Molitve na jezeru Ladoga

Jezero, to  je oko Zemlje. Zagledavši se u njega, mi merimo dubinu svoje duše.
Henri Dejvid Tilo

Baš tamna noć posle prijatnog junskog dana! Zapravo, potpuno je oblačno, a ovo je Sever, gde vladaju posebni zakoni prirode. Čudesna magija svetlosti i senki, od belih noći pa sve do jedne ovakve, crne. Tamna je noć, ljubavna, naizgled romantična, a ustvari tragična ratna pesma, kao talasi, sa svojom nežnom melodijom  stiže odnekud, iznenada probuđenom asocijacijom. Uzburkane  misli i osećanja, podstaknute uznemirujućom lepotom stepskih prostora i nepreglednih stoletnih šuma,  dramatikom svetskih mega-zbivanja u ovoj gigantskoj evroazijskoj državi, radosnim i potresnim susretima sa svetovnim i duhovnim, poklonjenjima Svetim mestima…  Matuška Rusija  odvodi nas na kraju, na najseverniju tačku našeg putovanja, obalom najvećeg evropskog jezera Ladoga, duž trase srednjovekovnog puta od Vikinga do Grka.

O njemu piše u najstarijem letopisu Povest minulih vremena, monah Kijevske Lavre, Nestor iz 11. veka, spominje Veliko Jezero Nevo (Ladoga)  i kako je Apostol Andrej Prvozvani putujući ka Dnjepru posetio najveće, tada potpuno pusto, jezersko ostrvo – Valaam, i blagoslovio ga kamenim krstom. Smatra se da je i prva iskra hrišćanstva bljesnula na Severu, sa Valaama, četvrt veka pre nego što će 988. godine postati zvanična vera Kijevske Rusije. Osećaj da smo na tragu daleke prošlosti, stapa se sa upravo primljenim saznanjima o malom ostrvu sa istoimenom trvrđavom Orešek (Oraščić)  iz 14. veka, na mestu gde reka Neva izvire  iz jezera Ladoga. Ova, vekovima pogranična odbrana prema Švedskoj (Petar Veliki je nazvao Šliselburg – ključ grada), kasnije tamnica za političke zatvorenike, danas je filijala Muzeja istorije Lenjingrada, fortifikacionog profila. Jedinstvena saobraćajna linija  put života oformljena na Ladogi, spasla je stotine hiljade ljudi za vreme 2. svetskog rata. Zimi po ledu, šleperima i sankama, a leti brodovima za vreme 900 dana opsade  Lenjingrada, preko jezera su evakuisani ranjenici, transportovani novi vojni kontigenti ljudi i oružja, dopremana je hrana. Memorijalni kompleks koji se sastoji od niza obeležja od Sankt Peterburga do krajnjeg severa Ladoge, izraz je zahvalnosti ljudima  toga vremena.

KAPRICI  OTVORENOG MORA

Jezera, kao i ljudi, imaju svoje lice i svoju sudbinu.

Gusakov, Družinin

Ladoško jezero je unikatni prirodni fenomen sa parametrima od značajnog  uticaja na Baltičko more. Površine je 18 135 kvadratnih kilometara, ima 650 ostrva, 32 reke donose mu svoju vodu (najveće su Svir i Volhov), a kapacitet od 908 kubnih kilometara, neiscrpan je rezervoar pitke vode za Sankt Peterburg i okolinu.

U njegovoj geološkoj istoriji, nizom prirodnih promena, nastalo je jezero koje nema analogiju u Evropi. Kotlina jezera je ledničko-tektonskog porekla a dno  se sastoji od 6 evolutivnih terasa mineralne strukture arhaičnog porekla (granit, kristalasti škriljci, diabaz). Preko fundamenta, u debljini od 200 metara, formirao se sloj peščara, peska, gline i krečnjaka iz perioda paleozoika, kada je cela teritorija bila pokrivena morem. Reljef dna Ladoge se nije menjao 2500 godina. Klima je umerena, od umereno kontinentalne do umereno morske, a preovlađuju oblačni dani sa maglom. Kontinentalne vazdušne mase nad jezerom, imaju karakter morskog vazduha. Temperatura vode je u proseku 3, 2 Celzijusova stepena. Bura je veoma česta, dostiže maksimalno 34 m/s. Bele noći su od kraja maja do sredine jula.

Jezero  potresaju bure i ispunjeno je kamenjem – pisao je poznati istraživač A. P. Andrejev koji je postavio prvi merni štap. Uzrok surove prirode Ladoge krije se ne samo u osobenosti nastanka njegove kotline, već i u rasporedu dubina i kontura jezera. Oštri prelaz na profilu dna – iz velikih dubina u severnom delu ka malim dubinama južnog dela, ometa obrazovanje pravilnog talasa  po celoj dužini jezera. Takav talas se može pojaviti samo u severnom delu i nošen vetrovima ka jugu, zadržava svoj oblik samo na velikim dubinama. Ako dođe na dubinu od 15–20 m. talas se prelama i postaje visok, ali kratak. Njegov greben se prevrće, pojavljuje se složeni sistem talasa koji se razilaze u raznim pravcima. To je tzv. tolčeja (udarni, potisni, odbačeni talas). On je posebno opasan za male brodove. Hiljade su potonule u  jezeru (postoji karta sa obeleženim mestima havarija) i jedno vreme nijedno osiguravajuće društvo nije želelo da osigura brodove sa teretom na Ladogi. I pored dobrih brodova i preciznih navigacionih karata, osnovna opasnost su nepredvidivi kaprici jezera. Plivanje na otvorenom, takođe predstavlja veliki rizik,  a često se događa da helikopteri spašavaju ribolovce koji zbog naglog otopljavanja, ostaju zarobljeni na santama leda. Topologija  jezera je veoma bogata. Najpre je bilo Nevo što na finskom znači – močvara. U drevnim skandinavskim sagama i ugovorima trgovačke Hanze, spominje se kao Aldoga (fin. aalto – talas). Početkom 13. veka dobija današnji naziv, po imenu istoimenog grada i reke. Inače, dijalektna ruska reč alod, označava otvoreno jezero, veliko vodeno polje. Kada turistički brodovi plove centralnim delom jezera, obale se ne vide i stvara se efekat otvorenog mora. Ako je veoma jak vetar, talasi mogu biti visoki  i preko 2 metra i moguća je pojava izražene morske bolesti! O opasnostima plovidbe najbolje govori i veliki broj svetionika.

Izlazim  iz tamne noći  kao iz vulkanskog grotla –  sa lavinom  misterije prirode i nepredvidivosti  istorije. Susreće me blago svitanje i bez obzira što su hladnoća i vlažnost izmamili odnekuda i iznenadnu glad,  –  podizanjem zavese magle i otkrivanjem  ogledala jezera sa konturama visokih stabala  – svetlost sa Severa meko i toplo difunduje u svaku poru pejzaža koji je pred nama. Ubrzo potom, u laganoj plovidbi koja traje nepun sat,  prolazimo kraj niza visokih granitnih ostrva obraslih gustim šumama. Iznad njih smenjuju se pitoreskne kupole crkvenih zdanja. Kroz Manastirski zaliv utisnut između dva ostrva, plovimo ka krajnjoj tački naše maršrute: ostrvu Valaam.

TAJANSTVO VALAAMA

Rusija izranja… obasjana onom  nezalazećom svetlošću.

Ljubomir Simović

Severni deo Ladoge je, inače,  mesto mitskih događaja koji su ušli u karelijski epos Kalevala. Prenosili su ga narodni pevači  uz muziku kantele – brezovog instrumenta sličnog  guslama. Prikupio ih je Elijas Lenrot 1835 g. a za ilustracije eposa, finski slikar Akseli Galen Kalela, koristio je pejzaže Ladoge. Neobičan kuriozitet je, da je upoznavši se sa ovim epom, pisac Longfelo Henri,  upotrebio istu pesničku metriku za stvaranje indijanskog eposa: Pesma o Hijavati.

Tajanstven i skriven, ne uvek pristupačan, Valaamski arhipelag se nalazi u Sortevalskom reonu Republike Karelije, u severnom delu Ladoškog jezera. Pripada mu  50 ostrva, od najvećeg Valaama površine 27,8 kvadratnih kilometara do onih na koje mogu da stanu samo stope jedne osobe! Valaam je reč ugro-finskog porekla i znači  visoka zemlja.

Ostrvo su posećivale mnoge poznate ličnosti. Pored Svetitelja Ignjatija Brjančaninova, imperator Aleksandar I i Aleksandar II kao i članovi njihovih porodica, više puta su boravili na Valaamu. Priroda ostrva je nadahnjivala poznate genije nauke i umetnosti. Pored mnogih, dolazili su i  N. S Ljeskov,  P. I. Čajkovski, D. I Mendeljejev, a putujući po Rusiji posetio ga je i Aleksandar Dima – otac. Dobro su poznati valaamski pejzaži koje su slikali I. I. Šiškin (Pogled na Valaam), A. I. Kuindži (Na ostrvu Valaam) i Nikolaj Rerih (Sveto ostrvo).

Doček na ostrvu, probudio  je u meni  čitalačku memoriju o Rusiji nekadašnjoj,  tajanstvenoj i neposrednoj, istovremeno. Toplina reči uz diskretne, iskrene osmehe dobrodošlice, u prijatnom i lepom ambijentu, raskravila nas je u potpunosti i učinila da zaboravimo neprospavanu noć, hladno jutro, maglu… Aroma ruskog čaja, žestina rjumočke vodočke (čašice votke – u deminutivu), pikantni ukus zakuske, u okruženju poznatih posetilaca manastira – kroz fotografije na zidovima – uveli su nas u  planiranje predstojećeg dana,  spontano i lagano. Nekako ovde, na ovom mestu, sve je  imalo smisla i bilo je  umirujuće i prisno.

Pouzdani istorijski izvori, upućuju da je manastir osnovao 1407. godine Sveti Sergej Valaamski zajedno sa starosedeocem ostrva Mungom, koga je najpre krstio i dao mu ime German.

Do manastira idemo pešice. Prolazimo ispod nadvratne crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Kada je manastir u 15. veku imenovan kao Časna i velika lavra, istakao se kao značajan centar prepisivanja knjiga u Rusiji. Imao je tada 600 monaha medju kojima je bio i pustinožitelj Aleksandar, koji se podvizavao u pećini uklesanoj sopstvenim rukama. Kasnije je u blizini ušća reke Svir osnovao manastir koji nosi danas ime Aleksandra Svirskog.

Obilazimo dvospratno zdanje Spaso-Preobraženskog Sabora gde se u srebrnom sarkofagu čuvaju mošti osnivača, svetih Sergija i Germana, kao i Svetinja Sabora: drevna ikona Isusa Nerukotvorenog. Sabor je sagrađen na mestu gde su se, u duboko usečenoj steni čuvale mošti osnivača manastira.

Dobročinstvima vladara Petra Velikog, posle Severnog rata i Jelisavete Petrovne, posle požara, manastir je obnavljan, ali je u njemu do 18. veka ostalo samo 11 monaha.

 

STARORUSKO I VIZANTIJSKO NEIMARSTVO

Kao lagano breme, leži manastir na plećima giganta – na visokoj, dugačkoj steni.

Nepoznati putnik iz 19. veka

Novi procvat manastira počinje dolaskom igumana Nazarija koji uvodi strogi ustav: tri roda monaškog života (zajednički, skitski i pustinožiteljski). Odlascima na Aleutska ostrva i na Aljasku, razvija se misionarska delatnost. Crkve koje su do tada bile građene od drveta, zamenjuju se kamenim zdanjima. Ideja o izgradnji novog hrama pripada Svetitelju Ignatiju (Brjančaninovu) koji je prilikom posete Valaamu 1846. godine predložio da se umesto brojnih hramova podigne samo jedan, gde bi u prizemlju bio tzv. topli deo, a na spratu – hladni deo. Iguman Damaskin je  počeo da priprema sav građevinski  materijal sa Valaama: granit iz kamenoloma za stubove, cigle iz manastirske ciglane, ramove za prozore i vrata od drveta iz valaamskih šuma. Građevinskim radovima je rukovodio eparhijski arhitekta G. I. Karpov. Posebna pažnja poklonjena je oslikavanju hrama. U Valaamskoj umetničkoj školi koju su vodili nadareni jeromonasi Alimpije i Luka, obučili su se mnogi, među njima i sam otac Gavril, tadašnji iguman, tako da je sveštenik Vaucski u  svojim uspomenama zapisao:

Ovaj hram je lepota i ponos Valaamskog manastira. Ovako nisu mogli da ga oslikaju unajmljeni umetnici, već samo monasi koji su uložili u svoj rad, svu svoju dušu, sav svoj talenat – rukovođeni samo jednim osećanjem: ljubavlju prema hramu kao mestu nevidljivog prisustva Božjeg.

Arhitektonski, hram nosi u sebi crte staroruske škole: tradicionalni, u formi šlema, petokupolni krov, zvonik sa krovom u obliku šatora, ornamentisane cigle na zidovima i vizantijsko neimarstvo. Prilikom oslikavanja korišćena je tehnika ,,vapa“ koju su razradili vizantijski ikonopisci. Živopis je rađen na suvom malteru na kome je prethodno naneseno nekoliko slojeva lepka i krede, ili gipsane osnove. Karakteristična osobenost ove tehnike je postojanost u uslovima sredine sa povišenim sadržajem vlage, zahvaljujuci čemu se kolorit ikona tokom vremena ne menja.

Hram je u prisustvu imperatorske porodice osveštan 1892. godine.

Monah Grigorije – švedski kralj Magnus II

Biljine i skaske dalekog Severa, preplitale su se sa stvarnošću koja nas je vodila sve dalje i dalje. Jedna od njih, ima potvrdu i u istorijskim izvorima. Švedski kralj Magnus II napisao je   povest Rukopisanije Magnusa. U njemu se obraća svojim sinovima, ostavljajuci im u amanet: Nikada ne ratujte sa Rusijom. Zakletvu koju je dao posle drugog bezuzpešnog pohoda na Rusiju, kralj je sam prekršio i ponovo je započeo rat. Cela njegova flota nestaje u vodama Ladoge, a on  posle trodnevnog plutanja na brodskoj dasci, pristaje na obalu Valaama, gde ga prihvataju monasi. Kralj Magnus prima Sveto krštenje i dobija ime Grigorije. Na njegovom grobu koji se nalazi na Valaamu, nekada na drvetu bio ispisan dugi epitaf u stihovima, koji se završavao rečima:

Potom, umesto u carske dijademe,
Odeven u monaha, udostojio se shime.
Poživeo je tri dana i ovde se upokojio.
Bio je krunom i shimom ovenčan.


(prevela LJ. P. N.)

 GLASOVI  I  TIŠINA

Tišina zemaljska kao da se slivala sa nebeskom, tajna zemaljska dodirnula se sa zvezdanom.

F. M. Dostojevski

Na samom ulasku u Manastirski zaliv prilikom dolaska, urezuje se u sećanje mala, bela crkva na uzvišenju ostrva. To je Nikoljski skit na istoimenom ostrvu. Do njega stižemo pešice, prelazeći preko živopisnih ostrva spojenih mostićima od drveta. Ovo mesto posećuju vernici svih konfesija, jer je Sveti Nikolaj zaštitnih svih moreplovaca i putnika. Malo, mirišljavo jastuče od valaamskog bilja (na ostrvu ima ukupno 480 vrsta biljaka), podseća i danas na ovo čudesno  mesto.

Više se ne sećam kada, ali se odlično sećam kako je pevala čuvena Valaamska grupa pojaca. U jednostavnoj prostoriji koja podseća na nekadašnje seoske Domove kulture, uživali smo u sonornim muškim glasovima i naizmeničnoj smeni starih ruskih pesama i duhovnih kompozicija. Možda je to najbolje izrazila Violeta Milićevic u svojoj knjizi Iz Rusije s ljubavlju:

Ne znam sa čim bih smela da uporedim tu milozvučnost i sklad koji su registrovala sva moja čula. Ne nalazim reči kojima bih verodostojno opisala svoj doživljaj.

I mi smo se potrudili, kada smo u samom trenutku odlaska, susreli ovdašnjeg monaha iz Makedonije, koji je upravo prispeo brodom. Pevali smo kako Biljana platno beleše  na jednom drugom jezeru, Ohridskom koje je inspirisalo Vladiku Nikolaja Velimirovića, potonjeg Svetog Nikolaja Ohridskog i Žičkog, za njegove čuvene Molitve na jezeru. Možda nam je pesma i  pomogla da potisnemo sve prisutniju teskobu zbog oproštaja sa ovim čudesnim mestom. Naši domaćini, dugo su nam mahali prateći nas pogledima. Gledali smo ih, dok su lagano iščezavali u magličastoj daljini. Ogromni, biserno beli galebovi raširenih krila, nadvijali su se nad brodom. Talasi su se urezivali duboko iza pramca i nestajali u ogledalu umirujuće površine jezera Ladoga.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković 

Jedno mišljenje na „Molitve na jezeru Ladoga“

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *