МОЈА КУЋА, ТО СУ МОЈЕ КЊИГЕ И МОЈИ ЧИТАОЦИ

Говор на промоцији зборника Летеће виолине Милорада Павића (ур. Ј. Марићевић, Студентска асоцијација Филозофског факултета, Нови Сад 2015) 22. децембра 2015. године у Дому културе „Студентски град“, на Новом Београду

Летеће виолине Милорада Павића је зборник са укупно 22 текста о књижевном стваралаштву Милорада Павића, а настао је као идеја да се обележи 30 година од објављивања Хазарског речника, али и 60 година Филозофског факултета у Новом Саду, где је Павић био професор и декан. Млади тумачи књижевног опуса Милорада Павића из Новог Сада, Београда, Крагујевца и Ниша су из различитих перспектива, интересовања и опсега покушали да одгонетну бар део загонетних, мистериозних и скривених значења и идеја који се крију и преплићу у делима овог значајног српског писца.

Легат Милорада Павића

Постоји једна заједничка нит која повезује све текстове овог зборника и која њима, имплицитно или експлицитно, провејава, а то је нит која потврђује преплитање српске традиције, културе и књижевности кроз целокупно Павићево стваралаштво. Нит која, и код Павића, и у зборнику, сведочи о континуитету и везама које у српској култури и традицију сежу од најдаљих времена, па све до живота у модерном добу. Текстови Јелене Марићевић и Душана Живковића обухватају најшири контекст ове идеје. Јелена Марићевић кроз Хазарски речник и збирку прича Гвоздена завеса прича о преплитању средњовековног, барокног и савременог, што за циљ има показивање јединства српске традиције у времену и простору као залог трајања, док Живковић значај Хазарског речника сагледава у контексту европске и светске књижевности и сматра да је Павић остварио иновације у светској књижевности јер је „формално, поетички, семантички применио, осавременио и проширио Екову теорију отвореног дела на форму речника створивши хипертекст”. Истовремено, поставља и питање да ли смо свесни значаја Хазарског речника.

О значају и симболици средњовековних жанрова и средњовековне поетике у поезији Милорада Павића писала је Исидора Ана Стокин, а о љубавној поезији принцезе Атех у кључу српске традиционалне културе, кроз симболику руже и шебоја, Николина Тутуш.

Проучавајући српску књижевност барока, класицизма и предромантизма, Павић открива писце коју су заборављени у нашој књижевности, писце који пишу заборављеним језиком, који Павић у својој поезији васкрсава и тако потврђује Лалићеву мисао да гласови мртвих нису мртви гласови. Језик човеку дарује осећај припадности и омогућава му памћење, па је зато неопходно језик сачувати од заборава и нестајања.

Промоција зборника „Летеће виолине Милорада Павића“

Везе Павића са традицијом и прошлошћу сежу и ка Византији, па чак и до културе Лепенског вира, али су видљиве и у другим правцима, правцима светске књижевности и теоријске мисли о књижевности. Тако је могуће у овом зборнику пронаћи текстове које Павића доводе у везу са Борхесом, Џојсом, Еком, Кортасаром, Маркесом. Милица Мустур пише о новим читањима Хазарског речника у немачкој науци у књижевности у првој деценији овог столећа. Иако су та нова тумачења недовољно широкох увида, ипак охрабрују јер о Павићу деведесетих година 20. века уопште није писано, а сада му се опет потврђује висок степен актуелности и релевантности.

У зборнику је тематизован Павићев однос према традицији, фантастици, постмодерни, анализирани су мотивни сна, лавиринта, огледала, путовања, истине, читања и читаоца, однос снова, религије, мушког и женског принципа, веза са гностичким текстовима, симболичким слојевима Венеције и медитерана, нераскидивост форме и садржине. Једном речју, широка слика и широк избор могућности којима могу да крену будући изучаваоци Павићеве књижевности.

Повлашћени положај у зборнику припада роману Хазарски речник, али је писано и о Малом ноћном роману, Последњој љубави у Цариграду, Пределу сликаним чајем, Вештачком младежу, Другом телу, Унутрашњој страни ветра, о збирци прича Гвоздена завеса, приповеткама Блејзер боје мора, Коњи светог Марка, Вечера у Крчми код знака питања, Смрт Милоша Црњанског. Дакле, прозни опус преовладава, затим следи поезија, а на крају драма, која је и иначе најслабије проучавани део Павићевог стваралаштва. Због тога текстови о Павићу као драмском писцу завређују додатну пажњу. Драме Кревет за троје и Стаклени пуж су протумачене као алегорије о постхуманистичком друштву, а мотивима сна и религије повезане су и са другим Павићевим делима.

Legat-Pavica
Легат  Милорада Павића

У зборнику, међутим, бар не директно, није писано о Павићу као књижевном историчару. Његово истраживање старије српске књижевности помиње се као разлог за преобликовање и поновно коришћење мотива, тема и језика барокне и средњовековне српске књижевности, али не и као засебна тема којој би био посвећен посебан текст. Када би такав текст у зборнику постојао, добили бисмо потпунију слику о Павићу писцу и Павићу историчару књижевности, тј. о Павићу који је истовремено био и једно и друго. Ипак, ми као читаоци актери, а не пасивни шитаоци, Павићеве књижевности, треба да будемо активни учесници тј. читаоци актери и овог зборника, и у павићевском маниру, сами одаберемо свој начин читања, своје путање, сопствене ослонце у проналаску и одгонетању мистериозног Павићевог универзума и попунимо празна места.

На крају бих цитирала реченицу из поздравног говора Ивана Павића који је цитирајући свог оца рекао: „Моја кућа, то су моје књиге”. Након читања овог зборника, ова Павићева мисао, уз дужно поштовање, могла би да се преиначи и гласи: „Моја кућа, то су моје књиге и моји читаоци”. Уз овакве читаоце и тумаче Павићева кућа никада неће бити срушена или заборављена. И ваше присуство вечерас, на концу, потврђује ту тезу.

Ауторка: Тијана Чубрило

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *