Motiv noći u lirskoj poeziji Đure Jakšića

Motiv noći u pesničkoj tradiciji romantizma

Noć kao tajanstveno, zagonetno i magično doba koje skriva mnogo i razotkriva još više, oduvek je inspirisala pesnike. Romantizam, epoha posebno naklonjena mistici i skrivenim aspektima ljudske duše i postojanja uopšte, pridaje joj nov značaj. Počev od prostorne uloge u gotskim romanima, lirike sa tematikom mrtve drage, svetskog bola i osamljivanja junaka u traganju za mirom, preko muzičkih kompozicija i slikarskih prizora, pa do sasvim simboličnih sudara svetlosti i tame u opisivanim ličnostima, nokturno postaje nezaobilazni i omiljeni element u aparaturi romantičarskog stvaralaštva, a do danas opstaje kao inspirativni motiv.

Romantičarska poetika ruši dotadašnje književne kanone, zalažući se za slobodu u umetničkom stvaralaštvu, prednost mašte nad razumom, čežnju za beskrajem. Donosi kult pesnika kao tvorca, kult imaginacije, veličanje folklora, sklonost ka onostranom, grotesknom, čak i estetici ružnog. Apsolutna dominacija lirike dovodi do širenja njenih načela i u epskim vrstama, a lirski subjekt je prenaglašeno emotivan, izdvojen i odbačen od sveta, nesposoban da se skrasi. Otuda prisustvo izrazitog duševnog nemira, teskobe, osećanja besmisla i nepripadanja. Traga se za nedostižnom slobodom, žudi za nedohvatljivim idealima, pa česte postaju teme kretanja, putnika, noćišta… Mit o superiornom, a neshvaćenom pojedincu uslovljava produbljivanje jaza između sveta u lirskom subjektu i sveta koji ga okružuje. U skladu sa tim, menja se odnos prema prirodi, koja postaje idealna, čista, utočište i davno izgubljena veza čoveka, iskvarenog porocima civilizacije, sa onim iskonskim u njemu. Krajolik i pejzaž dobijaju novi kvalitet, a egzotična mesta (istok, Orijent) i prizori (bura na moru, oluja, noć, ruševine, napušteni zamkovi, groblja…) prenose uzburkana psihološka stanja junaka. Usled bezuspešne potrage za samoostvarenjem u svetu, lirski subjekt se počinje distancirati i bežati u tišinu, samoću, gajeći snažne i mahom negativne emocije prema napuštenom okruženju. Meditativni mir noći mu ovo omogućava, ili, s druge strane, svojim senkama pojačava uznemirenost i ustreptalost.

Aert van der Neer, Moonlit Landscape with Bridge, 1648–1650, National Gallery of Art, Washington D.C.

Uloga motiva noći prvenstveno je u stvaranju specifične atmosfere: sugestivne, uznemirujuće, uspavljujuće, zanosne ili zastrašujuće. Ovakav ambijent, u kome se priroda i naša percepcija/ psiha još više prelamaju i do nerazlikovanja stapaju jedna u drugu, izvorište je napetih, treperavih stanja slutnje i iščekivanja bure, aktiviranja mehanizama straha i nespokojstva, pokretanja suštinskog koje svetlost dana tako često zasenjuje i skriva. Noć, paradoksalno, u svom crnilu i opštem zatamnjenju zapravo spoljašnjim „gašenjem“ budi ono potiskivano i iznosi ga na površinu. Sve čini mogućim i izvesnim, obmanom utiče na čula. Fantazmagorične predstave i jezoviti utisci koje najčešće povezujemo sa periodom noći, zapravo su manifestacija unutrašnjih, vrlo često nesvesnih previranja i dešavanja u skrivenim kutovima bića. Poput čarobnice (a taj joj naziv, metaforički, često pripisuju), noć razotkriva i ogoljuje, suočavajući nas sa sopstvom.

Motiv noći ima višestruki i neiscrpni upotrebni potencijal u poetskom stvaralaštvu. Od stravičnog, preko magijsko-mističnog, do senzualnog i zavereničkog, kreće se široka lepeza osećaja koje noć čini intenzivnijim, a nekad i u celini pokreće. Ona podupire opevano, okružuje ga i prožima, postajući na taj način mnogo više od prostog „eksterijera“. Osim što dočarava, noć pojačava i naglašava ono što se zbiva u lirskom subjektu i oko njega. To je posebno značajno za romantizam, koji nastoji da ostvari jedinstvo idealizovane prirode sa nesigurnim subjektom, čiju unutrašnju dramu pejzaž verno odslikava.

Većina ovdašnjih kritičara i teoretičara književnosti slaže se u jednom: najizrazitiji predstavnik srpskog romantizma, posle Branka Radičevića, jeste Đura Jakšić. Lirsko načelo je kod njega zbilja zasenjivalo sve drugo, čak i u ostalim književnim rodovima kojima se bavio. Samouk, svestran, pesnik koji je osećao ono o čemu je pevao1) i duboko proživljavao svako svoje delo, ostavio je za sobom pesme, drame i pripovetke kojima su osvedočena njegova naglašena, intenzivna osećajnost, pozicije i raspoloženja koja često predstavljaju krajnosti, vrlo izražena slikovnost (kao posledica upliva njegovog slikarskog umeća), ali, i muzikalnost. Njegove pesme ostvaruju pravi dojam upravo u spoju vizuelnih i auditivnih podsticaja, prenoseći čitaocu ono što je neopisivo, osim iz pera nadahnutog autora, a što književnost čini posebnom. Ili, kao što je Ljubomir Nedić pisao: Ume rečima slikati glasove i zvuke.2) Svim ovim karakteristikama, Jakšić ispunjava uslove za reprezentativnog romantičarskog stvaraoca. Međutim, ono što ga tu još izrazitije svrstava, jeste spoj plahovite i burne prirode lirskog subjekta sa prikrivenom nežnošću i saosećajnošću, upravo čežnjom za prihvatanjem i uskraćivanom toplinom sveta kog se svesno odrekao.

Caspar David, Friedrich Moonrise over the Sea, 1822.

U jednoj od svojih studija, Volfgang Kajzer (Wolfgang Kayser) govori o tri moguća lirska stava, kao i neophodnosti njegovog jedinstva sa unutrašnjom formom, kako bi pesma bila celovita, kompaktna3). Stavovi se odnose na poziciju iz koje se lirsko „JA“ obraća, način na koji to čini i smer njegovog govora. Govoreće „JA“ i bivstvujuće/ svet predstavljaju dva stanovišta u sudaru. Kod Jakšića pretežno uočavamo tzv. lirsko kazivanje, osnovni stav u kome je „JA“ nasuprot bivstvujućeg, spoznalo ga je, razumelo i sada ga izražava saopštavanjem istine. Katkad njegov stav prerasta u dramatičnije lirsko obraćanje, kada u susretu i uzajamnom dejstvu subjekta i sveta dolazi do ispovesti.

Jakšić je spontano, kao što je i njegovo pesništvo „sraslo“ sa njegovim identitetom, birao glavne motive svojih pesama, u skladu sa sopstvenim senzibilitetom. Moguće je zapaziti i izdvojiti nekoliko tipičnih tema i motiva, koji se prostiru, u manjoj ili većoj meri, kroz celokupan pesnikov opus. Jedan od njih je i pomenuti motiv noći.

Uvođenje, oblikovanje i razvijanje motiva noći kod Jakšića

Noć zauzima značajnu poziciju i prisutna je u većini dela Đure Jakšića, a nekoliko pesama joj je u celini posvećeno i već svojim naslovom eksplicitno ukazuje na ovaj dominantni, nesumnjivo značajni motiv. Uostalom, Jakšića zovu pesnikom noći, što samo po sebi govori o mestu koje joj u njegovoj lirici pripada. Uočena sklonost ka mračnim pejzažima koji nose protivurečno zadovoljstvo uživanja u stanjima straha i ugroženosti4), čiji izvor možemo tražiti u srodnosti njegovih likovnih i literarnih momenata, nameće motiv noći kao savršen izbor. Ovo se naročito potvrđuje ukoliko se prisetimo Jelušićevog stava o anksioznoj projekciji junakovih osećanja na prostor5) i obratno.

„Noć u Gornjaku“ (1857)

Pesma ima dvočlanu strukturu. U prvom delu, ispunjena je tajanstvenom i teskobnom atmosferom, dok drugi donosi vrstu razrešenja. Već na samom početku, ponoć se uvodi kao prisutna. Ona je tu, nema, tajanstvena, stamena i nepomična, kakvim čini i sve ostalo. Neprobojnošću mraka sugerišu se strah i dramatičnost. Uočljiv je Jakšićev manir nagomilavanja stalnih epiteta u kombinaciji sa obrnutim redosledom reči (bedem tvrdi, molitvica tija, dvoranu staru). Tako je ponoć „nema, crna, mrka“; ona: „preti, stoji, nosi tajne“.Stihovi: Pobožna obitelj svetog manastira/ Grešnome je telu davno našla mira, dvosmisleno govore o za lutajućeg, sputanog pesnika samo privremenom smirenju. I život i priroda su ustuknuli u strahovitosti ponoćne atmosfere. Sve je zamrlo, iščekujući i strepeći. Ponoć zaustavlja i obavija svaki oblik živog i neživog. Opis skamenjenosti prirode koja zaustavlja dah i suzdržava se, čini prvi deo pesme. Stanje koje zaokuplja svet traje, nepokolebljivo, a muklo i strašno.

U trenutku, tišinu suptilno, gotovo stidljivo prekida prvi znak života. Noćnu obamrlost razbija najpre zvuk zvona, pa se redom oglašava tiha molitva i pale sveće. Ulazimo u novi predeo fantastičnog i mističnog, gde jezovitost prelazi u strahopoštovanje. Duh kneza Lazara proleće, a na pozadini vladajuće tame ističe se njegova simbolička svetlost. Krunu, kao simbol materijalne, smenila je svetiteljska, duhovna vrednost. Tišina ni jednog trenutka nije narušena. Ovaj sakralni momenat nastavlja da traje i nakon što je duh iščezao i vratio crkvu i okolinu prvobitnoj atmosferi potpunog mraka. Kao da se i sama ponoć povukla pred uzvišenom scenom. Tišina koja traje sada je, ipak, drugačija. Sve se spojilo u jedno: sadašnjost i prošlost, duh i materija, zemaljsko i onostrano; došlo je do stišavanja i smirenja.

„Kroz ponoć“ (1862)

Reč je o ljubavnoj pesmi razuzdanog i veselog početnog tona. Ponoć je ovde tek okrilje, ambijent nestrpljivog iščekivanja ljubavnog ostvarenja. Ponovo je nema, ponovo nešto skriva, ali, sada je izvesno i šta, pa je iščekivanje druge vrste. Slike se postepeno kreću ka cilju, dok uzbuđenje i napetost kroz približavanje i naslućivanje jačaju. Jasna je ritmičnost, čulnost, vedrina koja prelazi u preveliku ushićenost. Važno je istaći značaj epiteta i prostornih odrednica (kroz, blizu, na cveću…). Ponoć i gusto granje su prepreke do cilja, kroz koje se naziru zvezda tiho treptanje, potok, cveće, voljena. Ujedno raste i nemir. Srce burno reaguje, sluti i strahuje od potpunog rastakanja, gubljenja u uživanju, što Siniša Jelušić naziva „libidinoznom anksioznošću“6), strahom od života i ispunjenja dugo željenog. Iskazano je u zanimljivom poređenju: Pašću, umreću, duša mi gore/ Rastopiće me do bele zore/ Ko grudu leda vrelo sunčanje. Realizacija zamišljanog, silovitost i nestrpljenje (Lakše, lakše kroz gusto granje – stihovi upozorenja i stišavanja), čak i izvesnost sreće, donose nespokoj.

Đura Jakšić

„Da l` to…“ (1971)

Kratka pesma koja pripada Jakšićevoj poznoj, retkoj ljubavnoj lirici. Iz faze je kada se već umoran, istrošenih snaga i oslabljene volje, lirski subjekt kroz setu zrelih godina ironično poigrava temom ljubavi.7) Ponoć je u funkciji uspele metafore, kojom se na samom početku ostvaruje lirska zapitanost. Intimna nedoumica je najpre uopštena, kroz simboliku ponoći kao:

1) središta noći i opšteg stanja prirode koje u mrak zavija čitav svet, pa i najveću belinu (sneg);

2) individualnog, duhovnog središta jednog jada i ljubavne strepnje.

Dvoumljenje glasi: ponoć ili zora, jad ili nada? Jer, ona (interes lirskog subjekta) je i jedno i drugo. Završna strofa unosi suprotnu mogućnost u ovu pesničku zagonetku: možda ljubav donosi buđenje životnih snaga, a ne propast? Konstatuje se teškoća odolevanja, a sa distance, suzdržano i potiskivano, unosi senzualnost. Mladost drage čini ljubav nedostižnom ili neprimerenom, a lična nevolja dobija sveprožimajući, opšti značaj za ispovedno „JA“ (A to mi je ceo svet!)

„Veče“ (1857)

Efektna i prepoznatljiva pesma iz jedne celine, čiji su okvir dva izuzetna poređenja. Već nam uvodni stihovi: Kao zlatne toke, krvlju pokapane,/ dole pada sunce za goru, za grane, dokazuju lirsku slikovitost, prikazavši zalazak sunca kao smrt viteza, propraćenu mukom svedoka. U smiraj dana, dok nebo osvaja rumenilo i ovladava tišina, nastupa osećaj nedefinisane tuge, nelagode, potištenosti, često ničim izazvane. Personifikovana priroda žali, sve se stišalo i odaje utisak nekakve kosmičke tragike (potok hrli grobu svome moru lađanome; vetar uzdiše – jedini zvuk, a i on je tužan; slavuji – noćni pevači, poput samog pesnika, takođe sudeluju i uz pesmicu žale). Epiteti „nemo“ i „tiho“, upućuju na zamiranje prirode sa zamiranjem dana. Živa je jedino pesnička inspiracija, koja budno prati i beleži ovaj fascinantni prelazni trenutak.

Postupno, korak po korak, ove slike uvode motiv noći, koja stiže i zatiče uspavani svet zamrznut u trenutku. Prati je izlazak meseca. Ovoga puta je slika obrnuta: umesto pada, tu je let ka nebu, a na tamnom svodu se uzdiže srebrni mesečev sjaj (smrtno bleda lica). Prisutna je dvostruka analogija – sa vaskrsenjem Hrista i posvećenjem poginulog kosovskog junaka. Stihovima: Smrtno bleda lica, gore nebu leti…/ Poginuli vitez…eno se posveti!“, zaokružuje se celina. Iako Jovan Deretić smatra da u ovoj pesmi izostaje realizacija iščekivanog8), čini mi se da je ona ipak uočljiva, u nekom vidu. Možda ne možemo govoriti o potpunom razrešenju teskobe, ali, uskrsnuće viteza/ pobeda nad smrću, tj. izlazak meseca/ pobeda nad tamom, možda je ipak optimistični završetak. Dušan Ivanić9) piše o vitezu i seni majke (iz pesme „Ponoć“) kao novim simbolima, preko kojih pesnik u onostranom traži razumevanje kojeg je na ovom svetu lišen. Oni su put ka ostvarenju jedinstva sa kosmosom, uzdizanjem i uklapanjem u sveopštu harmoniju. Osim toga, poznajući Jakšićevu (i romantičarsku uopšte) čežnju za idealima viteške, lepše prošlosti, nije čudno što je poređenje izvršeno baš na ovaj način i ovim rešenjem. Jer, mada veče nosi setu, a noć tajanstveni strah, dan mora svanuti.

„Ponoć“ (1866)

Ova kosmička elegija10), izuzetno jake slikovnosti, monumentalno je delo srpske književnosti. Pesma ima dve, prelomom u izlaganju jasno odvojene kompozicione celine.

– Zapitanost, koja počinje konstatacijom prisustva noći (Ponoć je), nakon čega sledi uspelo poređenje, puno prizvuka poštovanja, dostojanstva (U crnom plaštu nema boginja…) i ustaljenih epiteta. Usamljeno lirsko „JA“ vodi razgovor sa sobom. Uvođenjem novog elementa tajanstvenosti (Al` kakav glas?), koji okupira napregnuta čula i maštu, počinje nizanje pretpostavki. Osećamo umor, bol, razočarenje i posustajanje u tonu prkosnog pesnika- nekadašnjeg bundžije (Il` nebo možda dalje putuje, da moju kletvu više ne čuje?). Eshatološki strah11) je ispoljen u naslućivanju propasti i teškom prihvatanju mogućnosti da neba svetu nestane i zemlji više ne svane. Noć je prisutna svuda i obuhvata sve. Kolorit je vrlo jak, tamne boje naglašene. Ona se ne prikrada – putuje i sa sobom nosi nešto tajanstveno, što duboko potresa i uznemirava svojom nesaznatljivošću. I hod se čuje… – novi zvučni nadražaj pokreće novi niz retorskih pitanja, pretpostavki koje unose dinamičnost u ritam pesme. U uplašenom srcu, dok ponoć tiho, nedodirljivo korača i protiče, rađaju se najrazličitije strepnje. Ovaj dug opis Nedić smatra„nosiocem lepote čitave pesme12). Lagano uvođenje onostranog, stihovima: Ni vazduh tako tiho ne gazi,/ Ko da sa onog sveta dolazi? Ili nam mrtve vraća zemljica? vodi prema drugoj celini.

– Ispovest; nakon primetne pauze u izlaganju, menja se ton. Treći čulni podsticaj (Vrata škrinuše) skreće pažnju na pojavu majčinog duha. Lirski subjekt dobija, ako ne sagovornika, a ono barem pažljivog slušaoca, nemog poput ponoći. Sledi potresno nabrajanje svih loših strana koje su ga odbile i odvojile od sveta (zloba, pakost, zavist, laska, izdajstvo, neverstvo). Fiktivni dijalog sa mrtvom majkom predstavlja olakšanje, oslobađanje potiskivane tuke. Lirski subjekt hrli ka nečemu bliskom, svom, ka osloncu i toplini, pripadanju. On želi da se stopi sa ranije sugerisanom kosmičkom majkom“, simbolom transcendentalne celovitosti i jedinstva.13) O, majko, majko, svet je pakostan život je, majko, vrlo žalostan!, gorak je zaključak, jadanje usamljenog i očajnog čoveka. Duboko pesmističan i poražavajući vapaj izvija se pod okriljem tamne noći, koja podstiče i čini efektnom prikazanu unutrašnju tragediju.

Kritike i stručna literatura u grupu pesama sa istaknutim motivom noći najčešće svrstavaju i herojsku poemu Bratoubica. Na njenom početku zaista se nalazi primer odražavanja tmurnih osećanja junaka na okolnu prirodu i osluškivanja zlokobne tišine noći. Ali, kako nije u pitanju lirska pesma, što tema zahteva, ne bismo se zadržavali na njenoj analizi.

Zaključak

Jakšićeva lirika je prepoznatljiva po intenzivnom osećanju ugroženosti lirskog „JA“, u neprekidnom i nerešivom sukobu sa svetom. Čak i kada opeva srećne trenutke, senka dubokog razdora sprečava potpuno spokojstvo. Možda više nego kod ostalih pesnika srpskog romantizma, osetljivost je naglašena naizgled oštrim, teškim protivljenjem i prkosom. Iza hladnog i mržnjom obojenog tona, krije se povređeno i u svojoj velikoj ljubavi prema svetu i životu prevareno pesničko „JA“. Radikalnim stavom pokušava da sakrije ranjivost, ali, u ispovednim stihovima, ona ipak pronalazi put da se ispolji.

Isticanje ovih, već po sebi jedinstvenih osećanja bilo bi manje uspešno, a možda čak i nezapaženo, bez sjedinjenosti pesnika i slikara u Jakšiću. Umeće da u svoje stihove unese žive boje, životnu dimenziju i bujnost, zaslužno je za ekspresivnost tih poetskih ostvarenja. U studijama je odavno primećeno postojanje dve struje u stvaralaštvu ovog naizgled protivrečnog poete: prva je plaha, burna, temperamentna i na likovnom planu odgovara tamnim bojama; druga je svetlija, krhka, nežna. Motiv noći je sasvim prirodno pronašao svoje uporište i mogućnost raznovrsne primene. Pojačava setu, tugu, strah i konstantno osećanje ugroženosti identiteta. Podržava osamljivanje, skrivanje, bežanje od sveta punog nerazumevanja. Doprinosi atmosferi tajanstvenog, misteriji u kojoj se ostvaruje medijacija sa silama prirode i natprirodnog, senima predaka i junačkom prošlošću. Čini intenzivnijim opisana duševna stanja, podstiče maštu čitalaca, uvija pesnikove stihove u potresniji, ali i privlačniji okvir i kontekst. Specifičan način upotrebe motiva noći utiče na posebnu, prepoznatljivu prirodu i izraz njegove lirike. Ona na taj način biva efektnija, produbljenija, a njena vrednost univerzalna i neprolazna.

Literatura

Deretić, Jovan, „Đura Jakšić“, u Đura Jakšić: Izabrane pesme (priredio i propratne tekstove napisao Jovan Deretić), Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999.
Ivanić, Dušan, „Književno delo Đure Jakšića: Poezija“, u Modeli književnog govora, Nolit, Beograd 1990.
Jakšić, Đura, „Ponoć“, Politika i Narodna knjiga, Beograd 2005.
Jelušić, Siniša, „Ut pictura poesis: Književnost i slikarstvo Đure Jakšića“, NIP „Novi svet“, Priština 1996.
Kajzer, Volfgang, „Stavovi i forme lirskog“, u Jezičko umetničko delo, Srpska književna zadruga, Beograd 1973.
Popović, Miodrag, „Đura Jakšić“, u Istorija srpske književnosti: Romantizam, knjiga II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985.
Popović, Tanja, Rečnik književnih termina, Logos Art, Beograd 2007.

Autorka: Isidora Đolović

FUSNOTE:   [ + ]

1. Jakšić, Đura, „Ponoć“, Politika i Narodna knjiga, Beograd, 2005, predgovor (tekst Ljubomira Nedića), 7–22.
2. Isto, 18.
3. Kajzer, Volfgang, „Stavovi i forme lirskog“, u Jezičko umetničko delo, Srpska književna zadruga, Beograd, 1973, 402–408.
4. Ivanić, Dušan, „Književno delo Đure Jakšića: Poezija“, u Modeli književnog govora, Nolit, Beograd 1990, 126.
5. Jelušić, Siniša, „Ut pictura poesis: Književnost i slikarstvo Đure Jakšića“, NIP „Novi svet“, Priština 1996, 279–280.
6. Jelušić, Siniša, „Ut pictura poesis: Književnost i slikarstvo Đure Jakšića“, NIP „Novi svet“, Priština 1996, 274–278.
7. Ivanić, Dušan, „Književno delo Đure Jakšića: Poezija“, u Modeli književnog govora, Nolit, Beograd 1990, 130.
8. Deretić, Jovan, „Đura Jakšić“, u Đura Jakšić: Izabrane pesme, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1999, 18.
9. Ivanić, Dušan, „Književno delo Đure Jakšića: Poezija“, u Modeli književnog govora, Nolit, Beograd 1990, 130–131.
10. Popović, Miodrag, „Đura Jakšić“, u Istorija srpske književnosti: Romantizam, knjiga II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985, 194.
11. Jelušić, Siniša, „Ut pictura poesis: Književnost i slikarstvo Đure Jakšića“, NIP „Novi svet“, Priština 1996, 265.
12. Jakšić, Đura, „Ponoć“, Politika i Narodna knjiga, Beograd, 2005, predgovor (tekst Ljubomira Nedića), 15–16.
13. Jelušić, Siniša, „Ut pictura poesis: Književnost i slikarstvo Đure Jakšića“, NIP „Novi svet“, Priština 1996, 265. i Popović, Miodrag, „Đura Jakšić“, u Istorija srpske književnosti: Romantizam, knjiga II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd, 1985, 198–199.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *