Momenti marginalnosti i eks-centričnosti u romanu Voljena Toni Morison

Pitanje kulture dovodi u svest pitanje položaja subjekta, a pitanja koja se ne tiču samog subjekta dovode do udaljavanja od njegovog sopstva, te stoga, to povlači sa sobom i pitanja o međuprostorima, prostorima između subjekta i drugih. Da bi postojao međuprostor, da bi subjekat sebe definisao, pre svega, u odnosu na druge, mora da postoji i prostor u koji će “smestiti” ostale i definisati ih u odnosu na sebe. Prostor gde subjekat „smešta“ ostale je prostor „preko puta“, s one strane. To je takođe i prostor kulture, a sve što je u onom sa one strane, u subjektu izaziva osećaj nesigurnosti. U nastajanju ovih međuprostora rađa se slika subjekta koji se obrazuje kako u odnosu sa drugim subjektima, tako i u zbiru razlika koje se javljaju između subjekata. Međutim, ove kulturne razlike često mogu da budu i sporazumi koliko i konflikti.

U postmodernizmu kulture se okreću prema istoriji, prema prošlosti i na taj način subjekat tadašnje realnosti definiše sebe u odnosu na istoriju prošlosti, prema kojoj se odnosi kritički, a kritika je dvostruka i dvosmerna, jer se sadašnjost procenjuje na osnovu prošlosti, a prošlost na osnovu sadašnjeg iskustva. Sadašnjost kao posledica i kao logičan sled prošlih događaja se preispituje sa položaja prošlosti. I obrnuto, komentariše se prošlost iz sadašnje perspektive jer ova sadašnja stvarnost predstavlja manifestaciju prošlosti. Preispitivanje prošlosti se, dakle, u postmodernizmu javlja kao jedan od sredstava koji nam pomažu da konstruišemo i definišemo našu realnost.

Da naša kultura zaista nije jednoobrazna, pokazuje činjenica da se iz decentrirane perspektive posmatra marginalno. O čemu je ovde, zapravo, reč? Linda Hačion u svojoj knjizi Poetika postmodernizma naglašava kako postmodernizam pazi na to da marginalno ne pretvori u novi centar. Međutim, postmoderna kultura je u protivrečnom odnosu prema onome što se obično naziva dominantnom kulturom. Primerice, u kontekstu kolonijalnog diskursa, zemlja matica, zemlja kolonizatora bi predstavljala centar, središte, ono oko čega se sve skuplja, dakle predstavljala bi dominantnu kulturu. Kolonizovana zemlja, odnosno narod, predstavljao bi marginu, rub ili ivicu. Iako postmodernizam naglašava marginalno i eks-centrično, obraća se pažnja na to da centar i dalje zadrži svoje mesto. Znači, analiziraće kolonizovanu zemlju i njen narod, ali će naznačiti da je zemlja kolonizatora i dalje centar. Međutim, kako je prostor postmodernizma prostor ispitivanja, on rado ispituje ove granice margine i centra i prelazi ih.

Osim što postmodernizam odlikuje ispitivanje granica, njega karakteriše i protivrečnost. Ono što je u ovom odnosu protivrečno, kao što i autorka naglašava, jeste to što marginalno, koje ona naziva eks-centričnim, van-centričnim, žudi za centrom. Ali opet, sa druge strane, postmodernizam obožava razlike i ističe drugost.1) Šezdesetih godina prošloga veka i te kako je dolazilo do kulturnih pokreta, naročito crnačkih gde su se ovi momenti kulturne specifičnosti i identiteta ispitivali i stavljali pod analizu. Bez obzira na kulturne osobenosti i razlike, centar je ipak taj koji povlađuje jednu stranu u binarnim opozicijama: belac / crnac, muško / žensko, ja / drugi, duh / telo.

Primera radi, ljudi tamne puti često reprodukuju marginalizovane strukture, dok “kultura belih” predstavlja centar. Beli i crni identiteti su definisani njihovom razlikom u njihovom sadejstvu. Primerice, u romanu Voljena Toni Morison, opisuje se proces oporavka Sete i drugih Afroamerikanaca posle godina ropstva, a da bi pronašli svoj identitet, nakon preživljene katastrofe, moraju da dožive posledice ropstva, da se vrate u zajednicu i postanu deo preovlađujućeg društvenog poretka.

U romanu, za koji je dobila Pulicerovu nagradu 1988. godine, Morisonova govori i o otuđenosti, o kolektivnoj istoriji crnačkog naroda koji je propatio, prošao kroz ropstvo i ugnjetavanje. U romanu dolazi do sudara dvaju pomenutih sistema iz kojih proizilaze subjekti opterećeni i zatočeni prošlošću. Prvi sistem je dakle centar – «beo narod» , a drugi sistem je marginalizovan, «obojeni narod» koji predstavljaju dva pola sveta, dva pola koja se neprestano bore. Bela je boja dana, belac je simbol svetlosti, potpunog sjaja, a crnac je noć, on je simbol zemlje, zla, đavola. U delu, takođe primećujemo kako se na svakog čoveka tamne puti reflektovalo i odrazilo ropstvo i kakve su psihološke posledice. Jer sećajući se prošlosti, marginalizovani subjekti se približavaju centru, kada su ga idealizovali i poštovali, a sećati se prošlosti za crnca znači opet prolaziti kroz haos, ništavilo i pakao.

Roman počinje rečenicom: “Broj 124 bio je zloban“ (Morison 1987: 17). Broj 124 je kuća u kojoj žive bivša robinja Seta i njena kćerka Denver. Sa njima su živeli još i Bejbi Sags, Setina svekrva koja je umrla i sinovi Hauard i Bjuglar koji su pobegli. U kući, takođe, živi i duh kćerke koja je imala dve godine kad je umrla. Sahranjena je, a umesto nadgrobnog spomenika stoji kamen na kom piše „Voljena“. Seta, Voljenina majka, spavala je sa kamenorescem kako bi joj ovaj besplatno uklesao naslov. Kuća je puna detinjeg gneva i Denver, druga Setina kćerka, želi da pobegne odatle. Međutim, Seta ne želi jer kako kaže, jednom kad je pobegla, skupo je platila, i to smrću svoje kćerke. A kakve su kuće marginalizovanih crnačkih zajednica, svedoči i izjava Bejbi Sags: „Nema u zemlji kuće koja nije dupke puna bola nekog mrtvog crnca“ (Isto, 20). Dakle, da se zaključiti, „obojenima“ , kako drugačije i nazivaju ljude tamne puti, suđeno je da pate, pa stoga i Voljenin duh koji opseda kuću, pun je besa i gneva. Pitamo se šta bi mogao broj kuće na Blustoun roudu da predstavlja. Ukoliko se obrati pažnja na to kome je roman posvećen, da pre predgovora piše „Šezdeset miliona i više“, da se zaključiti da taj broj predstavlja toliko pa čak i više ubijenih duša. Stoga, kuća 124 se može posmatrati kao ujedno i nadgrobni spomenik svih mrtvih crnaca koji su izgubili živote tokom ropstva i ugnjetavanja.

Čitajući roman saznajemo i kako je došlo do ubistva koji Toni Morison prikazuje fragmentarno i isečeno. Pomoću postupka montaže, nalepljivanja scene jedne na drugu, autorka prikazuje starog crnca koji stoji kod drva, sa sekirom, crnkinju koja maše rukama i ima šešir na glavi. U šupi je jedna žena crnkinja sedela. Dva dečaka su krvarila po piljevini i zemlji, ona je jednom rukom privijala uz grudi dete obliveno krvlju, a drugom je novorođenče držala za nožice. Matori crnac je potom uleteo i uhvatio bebu. Nakon opisa ovog događaja, saznajemo da crnkinja koja je ubila svoje dete jeste Seta, a starija crnkinja sa šeširom je bila Bejbi Sags. Čitamo u romanu i naknadno saznajemo da je Seta videla da učitelj sa farme dolazi da je vrati nazad. Ona je prethodno uspela da pobegne odatle sa decom. Učitelj je došao sa sinovcem i sa još dva čoveka. Seta je izabrala da ubije decu kako bi ih spasla. Učitelj kad ih je video, izgrdio je sinovca jer je on previše ovu crnkinju izubijao i naterao da pobegne. Dao je primer sinovcu kako bi bilo da je konja tako izubijao ili psa. Ostavio ga je na farmi, za kaznu, da radi u polju „da vidi sad kako je, da vidi šta se zbiva kad previše bije stvorenja koja ti je Bog dao da se staraš o njima- da vidi kakva je to muka, i gubitak“ (Isto, 192). Dakle, zapažamo da učitelj izjednačava Setu sa životinjom i na taj način je unižava. U romanu se pojavljuje još jedna scena u kojoj učitelj degradira Setu. Centar, odnosno beo čovek u ovom slučaju, ispituje svoje granice sa marginom, obojenom ženom. Učitelj Setu definiše kao životinju, te samim ovim potcenjivanjem, uništavanjem ljudskog u identitetu margine, taj isti identitet udaljava od granica, prelazi ih. Da bi upotpunili sliku, pomenućemo jedan momenat iz romana kada je jedan učenik izabrao Setu kao primer kako bi rešio zadatak. Učitelj mu je rekao da sa jedne strane ispiše njene ljudske osobine, a sa druge strane životinjske. Dakle, kroz životinjske slike i reference na prirodu, Morisonova uspešno prikazuje kako je crna žena eksplotaisana.

Scena koja isto tako opisuje odnos centra i margine, odnos belih prema „obojenim ljudima“ kao prema nižoj vrsti, jeste scena oduzimanja majčinog mleka. Ova scena se može iščitavati u pomenutom ključu. Dakle, prema crnoj ženi se centar ophodi kao prema životinji, u ovom slučaju kao prema kravi. Međutim, šta zapravo odlikuje čoveka u odnosu na druga bića? Aristotel u delu Nikomahova etika definiše čoveka kao animal racionale, drugim rečima, kao racionalnu životinju. Suština čovekova, stoga, jeste da ima razum, da je razuman. Onda se ljudski život sastoji od aktualizacije / realizacije razuma. Jednostavnije rečeno, jedino je ljudski život ispunjen delatnošću svojstveno razumnom biću. Ljudska sreća se sastoji u ispravnoj upotrebi ljudskog razuma u toku čitavog života. Čovek nije čist razum, već je on „razum u telu“ životinje. Pošto čovek nije čista definicija racionalnosti, već je po svojoj suštini racionalna životinja, deo njegove sreće će se sastojati u tome da se razmnožava i da raste (da jede i da pije) da se kreće i da opaža. Prema tome, kako onda tumačiti ponašanje starog učitelja? Naime, ako Aristotel definiše čoveka kao racionalnu životinju, a učitelj se prema Seti ponašao kao prema životinji, ne kao prema čoveku, postavlja se pitanje da li se njegov postupak može tumačiti kao anuliranje Sete kao ljudskog bića. Ukoliko primenimo Aristotelovo poimanje čoveka u odnosu na druge na ovu našu tezu, zaključujemo da beo čovek predstavlja racionalnu životinju, dakle, čoveka koji poseduje um, a obojeni čovek predstavlja samo životinju, biće bez uma.

Dati događaj oduzimanja majčinog mleka je takođe ekvivalentan degradaciji crne majke jer su bela deca ta koja su joj oduzela mleko. Odnosno, ovakav postupak se može posmatrati kao oduzimanje pozicije i uloge crnom detetu i razrušavanje odnosa u crnoj porodici. U pomenutom postmodernističkom odnosu, belo dete je «odgurnulo«, uslovno rečeno, crno dete i preuzelo njegovu ulogu. Drugačije rečeno, centar je opet pokazao da je margini mesto na ivici.

Reči Homi Babe najbolje rezimiraju ove opisane događaje: “Uvek se kolonijalna zemlja artikuliše u odnosu prema mestu Drugog“ (Baba 2004: 43). Fantazija domorodaca jeste da zameni gospodara. Međutim, nije ni eks-centrično svojstvo to koje prouzrokuje rascep niti Drugo, već upravo udaljenost između njih, taj međuprostor. A ta „uznemirujuća udaljenost između njih je ono što konstituiše lik kolonijalne drugosti“ (Isto, 45).

Tokom romana, Seta se priseća mnogih negativnih događaja koje je doživela na farmi: „Na svetu nema veće nesreće od belaca“ (Morison 1987: 120). Ona je sada slobodna, izašla je iz zatvora, u pravom smislu te reči. Međutim, figurativno govoreći, ona je zatvorenik, rob svoje prošlosti. Zbog tolikog izrabljivanja, na Setu je život na farmi ostavio mnoge posledice. Pomenimo još jednu, koja nosi duboko značenje, kako bi se još više razumeo odnos belaca i crnaca, ali i kako bi se junakinja razumela, a ujedno i ceo roman. Seti je ostao ožiljak na leđima, zbog bičevanja, koji je ona zvala drvo. Međutim, ova metafora ima negativnu konotaciju, jer kao što kaže Pol D, junak u romanu koji je takođe živeo na farmi sa njom, u drvo možeš da se pouzdaš i da mu budeš blizu, a ovaj ožiljak je odbojan i podseća na prošlost, na ropstvo i na život na farmi, gde su je izbičovali dok je bila trudna i oduzeli joj mleko. Svaki taj rez, svaki ožiljak nosi traumu i bol. Kada Pol D trlja svoj obraz o njena leđa kako bi razumeo i osetio njenu patnju, ona ne može da oseti poljupce jer joj je koža na leđima već odavno mrtva. Kako tumačiti ovu sliku? Naime, pre svega, poređenje koje je upotrebio Pol D, nam pomaže da protumačimo sliku u kontekstu diskursa ropstva. Jedna od glavnih odlika postmodernizma, kao što je navedeno, ali isto tako, može se slobodno reći i jedna od tema ovog romana jeste prošlost i reminiscencije na minule događaje. Svaki ožiljak će je podsećati na događaje koje je preživela na farmi, na Sladak Dom. Ističući postmodernističke odlike u romanu, Toni Morison putem ove slike prikazuje kako tadašnje kulture ne samo da prošlošću definišu svoju realnost, već i uz pomoć prošlosti se okreću ka budućnosti. Tako možemo protumačiti momenat kada saznajemo da Seta ne oseća poljupce Pola D, te nam to implicira da se odlučno okrenula ka budućnosti u nadi da će biti bolje, što nam potvrđuje i sledeća scena koja prikazuje Setu kako radi u restoranu: “I mesi testo. Mesi, mesi. Nema boljeg načina da se započne težak svakodnevni posao: potiskivanje prošlosti” (Isto, 101).

Trebalo bi obratiti pažnju da nije samo Seta jedina koja je počinila ubistvo zbog ljubavi prema detetu. Nakon što su bile žrtve silovanja, Seta i ostale žene nisu imale izbora: ili će ih prepustiti ropstvu i njegovim užasima, ili će ih ubiti. Sa druge strane, Setina majka je belu decu odbacila. Svu decu osim crne. Tretirana kao životinja, ona još i deluje kao životinja brutalno poništavajući, odbacujući svoje potomstvo.

Bejbi Sags je takođe bila žrtva silovanja. Ona predstavlja sve one žene tamne puti čija su tela služila za „proizvodnju“ budućih robova. Usled takvih događaja, pri kojima su te žene bile korišćene, u većini slučajeva je dolazilo do zamagljivanja odnosa majke i dece, a takođe i situacija da se ne poznaju očevi svoje dece. Posle izvesnog vremena kada žena odgaji dete i ukoliko je ono sposobno za rad, kupuju ga. Zbog toga, često se dešava da se ne obnovi odnos između majke i deteta. Ove majke su znale da će jednog dana njihova deca biti samo pijuni i oruđa belih ljudi, te nas ne iznenađuje što je Seta nakon onakvog iskustva ubila svoje dete. Setina majka, koju je Seta jedva poznavala, bila je isto žrtva silovanja. Međutim, jedino je Setu zadržala, jer je bila crno dete. Primetimo da se dominantne kulture prema eks-centičnim kulturama odnose kao prema kulturama koje će se razvijati i da će oni koristiti taj njihov razvoj za svoje potrebe. Konkretno, jedan belac će iskoristiti obojenu ženu tako što će njenu decu upotrebiti za svoje potrebe, kao robove.

Iz tog razloga, zbog svega što je prošla, Bejbi Sags je učila pre smrti Denver, svoju unuku, kako mora da voli svoje telo jer to drugi neće poštovati, dakle, samo će je koristiti. Denver nije mogla da veruje kakva su poniženja doživele njena majka, baba i druge crne žene. No ipak, Denver neće biti još jedna žrtva u nizu, njeno telo neće biti iskorišćeno od strane dominantnijih.

Valjalo bi primetiti da je Denver još kao beba u stomaku bila prinuđena da se «suoči» sa dominantnijom kulturom od njene. Međutim, Denver je jedini lik koji je ostvario kontakte sa graničnim likovima. Pre svega, ona je volela priču o njenom rođenju, jer dok je još bila u stomaku, preživela je sudar belaca i crnaca, odnosno centra i margine, dominantne kulture i marginalne. Naime Seta, trudna, onemoćala od bežanja, našla se u travi nakon što je pala. Čula je zvuke i uplašila se. Znala je da je u pitanju neki belac. Pomislila je da je došao učitelj po nju, jer je od njega i bežala. Međutim, devojka belkinja, Ejmi Denver ju je našla i pomogla da se porodi. Ukoliko iščitamo ovaj događaj u našem pomenutom ključu, zaključujemo da je Ejmi postala zapravo granična figura, našla se na međi rasne linije delajući kao babica, dakle pristala je na savez sa crnom majkom i detetom. Ona nije marila za ovakvo shvatanje kultura. Po njoj je Denver i dobila ime, dakle po belkinji. Druga granična figura je učiteljica Lejdi Džonson. Denver je uživala što je išla na časove sa ostalom obojenom decom: “Broj 124 i polje iza njega su bili za nju ceo svet koji je znala i želela” (Isto, 135). Išla je do tuđe kuće u kojoj su se ostala deca okupljala. Tamo su kod Lejdi Džonson učili mnoge stvari za pet centi mesečno. Naučila je i da čita i da računa. Lejdi Džonson je radila ono što su belci smatrali nepotrebnim i nisu je podržavali: ona je u svojoj dnevnoj sobi okupljala obojenu decu koja su imala interesovanja da uče. Dakle, ovde nailazimo na momente da pojedini belci, poput Lejdi Džonson ili Ejmi, predstavljaju granične figure, odnosno figure koje su «izašle» iz centra, uslovno rečeno i došle do margine, sklopile savez sa obojenim čovekom.

U romanu nailazimo na još jedan bitan trenutak koji se tiče Denver i njenog odnosa prema momentima kulturnih sistema. Naime, pomenuli smo granične figure i motiv granica. Homi Baba u svojoj knjizi pojašnjava kako granični momenti zapravo predstavljaju simboličku interakciju, a i naglašavaju ujedno i razliku između polova binarnih odnosa kao što je crno / belo: “Granica postaje mesto od kojeg nešto započinje svoje prisustvovanje“ (Baba 2004: 103). Denver je mnogo puta želela da ode iz kuće, da napusti svoj dom, svoj centar i ode preko granice, međutim majka joj nije dozvolila: „A pre svega, tamo su belci, a kako njih da prepoznaš kakvi su? Seta joj je kazala po ustima a ponekad i po rukama. Nana Bejbi joj je rekla da se od njih ne možeš odbraniti“ (Morison 1987: 305). Tako se Denver usudila da pređe prag, da traži pomoć od komšija, kad je Voljena počela da zlostavlja njenu majku. Prošlost je krenula da ih guši, a to nije bila samo jedna duša već milioni afričkih robova koji su poginuli u ropstvu. Denver je skupila hrabrost i otišla da traži pomoć, da oslobodi majku ropstva i prošlosti. Dakle, ovde je Denver prvi put napustila njihov centar, kao što je oduvek želela i otišla preko granice njihove zone konfora.

Iako su stanari kuće 124 prvi u generaciji koji su se oslobodili ropstva, ipak vidimo da je duh Setine ćerke Voljene prisutan i da je on duh koji je simbol prošlosti i podsetnik na ropstvo, tako da svi ukućani i dalje žive pod njegovim rušilačkim i destruktivnim dejstvom. Voljenu možemo posmatrati i kao kolektivno nesvesno afričkih robova, kao demonsko, kasno ponavljanje istorije. Ona je otelotvorenje kolektivnog bola i trauma, besa miliona robova koji su umrli. Tako i za broj 124 možemo reći da označava milione crnaca koji su ubijeni. Te stoga, svako ko uđe u kuću ili živi u njoj, možemo posmatrati kao da ulazi odnosno živi u prošlosti. I zato, u liku Voljene ne vraća se samo ona kao Setina mrtva ćerka, već ona predstavlja povratak svih lica, sve utopljene duše, duše majki, dece. Stoga, na širem planu, ona predstavlja i kolektivnu istoriju ropstva. Voljena je, možemo reći povezana i sa prirodom. Nju možemo simbolično posmatrati i kao Afriku, domovinu, koja je kao i njeni stanovnici itekako ugnjetavana, osvajana, naročito posle geografskih otkrića, kao potlačeni kontinent, koji je služio Amerikancima i Evropljanima za pustošenja.

Bitno je napomenuti da muškarci tamne puti uošte nisu bili pošteđeni ugnjetavanja. Pol D, jedan od likova u romanu, koji je sa Setom takođe živeo i radio u Slatkom domu, prikazuje na drugačiji način kako su se belci ophodili prema crncima. Kada je došao kod Sete, Pol D joj je ispričao priču o petlovima i o tome kako je Mistera, jednog petla spasio i pomogao mu da se ispili: “Misteru je dopušteno da bude i ostane ono što jeste. A meni to nije bilo dopušteno. Čak i da su ga skuvali, skuvali bi pevca po imenu Mister. A ja nikad više nisam mogao da budem Pol D, bilo živ, bilo mrtav. Učitelj me je promenio. Postao sam nešto drugo a to drugo bilo je beznačajnije od petla što na suncu stoji na koritu“ (Morison 1987: 100). Dakle, primećujemo da priča zapravo govori o njemu, o Polu D. Njemu je na farmi oduzeto da bude ono ko jeste. Gazda, gospodin Garner se hvalio pred drugima kako su mu „crnje“ odlične i nazivao ih je muškarcima. Imao je nekoliko robova: Pol D, Pol F, Pol A, Hali Sags, Šesti i Divljak. Iako je Garner bio belac on je svojim robovima verovao i slušao ih. Govorio je da su pravi muškarci, a opet to nije umanjilo njegovu moć kao gazde. Ali, kada je gospodin Garner umro, došao je učitelj da vodi brigu o imanju. Pitali su se zašto je gospođa Garner uopšte unajmila učitelja a pritom belca. Onda su spoznali da ipak nije mogla da dozvoli da ona bude jedini belac na farmi. Koliko god da su robovi bili poslušni, opet, postoji doza nesigurnosti i straha prema Drugosti. Morisonova opisuje kako je taj učitelj njima ulivao strah i kako ih je postepeno ugnjetavao. Učitelj je ne samo Polu Diju već i ostalima pokušao da tlačenjem oduzme identitet, da anuliraju svoje sopstvo, kao što smo videli na Setinom primeru. I upravo zbog toga, kada su videli da takva situacija vodi degradaciji identiteta, kada je došao momenat da se centar proširio i pretio da prekrije margine, pa čak i pređe granice sistema (učitelj koji se iživljava nad robovima), mnogi su pobegli, kao Seta što je učinila.

Franc Fanon u svojoj knjizi Crna koža, bele maske analizira čin govorenja, pričanja u kontekstu kolonizovanih naroda. Govoriti znači apsolutno postojati za drugog. Crni čovek se različito ponaša prema belom čoveku i prema drugom crnom. Svaki kolonizovani narod, dakle svaki narod u okviru kojeg se rodio kompleks niže vrednosti usled odbacivanja izvorne kulture, uvek dođe do sukoba sa jezikom civilizatorske nacije, dakle sa kulturom zemlje matice. Stoga crnci, kolonizovani narodi će opstati sve dok budu prihvatali kulturne vrednosti zemlje kolonizatora: „Biće utoliko belji, što više bude označio svoju crnoću” (Fanon, 2015: 108). Čitano u ovom kontekstu, Pol D je prisiljeno prihvatio jezik belaca. Stavili su mu “žvale” na usta. To je gvozdena sprava koja je služila za kažnjavanje robova i izazivala u njima želju za pričanjem. Dakle, samim tim postupkom, učitelj je anulirao postojanje Pola D, jer je uništio njegovo postojanje time što ga je ućutkao. Ovo je upečatljivi simbol dehumanizacije crnog naroda, ponižavanje i osakaćivanje. Dakle, težnja da se crnac svede na nivo životinje i da njegov opstanak na zemlji bude animalni. Ovu gvozdenu spravu možemo posmatrati kao granicu između kultura. Samim tim što je njemu stavljena sprava na usta i što mu je zabranjeno pričanje, postavila se granica u komunikaciji između dvaju kultura. Dominantna kultura ima šta da kaže i njena reč se poštuje, a kultura na margini nema prava da priča, te stoga u romanu čitamo kako je učitelj čak jednom prilikom prigovorio robovima što puno pričaju. Pričati sa crncima- spustiti se na njihov nivo.

Još jedan primer koji se tiče degradacije identiteta jesu imena. Naime Pol D je samo jedan od crnaca koji se zove Pol, nazvan po abecednom redu od strane prethodnog majstora koji ih je posedovao pre nego što su došli u Sladak dom. Davanjem istog imena, sa jednim abecednim karakterom koji ih razlikuje među drugim robovima oduzeta im je individualnost i identitet. Oznake koje su dobili ( D, F, A..) su u korist majstora, dakle gazde robova a ne ime koje će ih indetifikovati kao osobe. Tako na kupoprodajnom listu Dženi Sags piše da joj je ime Dženi Vitlou. Zanimljivo je i samo ime farme: Slatki dom. Naime, pre nego što je gospodin Garner umro, može se reći da je ime i priličilo farmi, jer su se i gazde tako ponašale. Bejbi Sags se iznenadila što je ovde niko nije išibao kad je povredila kuk. Čak i kad je polupala sva jaja niko joj nije rekao “crna kučko, šta ti je”. «Gospođa Garner je pevušila dok je radila; gospodin Garner se ponašao kao da je svet igračka kojom treba da se zabavlja. » (Morison 1987,180) «Garnerovi su, kako joj se činilo imali neki poseban odnos prema ropstvu, odnosili su se prema njima kao prema plaćenoj radnoj snazi, slušali šta imaju da kažu, učili ih onome šta su želeli da saznaju.» (Isto 181) Međutim, kad je došao učitelj, Slatki dom je dobio drugačiju notu. Dom2) predstavlja omeđen i zatvoren prostor koji čoveku omogućava zaklon od spoljašnjeg sveta. Stoga je slika doma povezana sa toplinom ognjišta, porodicom, zajedništvom, dakle odaje pozitivan emotivan odnos njegovih članova. Međutim, dom može nositi i negativno obojen odnos članova kad se radi o instituciji, npr: o domu za odvikavanje droge i drugo… U ovom kontekstu i u romanu Voljena Slatki dom je predstavljao farmu robova. Dakle, dom ovde predstavlja zatvoren prostor (instituciju) iz kog članovi ne mogu ili ne smeju izlaziti pa ga doživljavaju kao zatvor. Pridev “slatki” nosi pozitivnu konotaciju, te stoga, on samo još više doprinosi ironiji naziva ove farme, koja je bila zatvor iz kog su pobegli robovi.

Kako su obojeni ljudi pojmili život prikazuje jedna scena u zatvoru u kom je bio Pol D. Ujutru, kad opale hitac, jedan po jedan od zatvorenika izlazi. Nakon što bi stali u vrstu, novi hitac je označavao da moraju da se popnu na površinu, gde je bilo navučeno 300 m najboljeg ručno kovanog lanca. Taj lanac se prenosio od ruke do ruke. Niko nije smeo da razgovara.. Kada se okivanje zvršilo onda bi klečali i čekali da vide hoće li se prohteti jednom čuvaru da ih ubije: “Hoćeš li da doručkuješ, crnčugo?” (Isto, 143). Poneki od tih ljudi na kolenima bi odabrao pucanj u glavu. Potom bi išli preko polja i kroz šumu istrajavali pod vođstvom belaca. Pevali bi i tukli, sećajući se svega što su prošli: “Toliko puta su ubijali gazdu i tako divljački da su morali da ga ožive da bi ga ponovo zdrobili.» ( Isto, 143) «A najviše od svega ubijali su onu namigušu koju su ljudi zvali Život što ih je zavlačila» (Isto, 143).

Predrasuda o boji nije ništa drugo do mržnja jedne rase prema drugoj, prezir naroda prema onima koje smatraju nižima od sebe. “Pošto je boja najvidljiviji spoljni znak rase, postala je kriterijum na osnovu kojeg prosuđuju ljude a da se ne uzimaju u obzir njihove obrazovne i drustvene tekovine“ (Sir Alan Burns: Le prejuge de race et couleur, Str 14, prema: Franc Fanon, 2015: 110). Crnoća, tama, mrak, noć, ono simbolizuje greh, arhetip nižih vrednosti. Ima funkciju nižih osećanja, rđave sklonosti, mračnu stranu duše. Drugačije, crnac je onaj koji je nemoralan. Kada se govori o tami, kada je neko prljav, on je crn – bilo u fizičkoj, bilo u moralnoj prljavosti. “U Evropi, crnac predstavlja rđavu stranu ličnosti. Da bi postojao moral, potrebno je iz svesti izbaviti crno, mračno“ (Isto, 111). Belci su verovali da se crncima ma kako god da su obrazovani ispod te crne kože krije džungla. Međutim što su više ulagali snage da se dokažu da su oni čovečni, puni ljubavi, blagi, džungla je sve više rasla. To nije bila džungla koju su oni doneli sa nekog drugog prethodnog mesta, tu su džunglu belci usadili i u njima je sve više i više rasla i promenila ih, «napravila ih krvožednim, glupim, gorim nego što su to i sami želeli da budu, toliko su se plašili džungle koju su sami stvorili.» (Morison 1987, 251)

Postmoderna umetnost je uvek svesna razlike, štaviše ceni ih i ističe. Biti eks-centričan na granici ili margini, znači zapravo imati različitu perspektivu u odnosu na centar. Tako isto promena perspektive ukazuje i na razlike koje postmodernizam ističe. On ne premešta marginalno u centar. Ne preokreće položaje, ne vrednuje samo jedan od njih, koliko zapravo koristi ove položaje kako bi ih kritikovao i iznutra i spolja. Prema tome, zapazili smo u romanu ispitivanje granica perifernog naroda, crnaca i centralnog, belog naroda iznutra i spolja. Iznutra su događaji koji su opisani u sadašnjosti, tj.posledice ropstva, kako se ono odrazilo na Setu, Pol D, Denver, pre svega kroz prizmu dolaska duha prošlosti Voljene. Ispitivanje granice spolja bi bile sve one reminiscencije na život pre slobode koju trenutno žive likovi ovog romana. Stoga, primetićemo da kada crnci stupaju u kontakt sa belim svetom, da dolazi do određenog delovanja. Naime, ako se psihička struktura pokaže kao krhka, onda će crnac prestati da se ponaša kao pojedinac koji deluje u svoju korist i koji deluje u svoje ime, već cilj njegovog delovanja će biti Drugi, odnosno beo čovek koji jedini može da ga definiše i odredi mu vrednost.

Izvori
Morison Toni (1987). Beloved. Prevela Dijana Radinović, 2014. Laguna
Sekundarna literatura
Aristotel (1988). Nikomahova etika. Preveo Tomislav Lađa. Zagreb: Globus
Baba Homi ( 2004). Smeštanje kulture. Beograd: Beogradski krug
Pintarić Neda (2005). «Emotivan odnos prema prostoru u kojemu živimo : jezična slika doma u hrvatskom, poljskom i ruskom jeziku» u : Rasprave instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje 31. Zagreb : Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu.
Hačion Linda (1996). Poetika postmodernizma. Novi Sad: Svetovi
Harold Bloom (2004) Bloom guide’s  - Toni Morrison’s Beloved.
Fanon Franc ( 2015). Crna koža, bele maske. Novi Sad: Mediterran publishing.
http://www.gutenberg.org/files/408/408-h/408-h.htm.

Autorka: Vesna Kojašević

FUSNOTE:   [ + ]

1. Pojam drugosti, koji je zasnovan na binarnim opozicijama (sopstvo, ja / drugost), ustupa pred pojmom razlika, koji afirmiše decentralizovanu zajednicu. Korak ka ponovnom razmatranju margina i granica oslikava odmicanje od centralizacije.
2. “Kuća je realitet u kojemu je smješten psihički doživljaj svijeta – dom. Zato se na kuću može gledati i ironično i samilosno, dok dom izaziva sliku uzvišenosti. Tako se za hram i crkvu kaže da je Božji dom, mjesto gdje se čovjek susreće s Bogom” (Pintarić 2005: 229).

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *