Mesto Danila Kiša u srpskoj književnosti

Danilo Kiš bio je pisac.

Iako zvuči previše jednostavno, upravo je to najtačnija definicija, opis i sveobuhvatna odrednica za jednog od najznačajnijih stvaralaca koje je srpska književnost imala.

Iz njegovog je pera potekla satirična poema Mansarda, romani Psalam 44, Bašta, pepeo, Peščanik, zbirke pripovedaka Rani jadi, Grobnica za Borisa Davidoviča, Enciklopedija mrtvih, eseji, polemike i intervjui objavljeni u knjigama Po-etika (I–II), Čas anatomije, Homo poeticus, Gorki talog iskustva, drame i scenariji Noć i magla, Papagaj, Drveni sanduk Tomasa Vulfa, Mehanički lavovi, Elektra, nedovršena knjiga priča Lauta i ožiljci, a sem toga, Kiš je i autor velikog broja pesama i prepeva (sa ruskog, mađarskog, francuskog, engleskog), što često ostaje u senci njegovog proznog rada.

Biografija Danila Kiša otpočeta je – bibliografijom, jer Kiš je, pre svega, bio i ostao pisac, i sâm je govorio da pripada bratstvu pisaca, takoreći jednoj i jedinoj kosmopolitskoj naciji umetnika, pa njegov životopis i treba da predstavljaju književna dela, mnogo više nego podaci iz stvarnog života, premda su i oni bili veoma značajni za formiranje piščeve ličnosti, te zaslužuju da budu spomenuti.

Na rođenju u Subotici 1935. nazvan Danijel, potekao je iz jevrejske porodice Kon, ali je docnije njegov otac mađarizovao prezime u Kiš, dok sa majčine strane vuče crnogorske korene, pa ga je verovatno pravoslavna majčina vera i spasla nacističkih racija u kojima mu je stradao dobar deo porodice. Završivši opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1958, Kiš je tako postao prvi diplomant ove tek osnovane katedre. Uporedo sa književnim stvaralaštvom, bavio se i lekturom i prevođenjem, tim pre što se tokom dugogodišnjeg boravka u Francuskoj, gde je i radio kao lektor za srpskohrvatski jezik, upoznao iz prve ruke sa francuskom poezijom. Najzad, za Francusku je Danilo Kiš bio vezan i emotivno, nakon što je upoznao Paskal Delpeš, s kojom će provesti poslednje godine svoga života, iako je prethodno bio gotovo dvadeset godina u braku sa Mirjanom Miočinović, koja je, nakon piščeve smrti, postala nosilac autorskih prava Kišovih knjiga i, takoreći, zaštitnik njegovog dela.

Iz same Kišove biografije već je jasno koliko je veliki pisac bio i poreklom, i radom, i intimom nesputan i otvoren kada su u pitanju kulture, nacije i jezici, tako da se i danas često naiđe na kamen spoticanja kad Danila Kiša treba svrstati u određenu nacionalnu književnost i strogo definisati kojoj je kulturi pripadao.

Ipak, baš zato što je bio vrstan pisac, Kiš je dobro znao koliko upravo jezik, najznačajnije oruđe književne umetnosti, određuje ne samo pripadnost, nego često i sudbinu umetnika kao sastavne jedinke u jasno omeđenoj kulturi, sredini i naciji.

Da li je Danilo Kiš imao više koristi ili štete od pisanja na srpskom jeziku, da li bi bolje prošao da je svoja dela pisao na mađarskom, hebrejskom, nemačkom ili francuskom jeziku – to je teško ustanoviti, ali činjenice dovoljno govore koliko je Kiš uspeo da ostane u bukvalnom smislu svetski pisac iako ga jezik njegovih dela neraskidivo veže za srpsku literaturu i sredinu, gde često nije bilo razumevanja za stvaraoce svetskog formata koji su teme i motive za svoja dela tražili i van relativno uskog prostora srpske kulture, tradicije i istorije.

U slučaju Danila Kiša, biti veliki pisac u srpskoj književnosti značilo je da stvaralaštvo bude zapaženije i cenjenije upravo izvan prostora srpskog jezika, jer dok su samim srpskim čitaocima bili bliži Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Antonije Isaković, Meša Selimović, Borislav Pekić, Dobrica Ćosić, ipak je Kiš do danas ostao najprevođeniji pisac srpskog jezika, a njegovu svetsku slavu potvrđuju i međunarodna priznanja: Grand aigle d`or de la ville de Nice (Francuska), Premio letterario Tevere (Italija), Preis des Literaturmagazins (Nemačka), Bruno Schulz Prize (SAD).

Položaj Danila Kiša u srpskoj književnosti najbolje ilustruju činjenice u vezi sa Ninovom nagradom 1972. za roman Peščanik: Danilo Kiš bio je tada najmlađi laureat ovog priznanja, ali je nekoliko godina docnije vratio nagradu, maltene bez obrazloženja, mada iz dobro poznatih razloga, koji su se ticali Grobnice za Borisa Davidoviča, tada označene kao – plagijat.

Priznavši najpre da se radi o velikom piscu, književna kritika kao da se pokazala nedostojnom da tog istog pisca razume i prihvati do kraja.

Da je Grobnica za Borisa Davidoviča sama po sebi kompleksno delo, govori i to što nije lako ustanoviti njen žanr, pa se nekad tretira kao zbirka pripovedaka, a nekad kao celovit roman, ali mnogo značajnije od toga jeste motiv njenog nastanka. Radeći na univerzitetu u Bordou i suočivši se sa studentima levičarima koji su idealizovali Sovjetski Savez, Danilo Kiš odlučio je da napiše „uzorne priče“ o ljudskim sudbinama i žrtvama izazvanim političkim obmanama pod maskom komunizma. Kiš je ovom knjigom eksplicitno izjednačio staljinizam sa nacizmom, pošto je, nakon tematike holokausta i nemačkih konclogora u svojim prethodnim knjigama, sada na isti način progovorio i o sovjetskim gulazima, smatrajući to i svojom književnom dužnošću.

Popularnosti Grobnice za Borisa Davidoviča sigurno je doprineo i sâm momenat kada je napisana, pošto je tematika staljinističkih logora bila tih godina u književnosti aktuelnija nego ikad ranije. Sa druge strane, kao da je upravo ta aktuelnost teme staljinizma još više potpirila nesuglasice i izazvala možda najveću književnu raspravu u Evropi tokom XX veka, jer to što su nekoliko godina ranije bile objavljene knjige 7000 dana u Sibiru Karla Štajnera i Arhipelag Gulag Aleksandra Solženjicina upravo je i dalo zamaha pojedinim kritičarima da Kišovu knjigu iz 1976. označe kao plagijat Štajnerove, premda je u prvi mah Grobnica za Borisa Davidoviča bila prihvaćena kao remek-delo, a pisac nagrađen Goranovom nagradom.

Međutim, kao što to često biva, u samoj polemici mnogo su više otkrili polemičari o sebi, naročito o negativnim stranama svoje delatnosti, nego što su naudili piscu kojeg su kritikovali i optuživali. Osim što je odgovorio na napade Dragoljuba Golubovića u zagrebačkom časopisu Oko, Danilo Kiš se docnije uglavnom držao po strani, a vremenom se cela rasprava pretvorila u megdan između Predraga Matvejevića i Dragana Jeremića, tada uticajnog književnog autoriteta, predsednika mnogih komisija i žirija, inače dobitnika Andrićeve nagrade, oko čega su se takođe javile kontroverze, pa je nakon svega Jeremić samo izgubio poverenje koje je do tada uživao u književnokritičkim krugovima i maltene ostao upamćen kao bespoštedni pamfletista Kišovog dela. U polemici su figurirala i imena Branimira Šćepanovića, Miodraga Bulatovića, Velimira Viskovića, Nikole Miloševića, a Kiš se iznova oglasio tek 1978, odgovorom u vidu knjige Čas anatomije, nakon čega je pak usledila i Golubovićeva tužba zbog navodne uvrede, no i to je docnije odbačeno na sudu.

Na kraju je Grobnica za Borisa Davidoviča samo još više potvrdila Kišov talenat i učvrstila njegovu poziciju u vrhu srpske literature, a u prilog tome govore još neka priznanja koja su u narednom periodu usledila: pored nagrade Željezare Sisak za Čas anatomije i Andrićeve nagrade za Enciklopediju mrtvih, štampaju se i Kišova sabrana dela u deset tomova, a izabran je i za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Ipak, jedino udruženje, doduše neformalno i nekonvencionalno, gde se Kiš mogao osećati svoj na svome i gde nije doživeo razočaranja, sigurno je bila velika četvorka kojoj su, pored Kiša, pripadali i Borislav Pekić, Mirko Kovač i Filip David, ali ostaće pitanje da li je Kiš, gledano iz današnje perspektive, više dobio ili izgubio time što je pripadao ovoj družini, pogotovu ako se zna da su se preostala tri člana, u godinama nakon Kišove smrti, uplela u vrtlog političkih, ideoloških i nacionalističkih nesuglasica što su u ratnom vihoru zahvatile onu državu koju je Danilo Kiš kao umetnik predstavljao u svetu.

Sa druge strane, kada se govori o položaju Danila Kiša u srpskoj književnosti, on se često ističe kao sušta suprotnost Dobrici Ćosiću, čemu je sigurno doprinela i Kišova satirična poema Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, gde je autor na svojevrstan način ismejao Ćosićevo putovanje Titovim brodom „Galeb“ radi podsećanja na prošlost pisca koji je u to vreme bio smatran disidentom, a možda već i „ocem nacije“. Već i same biografije dvojice pisaca pružaju mnogo mogućnosti da se Ćosić i Kiš shvate kao sušte suprotnosti: prvi se bavio politikom i kao partijac i kao opozicionar, drugi se uvek klonio politike; prvi je pisao dela nadahnuta isključivo nacionalnom istorijom, drugi je inspiraciju tražio izvan granica domaće kulture i istorije; prvi je pisao dela prvenstveno namenjena srpskim čitaocima, drugi je pisao dela koja će moći da razume svaki čitalac na planeti; prvi je potekao sa sela i u mnogim je svojim delima vezan za jasno omeđenu ruralnu sredinu, drugi je poreklom iz građanske porodice i bez problema je pisao o ljudima sa svih meridijana… Ali, bez obzira na sve nepomirljivosti i suprotnosti, književnost u kojoj je mesta bilo i za jednog i za drugog pisca mogla je biti samo bogatija, raznovrsnija, pa i demokratska u kulturološkom pogledu.

Kad se danas govori o Danilu Kišu, ipak je najvažniji sud samih čitalaca, i to prvenstveno čitalačke publike onog jezika kojem je Kiš svojim stvaralaštvom pripadao. Izgleda da su Kišovo delo mnogo bolje shvatile nove generacije srpskih čitalaca, a očigledno je Danilo Kiš upravo i stvarao za publiku koja će tek doći i koja će, sa određene istorijske distance, moći na pravi način da razume njegovu poruku, ulogu i misiju kako u srpskoj, tako i u svetskoj književnosti.

Zato je posebno zanimljivo to da se Kiš nedavno pojavio i kao književni junak koji – ubija vampire! Otkud uopšte takva ideja, čitaocima će biti jasno kad budu pročitali priču Dejana Stojiljkovića  „Bašta, pepeo, vampiri“, pa shvate da je lik Danila Kiša odabran s dobrim razlogom, ali da su likovi vampira odabrani na još bolji način.

Svojim stvaralaštvom, pa i svojim životom, Kiš je zaista ubijao i suzbijao negativne društvene i ideološke tendencije (pogotovu je taj svoj stav izrazio u eseju „O nacionalizmu“), udarajući prvenstveno na one pojave za koje se mislilo da su davno iščezle, a zapravo su se bile samo pritajile, tinjale, tražile plodno tlo, te se na kraju bukvalno povampirile (i ponovo izazvale nesporazume „čiji je daleki koren u vavilonskoj pometnji jezikâ“, kako je to pisac zaključio u priči „Nož sa drškom od ružinog drveta“).

Danilo Kiš umro je 1989, pa je, na simboličan način, i svojom smrću zaokružio jedan kvalitetan period srpske književnosti kome je istinski pripadao i na najdostojniji način ga promovisao u svetu, kako kod čitalaca stranih jezika, tako i među drugim književnicima koji su svojom erudicijom i kosmopolitizmom takođe pripadali univerzalnoj naciji pisaca, pritom se ne odričući kulture iz koje su potekli, nego naprotiv, uzdižući i jezik svoje književnosti do nivoa svetske literature.

Autor: Dušan Milijić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *