenu završnu sliku. U pitanju je prosjak koji setno nariče Suncu, utučeni gubitnik i predstavnik poraženih generacija, koji, u nastalom sivilu, ispod nagomilanih, teških oblaka koji su se nadvili nad celim svetom, oplakuje nikad dočekane zrake sunca i svetliju budućnost. Druga prikazana osoba je mlada, takođe siromašna, devojka, bosa i gola, koja kraj česme plače zajedno sa prosjakom, ali i zbog njega. Značenje ove pesničke slike nalazi se u nesagledivim razmerama tragičnosti koja je snašla čovečanstvo i uvela ga u period dugoročnog mraka koji je sakrio mogućnosti i puteve ne samo svedocima rata, već i novijim generacijama, omladini koja je, bez krivice, osuđena na bedu,  siromaštvo i neostvarene snove, a upravo je ovaj kolektivni poraz, koji su generacije širom sveta zajedno ponele, iznedrio onu bezuslovnu ljubav prema univerzalnom Čoveku, koju je Vasiljev u svom srcu negovao sve do smrti.

Jedine pesnikove istinske ljubavi za života bile su priroda i čovek, stoga je njima u svom stvaralaštvu posvetio najviše stihova. Motiv Čoveka u pesmama, shodno tragičnoj sudbini koju je doživeo Vasiljev, sveden je na prilično jasne pobude i pretežno ustaljenu simboliku, dok se motiv prirode javljao često u višestrukim značenjima, simbolišući različite aspekte čovekovog života. Oni koji su se među njima najčešće javljali i koji su održali gotovo neizmenjenu simboliku u celokupnom stvaralaštvu jesu motivi sutona i jeseni- svojevrsnih glasnika nadolazećeg završetka. Osim u istoimenim pesmama, oni su svoje mesto pronašli i u mnogim drugim, uvek naglašavajući pesnikovu svest o bliskom i neizbežnom skončanju života: „Sve što je živo, / prećutno, bez glasa / šapće u suton smrti: / nema spasa, nema spasa!“16) Ovu svest dodatno je budila činjenica o nepovratno narušenom zdravlju, sa kojom se Vasiljev teško mirio, uvek bolno željan Sunca i proleća: „Zašto me boli svaki cvet / što diše srećom, i svaki maj? / Ti si od onih čiji je svet / Smrt i Plamen, Tama i Očaj!“17) Ranjenog srca i iznemoglog tela, Vasiljev je poistovećivao kopnjenje sopstvenog bića sa odumiranjem dana i prirode, a nade, koje je ovakav čovek mogao gajiti, sa uvelim lišćem i nikad procvalim pupoljcima: „Ja sam siroče presvislih nada, / koje nikada nisu cvale.“18), čime zapravo uspeva da prožme ceo čovekov svet neminovnim tokovima (kao što su smena godišnjih doba i dana i noći), koji se nezaustavljivo odvijaju u prirodi. Osim simbolike koja je proistekla iz ličnog doživljaja i individualne, pesnikove, sudbine, nemoguće je prenebregnuti još jedno značenje pomenutih motiva, koje je (u duhu ekspresionizma) predstavljalo odjek kolektiva i njegovih patnji. Pri takvom tumačenju, suton označava nastupajući mrak u koji čovečanstvo nezadrživo zalazi, a jesen (nagoveštaj zime) upravo razlog ovakvog zalaska. Zima kod Vasiljeva predstavlja surovost i odsustvo ljubavi među ljudima, na šta je posleratni čovek bio osuđen: „(…) na svakim vratima / oči, što su me bile ledom / i novembarskim mrazom; / a nigde bratskog pozdrava ni ruke.“ 19) Ovakim postupkom Vasiljev uspeva da dočara jedan kraj, ne samo pojedinca kojeg je snašla tragedija rata, nego i tadašnjeg celokupnog čovečanstva, koje je, zahvaljujući ovoj tragediji, izgubilo putokaz ka daljem napretku i kolektivnom boljitku, što navodi na pomisao da bi pesnik, da nije na svojstven način ublažio i izbegao ovu tako direktnu reč kao što je kraj, i njeno početno slovo u jednom trenutku zasigurno podigao u znak protesta protiv sudbine koja je zadesila svet.

Autorka: Sofija Popović 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 10.
2, 4, 5, 6, 7. Videti napomenu 1.
3. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 69.
8. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 11.
9, 11, 12, 13, 15. Videti napomenu 8.
10. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 79.
14. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 53.
16. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 70.
17. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str, 41.
18. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 77.
19. Dušan Vasiljev, Izabrane pesme, Srpska književna zadruga, Beograd, 1932, str. 48.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *