МИТ О ЖЕНСКОМ ПИСМУ

Оно чега нема у речима, у усменој или писаној књижевности, осуђено је на заборав, прећуткивање, а самим тим и непостојање. Све што је могло бити пренето, из најдаље прошлости, до нас је стигло кроз стих, слику коју је осликао песник својим језиком, метафору или параболу записану у најстаријим списима и кроз велики број других књижевних облика формираних у најразличитијим културама. Оно што данас знамо о веровањима људи, обичајима или историји древних цивилизација само је део који је сачуван као књижевно остварење. И то је један од разлога зашто су велики владари правили огромне библиотеке, откупљивали рукописе, пленили их, унајмљивали преписиваче. Они други, који су отимали власт, палили су библиотеке и књиге својих претходника, не би ли тако изменили не само будућност него и слику прошлости, и успоставили нове истине.

056Упркос другачијим веровањима, писана реч никада није била неважна, скрајнута активност малобројних, која не утиче на збивања, гледишта, начин живота, однос према свету, сопственом добу и будућности. У том смислу, писање није тек одређено занимање или научен занат. Ипак, ко је у неком тренутку могао бити писац, није увек зависило само од талента, већ од многих других околности које је наметало друштво својим писаним и неписаним законима. Ако је „истина“ имала бити пренета кроз литературу, онда је било јако важно да се чује глас оних који су били носиоци моћи: не само владарских породица, одређене класе или одређених образовних структура, већ и оног пола који је носилац моћи у друштву. „Право гласа“ се као израз користи у свом добро познатом значењу и односи се на политичка права и слободе; но исти тај израз може се употребити и кад се говори о писаној речи – у том смислу оно је исто што и право јачег, право оног пола који се изборио за превласт.

Зато није нимало за чуђење што су писци, а не списатељице, они који су доминантни глас у књижевној историји. За све то постоји објашњење кроз анализу друштвених околности, историјских збивања и сл. Писати (поред осталог) значи потврђивати фактичко стање као непобитну истину или се борити за одређене промене. Готово свака жена писац у прошлости у том је смислу борац за неко од ускраћених права. Упркос значајним достигнућима које је донело савремено доба, постоји и известан заостатак ограничења из времена које је наметало такве обрасце. И даље је готово немогуће из женског угла писати о одређеним темама без икакве ограде и на исти начин на који теми приступа писац мушкарац. Само постојање термина „женско писмо“ који има отворено унижавајући смисао говори о томе да је жени аутору потребно више да се у свету (мушке) књижевности прво избори против предрасуда, а затим да докаже свој таленат и привуче пажњу на сам текст, који све време треба да буде једина грађа за процену.

У том смислу, већина ауторки, које су се избориле за сопствени статус, није насела на поделу на мушко и женско писмо, па би читањем самог текста (без увида у име аутора) било немогуће утврдити да ли је текст писао мушкарац или жена. Непристајање на ограничења која намеће средина (и својеврсна књижевна јавност) може бити намерно и промишљено, или се ауторка може спонтано орјентисати ка тексту не анализирајући ни једног тренутка та неписана ограничења и могућност погрешног схватања написаног штива. Навешћу тек неколико примера, који су моје прве асоцијације при анализи овог феномена. Тиме ће, нажалост, значајан број великих имена светске књижевне сцене остати непоменут. Једна од првих асоцијација је аустријска списатељица Елфриде Јелинек, добитница Нобелове награде за књижевност за 2004. годину.

elfride jelinek, žensko pismo

ЕЛФРИДЕ ЈЕЛИНЕК

Елфриде Јелинек спада у најконтроверзнија имена светске књижевности, не само у двадесетом веку, већ генерално. Њен опус обухвата читав низ тема којима разобличава и уздрмава темеље аустријског и западноевропског друштва (дакле, оног које настоји да буде доминантно у светској расподели моћи). Радикалан приступ таквим темама скандализује и саблажњава (књижевну) јавност: она се обрачунава са заостацима фашистичке идеологије у друштву које се декларативно одриче чак и свог учешћа у тој идеологији, те се уместо агресора проглашава жртвом. Позиција коју друштво на тај начин заузима дозвољава да се иста идеологија несметано развија дуго након завршетка Другог светског рата. Рашчистити с једном идеологијом значи пре свега признати грешке и бити спреман на осуду и сношење последица. Аустријско друштво, изгледа, није спремно на такво признање, и јавно одрицање од идеологије која је довела до највећих разарања која свет памти. Уз то, интелигенција и уметнички кругови у великој мери служе режиму и одржавању неадекватних односа. Проговорити против политичких кругова који су на власти већ значи не обраћати пажњу на један од најдоминантнијих табуа са којим се уметници срећу. То значи не само изложити своје дело осуди, могућем игнорисању и цензури; то значи изложити себе на милост и немилост политичким структурама које располажу људским животима.

Јелинекова притом не говори о веровању у могућност да уметност утиче на друштво. Но, иако се декларативно изражава против тог уверења, она приступа Комунистичкој партији Аустрије 1974. године, и са огромном енергијом политичке активисткиње пише позоришне комаде и романе, у којима разобличава актуелну политичку и друштвену ситуацију своје земље и свог доба. У неколико наврата сама је забрањивала извођење својих драма, у знак политичког протеста, но после извесног времена, повлачила би те забране.

Политичке теме нису једине којима се Јелинекова бави у свом стваралаштву. Могло би се речи да је потискивање  њена опсесивна тема. Потискивање сопствене сексуалности, као и личне прошлости, такође спада у ред веома важних тема којима се ова ауторка бави, поред оних у којима се говори о потискивању националних фашистичких уплива у светску историју. Занимљив је начин на који она приступа феномену спорта – у њему види могућност да се потиснуто преусмери и избије на други начин. Кроз постизање спортских успеха и рекорда, кроз медијско глорификовање тих резултата, пробија исти облик свести који је узрочник фашизма као идеологије.

hayv-kahraman_threading-my-mustache_2010_oil-on-wooden-panel_112x87cmНо, једно од важних подручја које захвата дело ове ванредне списатељице јесу и, условно речено, феминистичке теме. Улога жене, економски оквири који ту улогу детерминишу и онемогућавају слободно учешће у најважнијим односима, пре свега у љубави, истовремено присуство и одсуство жене из јавног живота, потискивање сексуалности и порицање сопствене телесности, као и одсуство говора који потврђује право жене на нескривену сексуалност, такође су присутни у њеном делу. Све то, као и политичка питања којима се бави, исказано је на начин несмиљено циничан, обојен суровим хумором, беспоштедном критиком, која у литератури готово да женама није дозвољена (док се напротив сматра врлином уколико је одлика којом је обојено штиво писца мушкарца). Али Елфриде не мисли да је представница женског писма, оно је за њу само још једна мистификација женског бића, још једна лаж коју је (литературом и на сваки начин) потребно демистификовати.

Иако овенчана најважнијим признањима за књижевност (и у својој земљи и у интернационалним оквирима), Елфриде Јелинек отворено говори о себи самој, о личном животу, животу несрећне и неуклопљене жене. Оставићемо озбиљнијим аналитичарима њеног дела и њене биографије да одреде колико је за то заслужна неадекватна улога коју жена, као и жена писац, и данас заузима у друштву које претендује да се назива слободним.

Друга списатељица која окупира моју пажњу, при помисли на жене које су кршиле извесне табуе својим стваралаштвом, је недовољно позната мађарска ауторка Агота Криштоф, која је, пребегавши у Швајцарску, своје стваралаштво писала на другом језику – француском. Трилогија „Велика свеска, Доказ, Трећа лаж“ ненадмашно је штиво које ниједан озбиљан аналитичар неће окарактерисати као „женско писмо“. У трилогији, Агота без ограда, сведеним језиком, приступа темама које обележавају другу половину XX века, пре свега теми рата: преживљавањима која у том оквиру доживљавају деца, сељаци, старци, малограђани, официри, обичан свет. Текст је лишен и најмањег трага патетике. У првом делу трилогије, кроз говор једног од близанаца, главних јунака, Агота и објашњава поступак којим је дело писано. Наиме, дечаци одлучују да записују све што се дешава; међутим, могу писати само о ономе што су голе чињенице. Не могу говорити о емоцијама других, нису им познате. Не могу предвиђати, не могу размишљати о узроцима или последицама, могу писати само о ономе што им је непосредно познато – макар то укључило у њихове записе разне сурове или сексуалне играрије, неосетљивост света с којим долазе у додир, искоришћавања, намештаљке, убиства, огољеност света који посматра дечје око, незамагљено претњом табуа. Годинама касније, ауторка је у интервјуима открила да трилогија садржи велики број аутобиографских елемената, те близанци у књизи представљају њу и њеног брата. Често јој је постављано питање зашто је онда уместо дечака и девојчице изабрала да пише о близанцима-дечацима. На то питање није лако одговорити, и без обзира на разне одговоре које је сама ауторка давала, један од могућих може бити и тешкоћа са којом се суочава жена писац. Писати о темама сексаулности, поготово о нетипичним сексуалним доживљајима, у којима учествују брат и сестра, може скренути пажњу на другачије претпоставке него што је ауторка желела да прикаже у свом тексту. (Наравно, ово су тек моја размишљања; о делу Криштофове готово да нема ничега на нашем језику, те ја овакве претпоставке извлачим више из сопствених искустава са којима се суочавам у писању, као и из чињенице да је готово све што ми је познато ауторка написала у првом лицу – из позиције наратора мушког рода.)

Agota krištof, žensko pismo

АГОТА КРИШТОФ

Они који се баве делом Аготе Криштоф, на моје питање зашто списатељица користи мушки род у својој нарацији, говоре о томе као о еманципаторском акту. Агота Криштоф је поред осталог и мигрант. Жена у туђем свету, која говори туђинским језиком. Њен је начин борбе ослобађање, бекство из свега што притиска, што је неадекватно: прво из политичких и економских оквира који су били наметнути у родној земљи, затим из неадекватних брачних односа и фабрике у којој ради. Она учи језик туђина, да на том језику напише своје дело, нетипично и снажно, о разарањима, усамљености и потрази за љубављу, истином, сигурношћу, на начин који се не може упоредити ни са једним познатим (тек у неким деловима можда блиским делу Јежија Косинског, по тематици и сведености језика). Разиграност, умекшавање и сликовитост женског писма нису карактеристике ових књига: читајући их истина о свету у коме живимо стиже до нас као ударац у стомак. Сама Агота у неком интевјуу говори о свом делу као „освети радника и домаћице“.

Песникиња и драмска списатељица Милена Марковић, с друге стране, нигде у интервјуима (колико ми је познато) не говори о женском и мушком писму; она пише аутентичним ауторским изразом, не покушавајући да пробије баријеру, већ у потпуности игноришући могућност да таква баријера и постоји. У једном од интервуја говори о свом списатељском поступку наглашавајући да спада у ону групу аутора који пишу нешто што је разумљиво апсолутно свима. То се не односи на игнорисање разлике у половима, то се односи на све разлике које су уопште замисливе. Међутим, поетска снага њених дела превазилази прозаичност стварности, једноставност израза, могућу банализацију, те снажним сликама „сурове лепоте“, како се о њеним текстовима изражавају критичари, допире до широке читалачке популације. Свет њених ликова је свет депривилегованих; она пише о одбаченима, прогнанима, изгубљенима, лишенима милости. Иако често у поезији наилазимо на исповедне моменте, у којима она проговара као жена, мајка, ћерка, то још увек не значи да је управо то окосница њене књижевности и њеног израза. Њено занимање за актуелну стварност далеко је шире, тиче се свих учесника. Најбоље о томе говори сама у бројним интервјуима који прате награде за драмска остварења:

"Није слобода само то што те више не бију ни отац, ни поп, ни учитељ, ни муж, ни газда, ни комесар, односно, како кога, газде и мужеви понегде и бију. Сад можеш да поживотињиш, да идеш полуго, да трошиш своје тело, новац и време како ти хоћеш. Опет си роб. Немаш наду, немаш достојанство, немаш перспективу ни елементарну сигурност. Интересантно је како се ми данашњи робови одмах ухватимо сексуалних и вербалних слобода. То је једна врста прасећег идеализма. А шта је са тим шта ће бити са светом који познајеш. Хоће ли те избацити са посла, да ли ће бити лекара у земљи, професора, или ће сви који се спремају за то да иду негде. Хоће ли моћи сиромашни и не нарочито способни да се школују и лече? Где је индустрија, привреда? Празна села, празне школе, лоши путеви, гладни људи..."

Један од израза који користи Милена Марковић је „квазипродрмавалачко стваралаштво“. Уметност је нешто што има снагу којом може утицати на друштво; ствар је самог аутора хоће ли јој тако приступити. Уједно, књижевност је један од малог броја начина да се живи квалитетније у времену у којем живимо; то вероватно значи да смо пре свега бића духа.

Milena Markovič

МИЛЕНА МАРКОВИЋ

Наведени примери, који су моје прве асоцијације кад размишљам о позицији не толико жене аутора, већ њеног дела на лествици за вредновање, такви су да не дозвољавају не само говор о женском и мушком писму (не може се о опусу ових књижевница рећи, на пример, да њихова дела спадају у ред најбољих остварења које списатељице могу да изнесу), већ се о њима може расправљати само у домену комплетног опуса светске књижевне баштине. Рећи за њих да „пишу као мушкарци“ било би једнако увредљиво као и сврстати их у „женско писмо“. Зашто онда уопште говоримо о тим категоријама? Чињеница је да без обзира на овакве примере, којих срећом има још и у светским оквирима и код нас, постоји и нешто што се с правом може назвати „женским писмом“. То је она врста литературе коју пишу жене обраћајући се искључиво другим женама, и то тачно одређеној категорији читатељки. У питању је нешто што се назива „чик лит“ (chick lit). „Чик лит“ је посебан феномен, који захтева опсежнију анализу, и ја се овде њиме нећу бавити. Промена која би наступила, у смислу јењавања поплаве литературе која се може уврстити у „чик лит“, и пораста броја књига ауторки чије се дело без ограде аутоматски увршта у опус квалитетне и награђиване литературе, подразумевала би и значајне промене у односима,  којима свако цивилизовано друштво по својој дефиницији треба да тежи. Док се то не деси, пред сваком ауторком ће и даље стајати не мали број табуа са којима се суочава у свом писању, а који су аутору мушкарцу давно престали да представљају препреку у стваралаштву. Мит о женском писму може бити превазиђен тек заједничким настојањем цивилизованог друштва и уметничке заједнице као његовог интегралног дела.

Ауторка: Јадранка Миленковић

4 thoughts on “МИТ О ЖЕНСКОМ ПИСМУ”

  1. Проблем који ауторка (можда треба рећи аутор?) има је лоше образовање. Треба да прочита, макар да изгугла, шта значи термин женско писмо. Онда га не би поистовећивала са чиклитом и не би овакве текстове писала. Надам се да ће ми бар овај коментар бити објављен.

    1. AutorKA je celokupnim tekstom pokazala odlično obrazovanje. Kao i ostalim tekstovima, koliko sam bio u mogućnosti da pratim. Poređenje o kom govorite je, kako se meni čini, ironizovan pogled na ustaljenu predrasudu, koju je ona sasvim jasno u nastavku sporne rečenice objasnila. Ceo tekst osporava ono što tvrdite da je problem.

  2. Хвала на тексту. Три примедбе. Прва. Парадоксално је критиковати концепт “женског писма” са феминистичких позиција, јер је он управо настао у феминистичким круговима (Елен Сиску, Моник Витиг, Лис Иригре, Јулија Кристева итд.). Друга. Проблематично је и то што ауторка сугерише да жене писци имају веће тешкоће него писци мушкарци. Погрешно. Данас жене писци могу да конкуришу на сваком књижевном конкурсу, а постоје и конкурси само за жене. Треће. Ауторка сугерише и то да жене имају посебне скрупуле у опису сексуалности. Погрешно. Сексуалношћу се данас чешће баве жене него мушкарци. У том погледу не постоје никакви табуи. Заправо, постоји подстрек и публике и критике.

  3. Ne treba zanemariti činjenicu da je termin žensko pismo nastao u vreme kad se nije podrazumevalo da je ženama dozvoljeno sve što i muškarcima, posebno ne u oblasti seksualnih sloboda. Kao ni činjenicu da su do tada o ženskoj seksualnosti i ulogama, pisali pretežno muškarci, pa je termin žensko pismo upravo označavao taj prevrat, pisanje o tome iz prve ruke. Takođe se ne bih baš složila sa stavom spisateljice Marković da je seksualno oslobođenje praseći idealizam, budući da i dan danas ista ta oblast na društvenom /konzervativnom/ planu deli žene na moralno podobne i nepodobne, Teška kvalifikacija, zbog koje su mnoge od njih dovedene u poziciju da skrivaju, lažu, ili budu pritvorne. Potrebno je kod nas mnogo hrabrosti i moralnog integriteta pa da naša žena , poput junakinje filma Četiri venčanja i jedna sahrana , na priemr, otvoreno sa svojim partnerom govori o broju ljubavnika koje je imala, do broja da recimo u tom nabrajanju jednog zaboravi. Jer, hteli mi to ili ne, seksualnost i pravo raspolaganja svojim telom predstavljaju i dalje važan i problematičan segment, ne samo ženskih sloboda , već i sloboda nove sve glasnije LGBT populacije, segment koji je ustanovljenjem patrijarhata na startu muškarce istorijski privilegovao. Sve navedeno pod uslovom da smo saglasni da se krećemo istim putem, zvanim stvaranje društava jednakih prava i mogućnosti za sve,

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *