Misaoni odjeci jedne stvaralačke nužnosti

(duhovno-semantički potencijal pesme u Zapisima o crnom Vladimiru)

Svest o pesmi:

Već početkom pedesetih godina prošloga veka, rano stupivši na srpsku književnu scenu, Stevan Raičković je svojim prvim knjigama – Detinjstva (1950), Pesma tišine (1952) i Balada o predvečerju (1955) – zauzeo visoko mesto u našoj posleratnoj poeziji. Sledstveno neizostavnom usmerenju na pojedine tradicionalne motive i pretežnoj opredeljenosti za vezani stih, neretko je od strane pojedinih kritičara i pesnika bivao okarakterisan kao pesnik – t­radicionalista. Međutim, kako je književni razvoj postepeno odmicao, a lucidna reljefnost njegovih pesničkih slika sve više izbijala na površinu, na celokupnu pozadinsku složenost inherentnu njegovoj poeziji počelo je da se obraća više pažnje. Vremenom je ovaj liričar lirike, kao oličenje zamke lirizma i sinteze klasičnogi modernog, osobito složene jednostavnosti, zadobio status izuzetno modernog pesnika, u okviru kojeg se sagledava smisao jednog lirskog kontinuiteta.

Svekolikim Raičkovićevim stvaralaštvom prosijavaju dve konstitutivne misaone vertikale, neprestano se jedna drugoj upodobljavajući, tvoreći tako nerazlučivi amalgam prepoznatljivog pesničkog izraza – pesma i smrt, dok bi se hijazam metapoetskog snatrenja mogao razabrati u dvema opsesivnim temama – usamljenosti i proticanju. Stanje usamljenosti, kao izrazito kompleksno duševno određenje i obazrivo intonirana osobenost njegovog pesništva, uokvirena je u autentično lirsko sopstvo. Na jednom mestu Dragan M. Jeremić ističe kako je upravo to stanje za njega „primarno čovekovo stanje, a ne posledica ugroženosti i bekstva od ljudi”.1)

Kada je posredi Raičkovićev odnos prema pesmi i onome što je ona za njega predstavljala, stvar u potpunosti biva složenije konotirana, naročito ako imamo u vidu kontemplativnu stranu toga odnosa, oličenu kroz suštastveno saobražavanje pesme sa jednim osobitim vidom samokritičkog preispitivanja. „Pesma je, u jednom istom činu, i san i probuđenost, i nada i uzaludnost; ozarenje, ali i ukletost”.2) Neumitnost potrebe za pesmom kao svojevrsnim osloncem i sabesednikom katkad se javlja paralelno sa čvrsto ukorenjenom svešću o njenoj nemoći u prevazilaženju fundamentalnih pesnikovih preokupacija, kada ona postaje njegov sapatnik. „Svest o nemoći pesme u Raičkovićevom pesništvu” – ističe Novica Petković – „ide uporedo sa potrebom za sve neposrednijim osećanjem samog kružnog pulsiranja u izvornom zbivanju prirode”.3)

O sveukupnoj složenosti odnosa sa pesmom možda ponajviše govore Stihovi (1964) gde, ako se tako može reći, dolazi do izvesnog podvajanja pesnika i pesme, njenog osamostaljivanja, čak „nadmoći nad svojim tvorcem”.4) Upravo tu, u okviru svojevrsnog ispovedno-dramskog oblika kazivanja ili, kako je Vuk Filipović rekao, „lirske autobiografije”, dolazi do isijavanja jedne od, čini se, esencijalnih osobenosti pesnika, a to je lirska preokupacija dramom ljudskog življenja.5) Ona će, usled nešto drugačije pesničke motivacije, svoj puni oblik zadobiti u Zapisima (1970), sastavljenim, kako i sam autor ističe, „po izražajnoj i motivskoj srodnosti, a pre svega po izvesnom kontinuiranom opredeljenju”. U nastojanja se dopre do najpreciznijeg književnog određenja pesme u Raičkovićevom lirsko-meditativnom ključu poimanja sveta, često se posezalo za onim presumpcijama koje bi, u izvesnom smislu, ukazivale na pesnikovu težnju za opevanjem „sudbine i sudbinskoga u ljudskoj egzistenciji koju sve ugrožava”.6) U takvim okvirima „pesma jeste neka vrsta pribežišta ali i ona je cvet slabi koji lako može da svene na vetrometinama realnog postojanja”.7)

Na fotografiji: Stevan Raičković, Branko Ćopić i Ivo Andrić

Jedan književni iskorak:

Zapisi o crnom Vladimiru (1971) Stevana Raičkovića vešto se otimaju opsolentnoj žanrovskoj klasifikaciji, neprestano lišavajući svakog proučavaoca mogućnosti da ih sagleda u okvirima puke jednoznačnosti. Još je na samom početku ukazano da Raičković, „osećajući sebe kao nerazlučivi deo prirode, dramu koja se odigrava unutar njenog bića oseća, pre svega, kao svoju dramu i svoj udes”.8) Premda tehnički i smisaono odeljiv ciklus od Zapisa uopšte uzev, sami Zapisi o crnom Vladimiru neminovno su protkani jednom istovetnom osobenošću, a to je da su potekli iz naročitog vida reagovanja na pojedine događaje.

Iako delo ima sve odlike jedne kraće poeme, zbog svojevrsne montaže činjeničnog i stihotvornog dela teksta, dolazi do izvesnog narušavanja konvencije u pisanju toga žanra. Tako se i postiže „utisak svežeg zapisivanja nečega što spontano pridolazi iz same ljudske realnosti, sa stranica bolničkog dnevnika, što presijava lirikom i brani se od samog lirskog fenomena, oponira mu tragičnom zbiljom života”.9) Zamisao da se poezija i proza sintetišu na ovakav način Nikola Milošević drži za jednu od najoriginalnijih. Žanrovska hibridnost dela oličava njegovu sugestivnost i daje povoda za različita tumačenja, te se ono, u jednom osobitom ključu – kako kaže Jovan Delić – „može razumjeti i kao fragmentaran, sažet lirski roman u prozi i stihovima”.10)

Čisto kompoziciono gledano, delo sačinjava deset numerisanih pesničkih zapisa, jedna fusnota podno šeste pesme i dva prozna teksta, smeštena na tzv. jaka mesta – početak i kraj, uokvirujući tako pesničku celinu. Ti prozni zapisi, obično posmatrani kao napomene, dokumentarni elemenat, didaskalije, prolog i epilog, u biti predstavljaju osobitu podlogu za prodor komponente koja ukazuje na atipični iskustveni podsticaj za nastanak dela. Označeni izrazima „Umesto fusnote” i „Bez epiloga”, autor se njima, na neki način, ograđuje od kakvog poetskog naslovljavanja i upućuje na sam kontekst. Pesma i samo životno iskustvo sučeljeni su ovde, čini se, najtešnje, a prodor realnog je najintenzivniji. Dokumentarnost kao najuočljivija odlika ovih dvaju tekstova je neporeciva, ali njihova prožetost poetskim itekako je vidna. Tako delo biva atribuirano jednom posve specifičnom crtom – reverzibilnošću, čime je omogućeno razmatranje svake od triju celina pojedinačno.

Autor je pažljivo odabrao pojedinosti svog iskustva sa kojim nas upoznaje. Naime, Vladimir Purić, tridesetpetogodišnji Ciganin – težak, oboleo od  raka, upućuje jednu sasvim neobičnu molbu onome za koga je „čuo da je pesnik”: „Zamolio me je da napišem pesmu o njemu i njegovoj bolesti”. S obzirom na to da „očekivao je pesmu”, obećanje koje mu je pesnik dao (premda nije eksplicirano) postepeno će prerastati u neku vrstu unutrašnje moralne prinude ili, kako bi Kant rekao, kategoričkog imperativa. „Ispuniti to obećanje nije za njega bilo ni najmanje jednostavno iz više razloga, a pre svega zato što je pisanje pesme za samog Vladimira iziskivalo jednu naročitu, narodnim lirizmom intoniranu formu koja odstupa od artizma tragično-misaonih dubina vlastitog pesništva.”11) Razlog Vladimirove opake bolesti, koji će kasnije bitno aficirati njegovu imaginaciju u pogledu književne transpozicije lika: „Mnogo sam radio… Kosio sam i noću…” Trebalo je skrojiti pesmu koja bi bila „ko ono kad je umirao Branko Radičević…”

Arhivska fotografija iz 1982. Duško Radović, Stevan Raičković, Matija Bećković i Aleksanar Zarin. Foto: Tanjug.

Kada je posredi deset lirskih zapisa, kao epideiktično jezgro u okviru kojeg poetička pitanja donekle demistifikuju sam stvaralački čin, prisutno je kontrastiranje osnovnih smisaonih tonova kojima se pesnikove vizije kreću. Naime, sveobuhvatno stremljenje da se položaj kojeg je Vladimir Purić dopao uobliči u pesmi predstavljeno je antitezom između realija, uprizorenih u okvirima bolničke sobe, i književne obrade svojevrsnog iskustvenog taloga. Prvih šest zapisa vezano je za bolničku stvarnost i pesnikove susrete sa lirskim junakom, a zatim nastupa postepeno udaljavanje od empirijske podloge, koje kulminira u Varijacijama, gde drugačije koncipirani prostor i vreme opevanog sveta bivaju korenito izmešteni sa područja činjeničnog u fikcionalno. Ta dvoplanost pevanja, apstrahovana kroz predstavljanje Vladimira kao smrtno bolesnog čoveka i, sa druge strane, potreba da se  posredstvom  kreativn­o­-s­tilističkih principa sublimira celokupnost njegove pojave u jedno osobito pesničko viđenje, čini okosnicu ove poeme. Poetskim opštenjem sa pesmom, svešću o njenoj pragmatičnoj nemoći i uopšte uplivom autopoetičkih opservacija, jedan od najstarijih stvaralačkih fenomena biva iznova rasvetljen kako ovde tako i u nekim  prethodnim  autorovim  ostvarenjima – funkcija poezije.

Najpre bivamo upoznati sa time da: On kroz lekara kao kroz staklo gleda / I traži pesnika, jedinog za kog zna. / On svojom ranom i tuđoj rani ne da / Da se tišinom, ko korom, zaceli sva. Pesnikova indignacija zbog atipične okolnosti kojom se, u izvesnom smislu, obavezao prema težaku, ustuknuće pred Vladimirovim poverenjem u pesmu kao nečemu duhovnom i neprocenjivom. Tako će se ubrzo nakon stihova: O, zar da slušam, kako se iz tog glasa / Poslednje žito prema meni talasa? – javiti i želja za revelacijom onoga što se u njemu zbiva: Šta to on skriva sada u svojoj seti? / Možda neki juli sa svilom koja leti? Postepeno će se lirski subjekt i centralni junak naći u „čudnom odnosu međuzavisnosti”,12) koji će rezultirati stihovima: Ja već ponešto s njime delim / (I pomalo se sa njim rušim): / Kad hodnicima šetam belim / Ja i za njega jednu pušim. – da bi dostigao kulminaciju: Već kao da sam mu u seni / I stojim pred njim sličan robu. / I kad umre, on će u meni / Da trune duže no u grobu… Iz navedenih stihova uočavamo kako je na jedan krajnje prominentan način notabilnost pesnika ustuknula pred veličanstvenom snishodljivošću, ovekovečivši tako jednog težaka kao astralni meritum srpske poezije. Nije ni čudo što Svetlana Velmar-Janković vrlo pronicljivo uviđa kako „Zapisi o crnom Vladimiru nisu samo zapisi o njemu nego i zapisi za njega”.13)

Ne želeći da se pomiri sa ominoznošću posve surove pristižuće okolnosti, već, naprotiv, ispredajući priču o onome što je od smrti najudaljenije, o ribi s jaza, crni Vladimir nastoji da makar prividno ostane petrificiran u klepsidri izmičućeg vremena. Pomalo paradoksalno, ali ta težnja da se trajno uprisutni, da pričanjem prkosi samrtnome času neprestano ga odgađajući, kao da otežava nastanak njegove spomen-pesme. „Zamišljena pesma bi” – kaže Vuk Filipović – „morala da govori o smrti, ali ona to ne može zbog toga što u pesnikovo uho i svest pristižu reči najvećeg saživljavanja sa životom”.14) Time smisao pričanja i uopšte pesme postaje ambivalentan – sa jedne strane, benevolentan pesnik, osećajući nemogućnost da bude solipsistički zatvoren za nečiju nesreću, treba da u jedan artificijelan okvir postavi svedočanstvo o njegovom teškom bolovanju dok, sa druge strane, samo pribegavanje okrilju pesme podrazumeva svojevrsno nadilaženje smrti, njeno odlaganje. Vaspostavlja se, dakle, takva vrsta metapoetskog horizonta koji je jasno prožet dvema funkcionalnostima pesme – njenom praktičnošću i njenom lekovitošću. Drugim rečima, govorimo o pesmi kao zapisu ili isceljenju. Tragajući za njenim duhovno-semantičkim potencijalom, duboko ponirući u skriveni smisao poezije u celini, pesnik se obreo u eteričnom prostoru inherentnom snoviđenju. Fragilnost i neuhvatljivost nečeg nalik na reč nepoznatu vešto skriva neizrecivost suštine za kojom pesma traga čak i u obzoru koji seže u onostranost. Obmanljiva vera u njenu isceliteljsku moć, uobručena širim izrazom pesnikovog dramskog osećanja sveta, ovaploćenog u centralnom lirskom junaku, postaje poprište kojim će vehementno provejavati lapidarni poetski ulomci – Tako, ja i sada, evo, ko ranije, / Izlazim iz pesme u kojoj lek nije. U okviru misaone rasprave sa bićem pesme, na samoj međi poetičkog i egzistencijalnog činioca, pesnik biva razuveren u njenu lekovitost. Što se pak njene praktičnosti tiče, o tome najbolje svedoči šesti zapis, i sam oslovljen kao Pesma o bolovanju Vladimira Purića. U njemu je prodor činjeničnih komponenti najprimetniji i jedino on oličava celishodnost Vladimirove molbe. Njegov svršetak je ispevan u krajnje optimističnom tonu: Kosićeš crni Vladimire. Evo / Nisam ti zalud radi leka pevo.

Sedmi zapis, uključujući i ono što će nakon njega uslediti, pokazuje nam da se autor nije zaustavio ni na jednoj ni na drugoj funkciji pesme, već je, kako to biva sa najvećima, iskoračio dalje. Poema je obogaćena i krajnje estetskom vrednošću, kao najplodotvornijim dostignućem jednog umetničkog dela. Gradeći svojevrsnu diskrepanciju između onoga što jeste i onoga što bi se moglo desiti, pesnik smešta radnju u vreme nakon Vladimirove smrti, čime se insinuira viđenje lirskoga junaka kao odbegloga mrtvaca: Zasja ti u ruci kosa, pa utrnu. / Od tvoga koraka nijedna ptica ne prnu. Ovim je nagoveštena druga strana dvoplanog pevanja o Vladimiru – on više nije predstavljen kao oboleli težak, već je sada neumorni kosac-noćnik. Obesmrtivši svog junaka (Veliki poso, al predugo je sad tvoje vreme…), pesnik je pripremio podlogu za aktiviranje tradicijske ali i sasvim autentične slike zagrobnog života, prokazujući jasno kako „nema potpunog poklapanja između pesme i životne podloge”.15)

Neotklonjiv činilac rešetkastog i prozirnog ritma Varijacija, e­stetsk­o-p­oetički najuspelije celine u okviru Zapisa o crnom Vladimiru, neupitno predstavljaju osmerac i daktilska rima, koji kao da obesnažuju emanaciju značajno kontekstualizovanih elemenata folklorno-mitološke paradigme. Ovo viđenje lirskog junaka kao utvarnog kosca, kosca-noćnika, upravo zahvaljujući ritmu, odnosno lakoći kojom je na zvučno-semantičkom fonu eksprimirano, uspeva da „sugerira nadu u nemoguće, u fantastično – priziva lepotu nadrealnog”.16) Pesnik uspeva da u potpunosti elidira one niti koje se tiču biografskog izvora njegove inspiracije, svesrdno se predajući onima koje sačinjavaju posve drugačije obojeno umetničko pletivo. Dosezanje najvišeg umetničkog dometa nesumnjivo je podrazumevalo određeni otklon od životne tragedije Vladimira Purića, kao svojevrsne iskustvene realije sa kojom je pesnik bio saobražen. Pesma kao medijum, spona između dva „ravnopravna subjekta”,17) odvela je jedan isprva decentan pesnički izraz u krajnju tačku imaginativnosti. Posredi je neko ko sa kose litice bere u ponoć cvetove, ko je ogrnut belom težinom, ko se krade brežinom. Podrobno anališući dve poslednje strofe Varijacija, Nikola Milošević uviđa dve ravni kojima su obojene – realističnu, „koja ima za zadatak da priguši, osenči, zastre onu drugu, fantastičnu ravan pesme”.18) Čini se da bi osmi zapis ujedno mogao biti posmatran i kao mesto gde je Ingardenova teorija opalizacije krajnje eklatantno oličena.

Povratak sebi:


„Posle nekoliko dana sam osetio da se postepeno odvajam od svega onoga zbog čega je ovo zapisivanje i počelo. Umesto da izađem u susret Vladimiru, ja sam se vraćao poeziji, zapravo sebi”.

To vraćanje poeziji moralo je da predstavlja neki vid distanciranja od jedne posebne životne okolnosti kako bi je učinilo znamenitijom i opštijom. „Ima u stihovima Stevana Raičkovića” – kaže Slobodan Rakitić – „i neke čudne košmarne turobnosti i rezignacije. Ispod prividne smirenosti i melodijske blagosti, ispod površine koja se tako reći ne pokreće, ključa nemerljivo jezgro velike ljudske tragičnosti.”19)  To stvarno lice i dalje je između života i smrti i, premda je put ingeniozne imaginacije neprikosnoven, pesnika tišti što ga je već video kako mrtav beži. Poslednja nit do koje je pronicljivo pesničko oko doseglo korelirala je sa onim elementima koji nisu bili ukorenjeni u okvirima realnosti, te tako nalazimo krajnje ironično: Eto moga leka: još je živ, a ja mu / Kopam ovim perom pre vremena jamu. Upravo to svedoči o nemogućnosti vaspostavljanja apodiktičke istovetnosti na relaciji poezija–život, jer pesma, kao duhovni medijum koji pronosi svest o neizrecivosti suštastvenog i smislotvornog, opstajući na međi poetičkog i egzistencijalnog činioca, teži  da i u najprofaniji životni sadržaj utka saznanja do kojih posredstvom apriorne slobode seže.

Poslednji lirski zapis okarakterisan je prepoznatljivim narativnim tonom, kojim je naznačeno izlaženje iz te dvostruke bolesti, iz sveta oivičenog elementima koji pripadaju delokrugu pesničke uobrazilje. Kazivač se javlja kao „svedok koji se sada oprašta od svoga junaka”.20) Ukazuje se na povratak onom pesništvu koje je staro, dobro poznato, koje nije vezano za nešto nalik na ovakvu, posve atipičnu životnu situaciju: On ipak nestaje, odlazi i zima / Ja se opet vraćam vama, pesnicima.

Celokupnost suočavanja sa pojavom Vladimira Purića rezultirala je svojevrsnim saživljavanjem pesnika sa njegovom životnom nedaćom na realnom ali i na imaginativnom planu, čime je omogućeno dosezanje onih estetskih dometa koji verno oslikavaju univerzalnost ljudske tragičnosti. Smrt je velika – pevao je Rilke – i svi joj pripadamo. Ona je svakodnevna i sveprisutna, mi čujemo nit po nit kako puca, ali literatura joj „daje smisao, daje joj ljudsku težinu, i time je ublažava, osmišljuje i, u dalekoj perspektivi, pobeđuje”.21) U osećanju smrti oni su sjedinjeni, a potreba za pesmom koja ih je spojila, ujedno ih i rastavljaolazim iz tuđe smrti, kao svoje, / U sve naše brige koje ne postoje.Ipak, poverenje Raičkovićevo u pesmu i njenu metapoetsku funkciju nikada ne iščili u potpunosti, samo pokatkad biva prividno zaogrnuto sveobuhvatnom dramom ljudskoga življenja. O tome gde je pesma uspela da odvede jednog velikog srpskog pesnika i Ciganina – govori i svesrdno protivljenje upoznavanju sa Vladimirovim krajem. Čini se da je pesnik itekakospeo da pronađe onu strašnu reč što tone, omogućivši tako da jedna težačka smrt prominentno pretrajava kroz stihove uzorne srpske poezije.

Nepune četiri decenije nakon objave Zapisa o crnom Vladimiru Stevan Raičković se, u okviru poslednje knjige koju je sam priredio, vratio ovom tekstu, načinivši jednu sitnu promenu.22)

Bibliografija:

Jovan Delić, Noćni otkosi stihova i smrti, u: Zapisi o crnom Vladimiru, Beograd, 2007.
Nikola Milošević. „Raičkovićeva složena jednostavnost”. Savremenik, god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974.
Radivoje Mikić, Niti, međe, zapisi, u: Pesma, tekst i kontekst, Priština, 1996.
Rajko Petrov Nogo, Raičković, u: Eseji, dela, Srpsko Sarajevo, 2003.
Slobodan Rakitić. „U traganju za ritmom i oblikom”. Savremenik, god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974.
Slobodan Rakitić, Između sna i uma, u: Stevan Raičković, Pesme, Novi Sad, 1972.
Vuk Filipović, Poezija i poetika Stevana Raičkovića, Priština, 1977.
Svetlana Velmar-Janković. „Varijacije o smrti”. Književnost, god. 26, knj. 53, sv. 11, Beograd, 1971.
Novica Petković, Smisao jednog lirskog kontinuiteta, u: Artikulacija pesme II, Sarajevo, 1972.
Zoran Gavrilović. „Pesnik tihog proticanja”, Savremenik. god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974.
Aleksandar Petrov, Stevan Raičković, Zamka lirizma, u: Poezija danas, Beograd, 1980.
Dragan M. Jeremić,Pesnik, priroda i pesma, u: Tri stupnja poređenja, Kragujevac, 1978.
Aleksandar Jovanović. „Mukla ispovest trava (O poeziji Stevana Raičkovića)”. Letopis Matice srpske, god. 173, knj. 460, sv. 5, 1977.
Slavko Leovac, Stevan Raičković, u: Tri znamenita pesnika, Beograd, 2000.
Dragan Hamović, Raičković: Pesnički razvoj i poetičko okruženje, Kraljevo, 2011.

Autor: Stevan Jovićević

FUSNOTE:   [ + ]

1. D. M. Jeremić, Pesnik, priroda i pesma, u: Tri stupnja poređenja, Kragujevac, 1978, str. 219.
2. Slobodan Rakitić. „U traganju za ritmom i oblikom”. Savremenik, god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974, str. 26.
3. Petković, Smisao jednog lirskog kontinuiteta, u: Artikulacija pesme II, Sarajevo, 1972, str. 181.
4. Aleksandar Jovanović. „Mukla ispovest trava (O poeziji Stevana Raičkovića)”. Letopis Matice srpske, god. 173, knj. 460, sv. 5, 1977, str. 689.
5. Filipović, Poema o crnom Vladimiru, u: Poezija i poetika Stevana Raičkovića, Priština, 1977, str. 159.
6. Slobodan Rakitić. „U traganju za ritmom i oblikom”. Savremenik, god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974, str. 24.
7. Zoran Gavrilović. „Pesnik tihog proticanja”. Savremenik, god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974, str. 16.
8, 19. Slobodan Rakitić, Između sna i uma, u: Stevan Raičković, Pesme, Novi Sad, 1972, str. 26.
9. Filipović, Poema o crnom Vladimiru, u: Poezija i poetika Stevana Raičkovića, Priština, 1977, str. 162.
10. Delić, Noćni otkosi stihova i smrti, u: Zapisi o crnom Vladimiru, Beograd, 2007, str. 55.
11. Filipović, Poema o crnom Vladimiru, u: Poezija i poetika Stevana Raičkovića, Priština, 1977, str. 183–184.
12. Svetlana Velmar-Janković. „Varijacije o smrti”, Književnost. god. 26, knj. 53, sv. 11, Beograd, 1971, str. 493.
13. Isto.
14. Filipović, Poema o crnom Vladimiru, u: Poezija i poetika Stevana Raičkovića, Priština, 1977, str. 179.
15. Mikić, Niti, međe, zapisi, u: Pesma, tekst i kontekst, Priština, 1996, str. 54.
16. Svetlana Velmar-Janković. „Varijacije o smrti”, Književnost, god. 26, knj. 53, sv. 11, Beograd, 1971, str. 496.
17. Isto, str. 493.
18. Nikola Milošević. „Raičkovićeva složena jednostavnost”. Savremenik, god. 20, knj. 39, br. 1, Beograd, 1974, str. 18.
20. Filipović, Poema o crnom Vladimiru, u: Poezija i poetika Stevana Raičkovića, Priština, 1977, str. 195.
21. Kiš, Svi geni mojih lektira, u: Homo poeticus, Beograd, 2006, str. 198.
22. Naime, reč je o knjizi „Male proze”, Beograd, 2007. Uvodni prozni tekst, prvobitno naslovljen „Umesto fusnote”, zamenjen je nazivom „Umesto prologa”. Knjiga je objavljena posthumno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *