Mislim, dakle izbegavam

Izgleda jednostavno, zar ne?

Svi imamo misli, što znači, svi smo upoznati sa njima, znamo ih. Služimo se mišljenjem pa jedino je i logično da ono čime se služimo, razumemo. Međutim, ukoliko je to slučaj, zar ne bismo onda trebali da imamo nekakvu definiciju misli, koja je sveobuhvatna? Koja jasno i nedvosmisleno, zahvata suštinu ove pojave? Pitam se i tražim takvu definiciju, a ne nalazim je – kao da svaka ima nekakav nedostatak ili manu.

Počinjem da sumnjam da stvarno znam šta je misao.

NAUČNI NARATIV

Recimo, konsultovao sam nauku i došao do toga da tu nema nekih odgovora, a da dominantni, biološko-neurološki redukcionizam, ne vidi problem sa time. Za njih je misao nekakvo ‘opaljivanje neurona’ po labrnji, laički rečeno. Budući da tih neurona ima koliko i zvezda u univerzumu, može biti kompleksno, ukoliko želimo da proučavamo “kako” tačno to oni čine, no preovladavajući naučni narativ u svojoj biti je izuzetno prost: misao je određena vrsta moždane aktivnosti.

Zvuči tačno i ne suprotstavljam se toj tvrdnji ali zadrto ostajem pri stavu da se time ništa ne rešava. Sve i kada bismo znali tačan mehanizam generacije misli, mapirali konstelaciju moždanog univerzuma, opet bismo imali odgovor samo na pitanje šta je biološki mehanizam generacije misli, a ne i na to šta misao, sama po sebi, jeste.

Mene misao interesuje iskustveno, fenomenološki.

Pitam se kako li ona izgleda sebi samoj?

METODOLOGIJA ISPITIVANJA

Polazim od sopstvenog iskustva i izgleda da je misao nešto što ja imam ili nešto što mi se dešava. Možda i nešto što samo postoji, ili nešto što se samo dešava – bez onog kartezijanskog “Ja” – jer, možda je i to “Ja” neka misao? Ima i takvih koji to tvrde…

Opet, to je druga tema; druga misao, a večeras se bavim mišlju uopšte, a ne nekom određenom. Jedno od preliminarnih zapažanja o fenomenu misli koje sam imao tokom prošle godine, jeste da je misao nešto nevidljivo. Nešto što ne opažam čulima, jasno, a isto tako – ne opažam je ni u svom umu, što priznaćete, jeste pomalo neočekivani obrt situacije.

Zapravo, uočio sam da kada imam misao, obično je imam u vidu nekakvog unutrašnjeg govora ili slike, zvuka; nekakve predodžbe. Ukoliko mislim na neku kuću, imam pred sobom, u svojoj glavi, ili sliku kuće ili njenu fonetsku reprezentaciju u vidu spojenih glasova ili slova K, U, Ć, A. Deluje da je to misao koju imam. Opet, mogao bih zamisliti kuću i drugačije, pa opet misliti istu tu kuću. Mogao bih je i nazvati bilo kojim drugim nazivom, recimo engleski, H. O. U. S. E., i ponovo bi to bila ista kuća.

Mogao bih svašta i upravo zbog toga ne mogu da opazim misao u tome što opažam, a ono što opažam iznutra jesu glasovi, slike, predstave. Predstave predmeta, predstave misli. Njihovi izrazi.

Dobro…

Ukoliko nije unutra, pitao sam se da li je misao negde spolja? U čulnom iskustvu? Kada pogledam kuću, vidim njen krov, zidove, prozore, vrata… Ne vidim misao kuće. Ne, čulno iskustvo ne čuvstvuje misao.

Zaključujem, logično, misao nije nigde. Ne nalazi se niti spolja, niti iznutra. Sakrivena je između svetova. Kako bih ja mogao da dođem do nje? Staza kojom sam pošao pretvorila se u slepu ulicu i zato se vraćam i polazim još jedanput, ispočetka…

ANATOMIJA MISLI

Kojim putem sada krenuti?

Misao kao misao se ispostavila kao suviše krupan zalogaj pa odlučujem da je rastavim na delove, nadajući se da ću ispitujući delove misli, iznaći i celinu koja ih sadrži. Saznajem da se misao sastoji od dva oblika, latentnog i aktivnog. Latentne misli su one koje bismo mogli imati, dok su aktivne misli one koje svoj život ostvaruju u trenutku našeg misaonog delanja. Pošto latentnu misao, ne poznajem iskustveno, odlučujem se da sa ispitivanjem pođem od aktuelnih misli.

Od čega se one sastoje?

Od izraza i značenja. Izraz se nalazi u meni, to već znam. To su te slike i predodžbe i fonemi. Šta je sa značenjem? Tražim ga unutar, nema ga. Tražim ga spolja i vidim samo osete i čulnosti.

Deluje da nije ni tamo. Značenje značenja me izbegava i skriva se.

Opirem se otporu značenja svojim otporom – uspevam da dođem do njegove srži. Pojavljuje se definicija značenja kao pojmovnog potencijala neke određene stvari, podrazumevajući pod time to da svaka stvar u sebi sadrži mogućnost da dobije svoj pojmovni odraz u subjektu (pošto sam malo permutovao sled uvida i zaključivanja u ovom tekstu, napomenuo bih to da pojam možemo smatrati najelementarnijom vrstom misli. Shodno tome, moje određenje može jednostavnije biti interpretirano kao “potencijal neke stvari da bude mišljena”).

Kada je reč o primeru kuće, možemo reći da svaka objektivno postojeća kuća sadrži u sebi potencijal da je neko pojmi. Taj njen potencijal za pojmljivost jeste značenje, kada je latentan, a kada stvarno, neko u sadašnjem momentu misli o toj kući (tj. Poima je) dolazi do ostvarivanja jedinstva objekta i subjetka u vidu sinteze značenja i izraza, pa kažemo da je izraz dobio značenje, tj. Ima smisla.

U tom kontekstu, smisao se otkriva kao aktualizovani (ostvareni, obistinjeni) pojmovni potencijal neke određene stvari. On se, poput značenja, nalazi u samoj stvari, i objektivni je deo nečeg objektivnog. Čini mi se da ovo shvatanje ima dosta smisla, s obzirom na to da svaka reč ima smisla i značenja s obzirom na to da ukazuje na nešto stvarno – ukoliko bismo uklonili to stvarno na šta reč ukazuje, iz svake stvarnosti, vremena, sećanja i svačijeg iskustva, šta bi značila reč (fonetsko-glasovni prikaz ili simbol) koja je prethodno ukazivala na njega?

Da li bi imala svoj smisao? Da li bi imala značenje?

Mislim da ne.

Čak i predstava bez značenja i smisla bi delovala poput skupa proizvoljno odabranih boja, oblika, zvukova… Zaključujem, misao se sastoji od značenja, koje se nalazi u stvarima i koje se u momentu “imanja misli” povezuje sa izrazom i time transformiše u smisao.

Pa da li se i izraz transformiše? Moglo bi se reći, da i on prelazi iz latentnog u živo stanje, imanjem misli. Živi izraz, ostvareni izraz, koji ima smisao, mogli bismo zvati unutrašnjom predodžbom.

MISAO KAO MESTO STAPANJA SUBJEKTA I OBJEKTA

Čini se, stigli smo. Hajde da to ipak proverimo!

Imamo li misao? Potencijalnu i aktuelnu? Je li ona između svetova? Jesam li ja između svetova, onda kada je “imam”?

Da, da, da i da.

Misao se otkriva kao jedinstvo značenja i izraza, onda kada je latentna, a smisla i predožbe kada je obistinjena. Čin mišljenja se pokazuje kao proces uspostavljanja tog jedinstva, od strane već pomenutog subjekta (aka. Čoveka).

SUBJEKTIVNA MISAO

Sve je super, osim što mi opet nešto fali. Uviđam da je to misao, kao idealna logička tvorevina, potencijalni i aktuelni Poperov objekat trećeg sveta. To nije moja misao, a za drugu ako ćemo iskreno, ni ne znam. Možda takva i postoji, čak sve ukazuje na to, a opet…

Ne mogu to da tvrdim jer ja takvu misao, prosto nisam imao. Sve moje misli su moje, pa čak i tuđe.

Šta je, šta je, šta je… moja misao? Šta je jedinstvo značenja i izraza, onda kada ga doživim kao subjekat, neki random Marko iz Srbobrana, koji ni u 4 ujutru ne može da zaspi, jer ga muče misli o mislima. Šta meni znače te lepe i istiite reči, prazne u sadržaju? Putokaz i ćorsokak.

Sipam prezir na takve reči i odbacujem ih.

Ja nemam objektivne misli, ja nisam na raskršću svetova. Ja sam subjekat, i moje su misli subjektivne. Šta bi bila subjektivna misao, objektivno govoreći?

Hajde da ponovo ispitamo od čega se i ona sastoji… Kada mislim K. U. Ć. A. vidim foneme, ne vidim sliku kuće. Opet, ja znam za tu sliku, posredstvom fonema koji ukazuju na nju, a znam i za realno postojeću kuću, posredstvom slike.

Moje su misli simboli simbola stvarnosti. Pitam se… Šta će mi toliko simbola? Jasno mi je da se ne bavim samim stvarima, tom kućom npr. jer je nemam pred sobom ali zašto se ne bavim direktno predstavom kuće, koju imam pred sobom, već se njome bavim posredno, putem reči kojom neposredno označavam i sažimam tu predstavu, a tek posredstvom te predstave, rečju označavam i kuću.

Zašto komplikujem i mislim u simbolima simbola, a ne samo u simbolima? Čovek je homo symbolicus, da, ali opet – zašto? Sa kojom svrhom simbolizujem stvarnost?

SVRHA MIŠLJENJA

Dolazimo do ispitivanja svrhe apstraktne misli… Naravno, komunikacija. Pa kako bih svoju unutrašnju predstavu kuće preneo nekome drugom? Nikako, osim ukoliko nemam neki simbol, koji bi bio zajednički za moju unutrašnju predstavu i predstavu drugog, a bio efikasan za komunikacijsku upotrebu.

Fonetsko-glasovno-slovni sistem idealan je za to; mnogo je lakše nekome nešto reći nego da nekome crtam svoju sliku kuće, svaki put kad hoću da mu\njoj\njima prenesem neku informaciju o kući. Tako valjda i sebi brže komuniciram i objašnjavam, ono što shvatam, a čega mi je važno da sam svestan. Zbog toga za unutrašnje simbole stvari imamo posebne simbole, kako bi ove prve simbole, komunicirali sebi i drugima.

Ali šta će mi uopšte i ti prvi simboli??? Valjda su to, sećanja. Sećanja starih iskustava, pomoću kojih tumačimo nova, koja su im slična. Pomoću sakupljenih sećanja na stare kuće, shvatam da je nova kuća koja vidim baš to, kuća, jer znam kako kuće izgledaju, a ova na nju liči.

Slutim još jedan zastoj ovde. Da. Liči ali nije ista.

Zapravo – potpuno je drugačije iskustvo u odnosu na pređašnja! Prva je na dva sprata, druga na jedan sprat. Prva gotovo da nema dvorište, druga ima veliko. Stranice prve su sive boje sa fasadom, stranice druge zidovi sačinjeni od crvenih cigala. Prva ima ima ravan betonski krov, druga redovan, trouglasto-piramidasti, sa smeđim crepovima

Uistinu su različite ove dve kuće, pa po čemu znamo da je u pitanju ista stvar? Razlikuju se po i po obliku i po bojama, detaljima, ma svemu… Već mi đavo šapuće: Imaju iste, suštinske delove! Da, osim što su i ti isti delovi, različiti kao i te dve kuće, a tako i delovi njihovih delova, i delovi delova delova, ad infinitum, tačka!

Kako znamo da su te iste kuće ili ti različiti delovi, kategorično iste stvari?!

Ne znamo ali verujemo. Tačnije, samouvereno nagađamo, a ukoliko nagađamo, u pravu smo ili nismo u pravu. Ukoliko smo u pravu, postoji neka objektivna istost u ovim objektima istraživanjima, koja nije čulna, a ukoliko nismo u pravu, opet, postoji neka objektivna različitost.

Sad, jasno je valjda, da je objektivna različitost – upravo u tom čulnom? Znači li to da nismo u pravu i da te dve kuće, nemaju veze jedna s drugom, osim što mi mislimo da imaju pa ih lažno stavljamo u tu vezu?

Onda, bilo bi svejedno, kako mislimo o njima, kad ionako već nismo u pravu? Mogao bih da mislim za kuću da je dinosaurus, a ne kuća, i opet bih se isto odnosio prema njoj, ne, i imao iste efekte u saodnošenju? Kategorisanjem stvari, naizgled, proizvoljno određujemo funkciju stvari, koja je funkcija spram nas i određuje naše odnošenje prema njima.

Ono što je zajedničko kućama smo MI.

Bravo za filozofa.

Osim što to ne može biti jedino što im je zajedničko, jer onda bismo ili zvali sve stvari jednim imenom, jer su sve iste isključivo po tome što ih mi poimamo ili bismo beskonačan broj stvari sveli na određen broj vrsta stvari, spram toga koju nam funkciju obavljaju

Začkoljica je što iz prakse znamo da ne obavljaju sve stvari jednako dobro sve funkcije, a da ukoliko različite stvari podjednako dobro obavljaju istu funkciju pa ih zato zovemo istim imenom, to mora biti zbog toga što postoji neka realna sličnost između njih.

ODREĐENJE SLIČNOSTI

Sad ovde se postavlja i pitanje šta je sličnost, koje me isto već duži period vremena, provocira.

Ja sam je odredio kao meru učešća jedne stvari u drugoj, odnosno procenat istosti i razlike između dve stvari. Recimo, dva čoveka su po DNK 99,1% ista, a 0,9% različita, dakle tih 99,1% čini 100% njihove sličnosti, koja zapravo znači 99,1% istosti, a da su 100% isti, bili bi i slični 100%.

Tako nešto.

POJAM FUNKCIJE

Šta je problem sa kućama onda? Po čemu su iste, kad već po čulnostima nisu? Dolazim do već pomenute funkcije, koju određujem kao mogući ili aktuelan odnos jedne stvari prema drugoj, odnosno u ovom slučaju, mogući ili aktuelan poželjan odnos čoveka ka kući i obrnuto.

Čovek stvarima namenjuje funkcije, tj. Uspostavlja odgovarajuće odnose sa njima (i zanimljivo – i odnosi se, poput misli, nalaze u nevidljivoj ravni i mestu susreta objekat-subjekat – i oni su neka vrsta neopaživog, sveprožimajućeg jedinstva.), a na osnovu toga, zaključak je da čulno različite stvari koje možemo sa pravom nazivati istim imenom imaju iste ili slične odnose sa drugim vrstama, čulno različitih ali po funkcijama, istih ili sličnih stvari.

I to nije sve.

Različite stvari koje nam deluju slično, pa ih zato nazivamo istim imenom, kao u primeru sa dve različite kuće, dele osim funkcije još nešto. Taj gratis je malopre pomenuti pojmovni potencijal, odnosno značenje, koje između ostalog sadrži i informaciju o funkciji. Dve kuće imaju isti pojmovni potencijal koji se ostvaruje onda kada ih mislimo kroz pojam kuće.

Postoji korespondencija (ili bolje rečeno korelacija, saodnošenje) između stvari i pojmova i svaka stvar ima jednu konačnu beskonačnost određenih pojmova i funkcija koje se mogu vezati za nju i deo te beskonačnosti deli sa drugim stvarima, po čemu te čulno različite stvari nazivamo sličnim i istovrsnim. Po tome su slične i stvarne kuće sa imaginarnim, onim iz sećanja, što znači da i kuća koju pamtim, ima svoje značenje, svoju funkciju, pa je stoga moguće imati i predstavu predstave, misao misli.

SUŠTINA SUBJEKTIVNE MISLI

Sve u svemu, tvrdim da se moja subjektivna misao u velikoj meri sastoji u prepoznavanju ovih sličnosti.

Kada mislim na kuću, ukoliko mislim na neku određenu kuću, jednu konkretnu kuću, dovoljan mi je jedan simbol, jedna slika. Ukoliko mislim na funkcije kuće, potreban mi je simbol koji sadrži značenje u kom se krije informacija o funkciji, kako bih mislio funkciju, a to mogu samo posredstvom neke već postojeće slike-sećanja, koju imam u sebi. Mišljenje funkcije, važno mi je za opstanak, snalaženje u svetu, jer funkcija misli je rešavanje problema uspostavljanjem sličnosti između poznatog i nepoznatog, te prepoznavanjem istosti funkcija koja ih vezuje ili različitosti koja ih razvezuje.

Razliku između objektivne misli i subjektivne, vidim kao svrhu, potencijalnu ili aktuelnu – treći element pored izraza i značenja, koji subjektivna misao ima, a koja nedostaje objektivnoj misli. Kada mislim, hoću ili da komuniciram nekome nešto, ili da rešim neki problem, a to su dve svrhe, subjektivnih misli, koje poznajemo.

Pitam se, potom, zašto često i opsesivno razmišljam? Čemu toliko komunikacije sa sobom i koji problem hoću da rešim? Zašto su mi moje misli toliko bitne?

MODEL MIŠLJENJA

U svrhu dolaska do odgovora na ova pitanja i kako bih do kraja razrešio zagonetku subjektivne misli, formiram jedan dosta sirov, ontološki model mišljenja:

ISKUSTVO

1

DEO ISKUSTVA 1 PREDSTAVE

ISKUSTVA 1 (primarni simboli)

APSTRAKTNE MISLI

(sekundarni simboli, simboli simbola)

PREDSTAVE ISKUSTVA 2

(primarni simboli)

DEO ISKUSTVA 2 ISKUSTVO

1

Stavljanje ruke na vrelu ringlu Vizuelni prizor  stavljanja ruke na vrelu ringlu Sećanje na prizor  stavljanja ruke na vrelu ringlu Shvatanje oličeno sudom da stavljanje ruke na vrelu ringlu, boli

=

(misao) (fonetski prikaz)

Sećanje na čulni osećaj bola Čulni osećaj bola Stavljanje ruke na vrelu ringlu

 

 

Sumirano, svako iskustvo (iskustvo 1 i iskustvo 1) pa i “STAVLJANJE RUKE NA VRELU RINGLU” (priznajem, primer je čak gluplji od onog sa kućom, što nisam mislio da je moguće), sastoji se od različitih delova (deo iskustva 1 i deo iskustva 2), koji su i sami zasebna iskustva.

Delovi ovog iskustva su “prizor vrele ringle” i “subjektivni osećaj bola”.

Ukoliko se već zajebem pa stavim ruku na vrelu ringlu i opečem se, ne želim da se to ponovo dogodi. Ukoliko mogu, učiniću sve da izbegnem Ničeovo večno vraćanje iste proklete cigle, pardon, ringle.

Da bih to uradio, ja moram da registrujem neku vrstu odnosa i funkcija (jednakosti) između ovih delova iskustava, koji su različiti naizgled po svemu, osim što su se jednom prilikom dogodili istovremeno. Zato moram da mislim, odnosno, da uočim (mišljenje može iz te tačke biti shvaćeno i kao posebna vrsta čulnosti, opažanje nevidljivog nevidljivim, duhvnim duhovno) i zapamtim istost njihove funkcije, njihovog značenja. Značenje (kao funkcija) zajedničko prizoru stavljanja ruke na vrelu ringle i prizoru subjektivnog osećaja bola jeste “želim da izbegnem” na osnovu čega uspostavljamo parcijalni identitet ovih iskustava, shvatamo kauzalnu (korelativnu) vezu.

ODREĐENJE ČOVEKA

E sad… Želim da izbegnem???

Pa zar nisu svi naši problemi, neka neprijatna iskustva, koja želimo da izbegnemo, zbog čega mislimo?

Pa da, a stvar se dodatno komplikuje s obzirom na to da i mnoge delove sebe u vidu misli i osećanja neretko označavamo kao one koje treba izbeći, a ne možemo sebe izbeći, čime verovatno svoje Ja još u ranim godinama stavljamo u jedan perpetuum mobile mišljenja, koje se, je l’, za života ne zaustavlja već samo razvija i gomila.

Zaključujem, čovek nije simbolizujuća životinja.

On je izbegavajuća.

Autor: Marko Šijačić

One thought on “Mislim, dakle izbegavam”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *