Мотиви природе у поезији Душана Васиљева

Мотиви природе у функцији приказивања послератне атмосфере у поезији Душана Васиљева

Премда лирско стваралаштво Душана Васиљева, једног од најзначајнијих српских песника експресионизма, претежно обилује директним алузијама на бесмисао и катастрофалне последице рата(у којем је и сам учествовао и који га је напослетку коштао здравља), може се издвојити неколико његових песама у којима је оваква тематика такође присутна, али је истовремено и прикривена различитим симболима и песничким сликама, пре свега везаним за мотив природе, неуобичајеним за доминантну песничку преокупацију овог песника.

Једна од таквих песама је и Сутон, успешан приказ људске катастрофе оличене у природи која постепено губи своју виталност и живост и, напослетку, бива напуштена и заборављена. Уводна песничка слика прати непрегледно пространство у природи у одсуству животних знакова: „Нема су поља преорана / и све на њима вене.“1). У питању је слика која одише општом смрћу, наглашеном глаголом венути, а додатно је појачава чињеница да су приказана поља- нема. Употребљена персонификација указује на недостатак живота, али и на замуклост природних сила пред посведоченим разарањима почињеним од стране људске руке (ова разарања приказана су уз помоћ епитета преоран, који наговештава рушилачку снагу коју рат има, не само на човечанство, већ и на саму природу). Слика завладале смрти проширена је у наредним стиховима прве строфе- осим што вене, на пољима све: „и стрепи у дивљем страху / од Смрти брзе, неслућене.“2) Мотив смрти сада је и директно исказан, а Смрт, исписана великим почетним словом (које делује двосмерно, дајући појму истовремено и опште, шире значење, али и оно персонализовано, уже), представља силу чија дивља снага може парирати свим природним силама и, најзад, однети победу у борби са њима. Загушљива пустош такође представља и ограничавајућу послератну друштвену атмосферу која је дочекала човека по повратку кући из рата, у којој он не проналази своје место ни свој даљи пут (мотив који се често јављао у целокупном песниковом стваралаштву, аналази се  и у песми Смрт поколења: „И од бола / променили смо сто идола, / и на сто стаза хтедосмо стати / Али на свакој по једна Мати / рече нам да ни ми нисмо људи. / И тада смо се одрекли свега.“3)). Следећа строфа нуди засебну слику у настављеном приказу разорене природе, али и разрађен мотив човековог положаја у њој: „Дрва, гола и уплакана, / жале што својом бизарном помпом / морају да су погребна свита, / и што не могу јуначки мрети.“4) Песник се опет служи персонификацијом, а приказано голо дрвеће представља управо оног послератног Човекакојег Васиљев често спомиње и који свој повратак са ратишта не може сагледати као личну победу јер у њему и око њега и даље влада само смрт(велико почетно слово у речи човекпослужило му је да изрази његову патњу у послератном периоду на колективном нивоу- не као припадника одређених нација или класа, већ представника свих жртава рата). Уместо победника, он је само један од чланова погребне свите, пред чијим очима и у мислима ће се, и након рата, непрестано одигравати туђа страдања, а овакав положај за њега је мучнији од саме смрти. Стога ће зажалити што није и он јуначки погинуо са својим саборцима, а ово трагично осећање презреног живота глас је разочараног и пораженог човека какав је напослетку био и Васиљев. Трећу строфу чини кратак моностих: „Поље је немо.“5)- у питању је поједностављени облик уводног стиха, који служи као копча са првом строфом у циљу смиривања тона саме песме и скретања читаочевог погледа са дрвећа назад на замукла поља, где се одвијају догађаји представљени у четвртој строфи: „Каткад прелети / јато црних, прогнаних врана, / или гавран, ил’ друга злослутна птица.“6) Једина дешавања која повремено прекидају тишину и умртвљеност јесте овај лет злослутних птица, које се не задржавају на разореном пространству, већ га чак и оне напуштају и настављају својим путем, а песников избор птица- врана и гавран, као и боја која их карактерише- црна, указују на симболику свеопште несреће која се у његово време надвила над светом. Последња, пета строфа носилац је поенте и тематског средишта песме. Овде, пред крај, Васиљев уводи мотив човека који присуствује и посматра претходно описану замрлост: „И Човек, што се кроз сутон скита, / осети да се у болном његовом срцу / кида по једна танка, златна жица.“7) У питању је приказ суочености послератног човека са последицама које је бесомучно ратовање оставило на цео свет. У створеним условима општег одумирања, неминовно је да и Човек осети приближавање сопственог окончања, те стога није случајно приказан управо за време сутона, који такође крије снажно значење за Васиљева. Залазак сунца, сумрак, наговештај је наступајуће таме и прожимајућег мрака који неће обухватити само напуштена, нема поља, већ и Човеков унутрашњи свет, његову душу и срце. Зато, док се креће кроз сутон, он истовремено осећа у свом срцу континуирано кидање златних жица. Златна боја која је приписана жицама употребљена је као спона између буквалног и пренесеног значења сутона, односећи се на драгоцену животну снагу која се нашла на измаку и чије нестајање посматра једини преостали сведок- Човек, немоћан да овај крај спречи. Завршна песничка слика, а са њом и цела песма, носи у себи сву кобност једног неизбежног времена под којим је поклекло читаво човечанство, оставивши за собом само пустош и мноштво неостварених снова изгубљене генерације која никада није успела да оствари свој пуни потенцијал, а којој је, између осталих, својом трагичном судбином, припадао и песник Васиљев.

Фото: Ameya Deshpande

Уз песму Сутон, о последицама ратовања, приказаним кроз различите врсте мотива, међу којима предњаче они везани првенствено за природу, издваја се и песма Јесен. Састављена од три самостална дела, она говори о колективној беди и глади, страху и очају са којима се сусреће човечанство годинама након завршетка рата, а ова тематика вешто је уклопљена у суморну слику јесењег пејзажа. Песму већ на самом почетку карактерише контраст између вечери обасјане звездама и пропратног јутра, које је маглом обавило варош: „Синоћ су неверне звезде / на плавом небу у пуном сјају сјале, / а јутрос су на тело нашег врта / прве јесење магле / са победничким криком пале.“8) Контраст између ведре прошлости и тмурне, сиве садашњости честа је појава када је реч о песничком стваралаштву Васиљева. Први део песме, са својих шест строфа, одише одређеним осећајем достојанственог мира, а овакву атмосферу додатно дочарава одсуство човека, као и приказ напуштене капеле у сутон, кроз коју се чује само звук ветра: „И на вратима капеле у гробљу / Ветар полако, у ритму куца…“9) У питању је општи страх и одузетост пред надолазећом стихијом смрти, коју треба да прикрије победнички крик јесење магле, уз коју долази с намером да обмане људе да јој похрле у сусрет. Несрећа је стигла притајена и неочекивана, а исти осећај носи и његова Песма о мојој души, у стиховима: „Мраз иза млаког сунца се крио, / и- ја сам се преварио…“10) Васиљев алудира на стравичне размере и последице рата, које су постале јасне тек оног тренутка када је наивном човеку са очију спао повез лажног јунаштва, везан од стране оних за чије се циљеве узалуд борио. Смрт ће кроз целу песму представљати мотив јесени, који има исту симболику као и сутон- последњи моменти пред долазак хладног мрака који означава коначни крај свега што и даље живи. Одатле и персонификована слика повлачења већ полумртве природе пред њом: „Наши вртови дрхте у страху:  / Руже су своје главе сагле  / и просе милост.  / И ситна трава жута  / очи је своје упрла Небу.“11) Надовезује се приказ капеле на гробљу, као јединог уточишта и места које у себи крије спокој, ван домета поменутих победничких крикова и оштрих јесењих ветрова, који споља куцају на њена врата. Ова слика може се довести у везу са трагичном погребном свитом у песми Сутон, која, након суочења са насталом пустоши, нажалост види смрт као једини начин за коначно успостављање дуго прижељкиваног мира.

Други део песме напушта смирени тон који карактерише први део и, у контрасту са њим, обилује већим бројем френетичних момената. На почетку уводи у одмаклу јесен- у новембар, са којим стижу и први видљиви трагови наступајуће зиме, па тако, у сумраку цивилизације, и прве последице рата већ постају јасно видљиве свима: „И преко гладног, роморећег Града / прелеће јаук и лелек.“12) У питању су сиромаштво, беда и општа несрећа који су убрзо завладали светом, а против којих је немогуће изборити се. Мотив сутона се губи и смењују га разблудни Мрак и Ноћ што све руши. Целокупна атмосфера осетно је динамичнија и мрачнија у односу на приказане елементе првог дела песме, а могу се чути и жалосни вапаји пораженог човека: „Ох, дајте зрака, дајте зрака  / још само мало!“13), који нису представљали реткост у целокуоном стваралаштву Васиљева (јављају се и у песми Човек пева после рата: „Ох, дајте мени само још шаку зрака / и мало беле, јутарње росе.“14)). У тмурној јесењој атмосфери која је захватила како спољашњи, тако и унутрашњи човеков свет, он долази до болног сазнања: „Човек је створен само да страда / и Смрт је лек!“15) У питању су речи које представљају централно тежиште и око којих је, по принципу концентричних кругова, формирана читава песма.

Фото: Ameya Deshpande

Последњи, трећи део песме изнова успоставља смирени тон након бурног заноса у ком су испевани стихови који су му претходили. Вапај, који је толико дуго тиштио душу, пуштен је из груди и на његовом месту остала је само празнина и човеково мучно и неизбежно помирење са судбином. Нема више роморећег Града, тихи смирај пропраћен је шкрипом бедних запрежних кола, али и жалом једине две особе које су приказане у песми и које ће представљати њену завршну слику. У питању је просјак који сетно нариче Сунцу, утучени губитник и представник поражених генерација, који, у насталом сивилу, испод нагомиланих, тешких облака који су се надвили над целим светом, оплакује никад дочекане зраке сунца и светлију будућност. Друга приказана особа је млада, такође сиромашна, девојка, боса и гола, која крај чесме плаче заједно са просјаком, али и због њега. Значење ове песничке слике налази се у несагледивим размерама трагичности која је снашла човечанство и увела га у период дугорочног мрака који је сакрио могућности и путеве не само сведоцима рата, већ и новијим генерацијама, омладини која је, без кривице, осуђена на беду,  сиромаштво и неостварене снове, а управо је овај колективни пораз, који су генерације широм света заједно понеле, изнедрио ону безусловну љубав према универзалном Човеку, коју је Васиљев у свом срцу неговао све до смрти.

Једине песникове истинске љубави за живота биле су природа и човек, стога је њима у свом стваралаштву посветио највише стихова. Мотив Човека у песмама, сходно трагичној судбини коју је доживео Васиљев, сведен је на прилично јасне побуде и претежно устаљену симболику, док се мотив природе јављао често у вишеструким значењима, симболишући различите аспекте човековог живота. Они који су се међу њима најчешће јављали и који су одржали готово неизмењену симболику у целокупном стваралаштву јесу мотиви сутона и јесени- својеврсних гласника надолазећег завршетка. Осим у истоименим песмама, они су своје место пронашли и у многим другим, увек наглашавајући песникову свест о блиском и неизбежном скончању живота: „Све што је живо, / прећутно, без гласа / шапће у сутон смрти: / нема спаса, нема спаса!“16) Ову свест додатно је будила чињеница о неповратно нарушеном здрављу, са којом се Васиљев тешко мирио, увек болно жељан Сунца и пролећа: „Зашто ме боли сваки цвет / што дише срећом, и сваки мај? / Ти си од оних чији је свет / Смрт и Пламен, Тама и Очај!“17) Рањеног срца и изнемоглог тела, Васиљев је поистовећивао копњење сопственог бића са одумирањем дана и природе, а наде, које је овакав човек могао гајити, са увелим лишћем и никад процвалим пупољцима: „Ја сам сироче пресвислих нада, / које никада нису цвале.“18), чиме заправо успева да прожме цео човеков свет неминовним токовима (као што су смена годишњих доба и дана и ноћи), који се незаустављиво одвијају у природи. Осим симболике која је проистекла из личног доживљаја и индивидуалне, песникове, судбине, немогуће је пренебрегнути још једно значење поменутих мотива, које је (у духу експресионизма) представљало одјек колектива и његових патњи. При таквом тумачењу, сутон означава наступајући мрак у који човечанство незадрживо залази, а јесен (наговештај зиме) управо разлог оваквог заласка. Зима код Васиљева представља суровост и одсуство љубави међу људима, на шта је послератни човек био осуђен: „(…) на сваким вратима / очи, што су ме биле ледом / и новембарским мразом; / а нигде братског поздрава ни руке.“ 19) Оваким поступком Васиљев успева да дочара један крај, не само појединца којег је снашла трагедија рата, него и тадашњег целокупног човечанства, које је, захваљујући овој трагедији, изгубило путоказ ка даљем напретку и колективном бољитку, што наводи на помисао да би песник, да није на својствен начин ублажио и избегао ову тако директну реч као што је крај, и њено почетно слово у једном тренутку засигурно подигао у знак протеста против судбине која је задесила свет.

Ауторка: Софија Поповић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 10.
2, 4, 5, 6, 7. Видети напомену 1.
3. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 69.
8. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 11.
9, 11, 12, 13, 15. Видети напомену 8.
10. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 79.
14. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 53.
16. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 70.
17. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр, 41.
18. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 77.
19. Душан Васиљев, Изабране песме, Српска књижевна задруга, Београд, 1932, стр. 48.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *