Mažuranić ili Njegoš

 Zaboravljena rasprava o autorstvu speva Smrt Smail-age Čengića

„Žao mi je, kad tako rado čitate moje stihove, što nemam ovde pesmu Čengića. Znam da bi vam se vrlo dopala. Dođe mi, veli, jedan, i kad sam mu pročitao, zaciganči mi: daj mi, daj mi; i ja mu dadoh, a prijepis mi nije ostao“ – ovako je, tokom boravka u Italiji 1851. vladika crnogorski Petar II Petrović Njegoš govorio Ljubomiru Nenadoviću, koji će to zabeležiti i docnije objaviti u Pismima iz Italije (Nenadović 1946: 64).

Ljuba brani Ivan-bana živa

Hteo to Nenadović ili ne, upravo je njegovo svedočenje dalo zamaha raspravi oko autorstva speva Smrt Smail-age Čengića, pa su, u godinama na prelasku iz XIX u XX stoleće, brojni srpski i hrvatski pisci iznosili sopstvene teorije, koje su se kretale u rasponu od odbrane Mažuranića, preko pretpostavke da je Mažuranić na prevaru uzeo Njegošev rukopis, do mogućnosti da je Njegoš svesno dozvolio (iz političke opreznosti) objavljivanje svog speva pod tuđim imenom.

Svetislav Vulović, Dragutin Prohaska, Ljuba Nenadović, Imbro Tkalac, Lazo Tomanović, August Šenoa – samo su neka imena koja su manje ili više učestvovala u raspravi ili se u svojim radovima doticala spornog pitanja.

Iako je rasprava svojevremeno sama od sebe utihnula, iako se odavno smatra da je definitivno rešena u Mažuranićevu korist, zanimljivo bi bilo podsetiti se najbitnijih detalja i ukazati na one momente koji su izrodili pretpostavku da je Njegoš pravi autor Smrti Smail-age Čengića.

Iznevši u članku „Njeguš i Mažuranić“ (časopis Preodnica, Beograd 1880) pretpostavku o mogućem vladičinom autorstvu Čengić-age, književni kritičar Svetislav Vulović donekle je očekivao podršku od Ljubomira Nenadovića, koji će, međutim, odbaciti bilo kakvu vezu između Njegoša i poznatog speva o pogibiji Smail-aginoj. Čini se kao da je Nenadović hteo da svoja Pisma iz Italije skloni iz žarišta rasprave, da putopis ne postane sredstvo za optužbu protiv Mažuranića.

Ipak, koliko god se trudio da sa Mažuranićevog imena i dela skine sumnju, autor Pisama iz Italije svojim je argumentima i pretpostavkama takvu sumnju mogao samo pojačati, štaviše nesvesno pružiti pomoć zagovornicima teorije o Njegoševom autorstvu Čengić-age. To bi se sigurno i desilo da je Nenadovićevo pismo, upućeno Vuloviću, bilo odštampano odmah kad je napisano, ali ono je objavljeno tek sedamdesetak godina docnije, kad više nije ni moglo imati svoju funkciju.

Da bi odbacio bilo kakvo povezivanje Čengić-age sa izgubljenim spevom o kome Njegoš govori u Pismima iz Italije (tamo se pominje pesma, ali se svakako misli na spev), Nenadović je izneo pretpostavku da zagubljeni spev Njegošev, „premda je bio dosta dugačak, po svoj prilici nije bio podeljen na pesme, jer vladika je rekao ’pesmu o Čengiću’, a ne pesme; a mogao je biti razdvojen na više delova, koji su možda mesto naslova bili označeni sa I, II, III itd. Po čemu držim da je taj spev bio dosta dugačak? – Po onome što na moje pitanje: je li kao Gorski vijenac ili Mali Šćepan, vladika je odgovorio: ’Nije u dramskoj formi, i nije tako veliko’“ (Nenadović 1962: 248).

Koliko god da to nije imao na umu, Nenadović kao da je opisao svima poznat spev Smrt Smail-age Čengića, jer i ovo je stihotvorenije često bilo označavano kao „pjesan“, „pjesma“, pritom je razdvojeno na nekoliko nejednakih delova i zaista „nije tako veliko“ kao Gorski vijenac i Šćepan Mali, a najzad – „nije u dramskoj formi“.

Pretpostavke o Njegoševom autorstvu nisu nastale samo zbog navedenog citata o izgubljenoj pesmi. Mnogo je značajnije to što, takođe u Pismima iz Italije, Njegoš u dva navrata govori stihove iz Čengić-age, ali putopisac ni u tome nije video ničeg čudnog niti sumnjivog.

Nenadović priznaje kako za vreme boravka u Italiji nije ni znao „da na ovom svetu suštuje, ekzistuje Mažuranićev spev: Smrt Smail-age Čengića“ (Nenadović 1962: 245), pa da zbog toga nije prepoznao stihove koje je Njegoš, dok je ulazio u jednu pećinu, zapevao „polagano kao uz gusle“ (Nenadović 1962: 248). Međutim, Nenadović ističe kako je pomislio da je dotične stihove „vladika istog trenutka improvizovao“ (Nenadović 1962: 249).

Ni ovo nije bez značaja, jer je očigledno i sâm putopisac zapazio koliko su ti stihovi slični Njegoševom pesničkom stilu, no kad bude pisao Vuloviću, Nenadović će biti skeptičan i reći će kako „to nije nikakav osnov da možemo misliti da su to njegovi [Njegoševi] stihovi“ (Nenadović 1962: 249).

U tom pogledu može biti interesantno kako Nenadović tumači ne samo sličnost između Njegoševih i Mažuranićevih stihova, nego i sličnu tematiku dvojice pesnika. Iako su se mnogi „pitali otkud Mažuranić, Novljanin, zna onako dobro prilike crnogorske, duh i karakter“, Nenadoviću ni to nije čudno, jer su, zaključuje, i Novljani (iz Novog Vinodolskog u Hrvatskom primorju) „jedan deo istog jugoslovenskog naroda kao i Crnogorci“ (Nenadović 1962: 252).

Takav zaključak deluje paradoksalno i kontradiktorno u situaciji kad Nenadović, čovek od pera, sâm priznaje kako nije čuo za spev koji „suštuje“ već pet godina (Čengić-aga je objavljen 1846), a istovremeno smatra da bi Mažuranić mogao odlično poznavati običaje onog podneblja u koje nikada nije kročio, ali gde ipak žive njegovi sunarodnici. I Nenadović je, sa druge strane, bio „deo istog jugoslovenskog naroda“, pa dugo nije znao za spev Smrt Smail-age Čengića, a jedva da je nešto znao i o Njegoševom Gorskom vijencu (što takođe priznaje u pismu Vuloviću).

Jedan novinski članak kao argument u Mažuranićevu korist

Nezavisno od Nenadovićevih argumenata i njihove slabe održivosti, mnogim je istraživačima ionako bilo čudno da je Ivan Mažuranić mogao u svom spevu tako detaljno prikazati ne samo pogibiju Smail-aginu, nego i lokalitete vezane za taj događaj, pa i sâm narodni govor dotičnog kraja.

Ipak je Mažuranić imao prilike da se dobro informiše i pripremi za pisanje speva, jer je sredinom novembra 1840. mogao u Narodnim novinama Ljudevita Gaja pročitati dopis u kome se izveštava o Smail-aginoj pogibiji: „U Hercegovini sad je velika smutnja. Ismail-aga Čengić, onaj slavni i proglašeni junak turski, zapovjednik oružja Gadskog, poginuo je 30. rujna (12. listopada)“; u daljem tekstu dopisa daje se i pregled događaja koji su doveli do krvavog sukoba (Mažuranić 1969: 17).

Iako će spev o agi Čengiću nastati tek pet godina docnije, kada Dimitrije Demeter bude zamolio Mažuranića da mu napiše nešto za almanah Iskru, Mažuranić se verovatno i tada sećao članka iz Narodnih novina, pošto je upravo odatle preuzeo brojne podatke i preneo ih u svoje stihove.

Sem toga, od pomoći je sigurno bila i knjiga Matije Mažuranića, Ivanovog brata, naslovljena kao Pogled u Bosnu (Zagreb 1842), tako da je pesnik, ako ne lično, a ono bar putem literature mogao da se dobro informiše o hercegovačkim i crnogorskim prilikama.

Misteriozni Crnogorac kao važna karika

Kao presudan momenat za nastanak speva ipak se uzima pripovedanje jednog Crnogorca koji je došao u Karlovac u vreme kada je i Mažuranić tu boravio. Tako je pesnik imao prilike da čuje sve detalje od čoveka koji je verovatno bio svedok najbitnijih događaja u zaveri protiv Smail-age, pa bi to moglo biti još jedno objašnjenje otkud toliko tačnih pojedinosti (pogotovu u pevanju „Harač“, četvrtom po redu).

Postoje, sa druge strane, dobri razlozi koji mogu izazvati sumnju u postojanje dotičnog pripovedača, iako su o tome sačuvana čak tri svedočenja, odnosno: baš zato što ta svedočenja nisu u svemu usaglašena.

Mažuranićev prijatelj Imbro Ignjatijević Tkalac pominje čoveka koji je „na povratku u Crnu Goru“ svratio u Karlovac. „Ne sjećam mu se imena“, nastavlja Tkalac, „no još mi je pred očima, kako je jedne večeri u našoj staroj čitaonici pričao o zulumu i smrti Čengića, i koliko nam je srce ganuo svojim živim govorom i opisom borbe, u kojoj je i on prisustvovao“ (Mažuranić 1963: 191).

Istog pripovedača pominje i sâm Mažuranić: „Godine 1843. ili 1844. dospio u Karlovac jedan Crnogorac, koji je bio na putu iz Biograda. Tražio siromah zaslužbe. Sustavio se i u Karlovcu. On je kazivao da je bio u boju na Grahovu i pripovijedao veoma plastično sve zgode i smrt Čengić-age. Pripovijedao je i o Bauku, kako je pjevao pod šatorom“ (Mažuranić 1969: 10–11).

Najzad, tu je i svedočenje Josipa Pasarića: nakon što je Mažuranić odlučio „da na osnovu junačke narodne pjesme stvori umjetnu epsku pjesan“, jedan njegov prijatelj pozvao je i naručio „na svoj trošak iz Crne Gore narodnog pjevača, koji je pjesniku [Mažuraniću] kazivao i pjevao narodne junačke pjesme“ (Mažuranić 1963: 215).

Od Tkalčeve i Mažuranićeve verzije, Pasarićeva se bitno razlikuje, jer tu se ne radi o slučajnom prolazniku, nego o guslaru koji je namenski doveden u Karlovac, i to tek onda kad se Mažuranić bio rešio da napiše spev o Smail-aginoj pogibiji.

Ipak, i Pasarićeva priča na jednom je mestu identična sa prethodnim verzijama: nigde se ne pominje ime „narodnog pjevača“ iz Crne Gore. Ostaje mogućnost da su svedoci, nakon izvesnog vremena, u svojim sećanjima pomešali godine i zaboravili putnikovo (ili guslarevo) ime, ali ako se dobro sećaju ostalih pojedinosti, još je čudnije što nikada ne imenuju čoveka bez čije priče (ili pesme) verovatno ne bi bilo ni Mažuranićevog speva.

Smail – Ismail , Čengić – Čengijić

Postoji i jedan kuriozitet koji se tiče naslova speva, odnosno ličnog imena glavnog junaka, a što bi takođe moglo baciti sumnju na Mažuranićeve izvore.

Naime, prvobitni naslov bio je Smèrt Čengić-age, pa je i u tekstu svuda stajalo „Čengić-aga“ umesto „Smail-aga“. Da bi pravilnije bilo pisati titulu iza ličnog imena (a ne iza prezimena), Mažuraniću je sugerisao upravo Imbro Tkalac, no pesnik je tom prilikom odgovorio „da ne zna drugoga imena Čengiću“ (Mažuranić 1963: 191).

Ako se Mažuranić i dalje dobro sećao mnogih pojedinosti iz dopisa u Narodnim novinama, teško je poverovati da bi zaboravio ime age Čengića (koje je navedeno već u drugoj rečenici dopisa, doduše u obliku „Ismail“), a ako je misteriozni Crnogorac i postojao, sigurno bi u svojoj priči (ili pesmi uz gusle) bar jedanput spomenuo agino lično ime (u zabeleženim narodnim pesmama o Čengićevoj pogibiji, glavni lik imenovan je kao „Smail-aga“).

Kontroverze neće prestati ni kad spev bude dobio naziv Smrt Smail-age Čengića (od trećeg izdanja, upravo u Tkalčevoj redakciji), jer već nakon nekoliko izdanja na koricama se moglo pročitati i: Smrt Smail-age Čengijića, tako da je sada agino prezime postalo kamen spoticanja, pa su se godinama lomila koplja među priređivačima i kritičarima: koji je naslov ispravniji, šta je tu poslednja pesnikova volja, kako etimološki glasi prezime istorijskog age itd.

Jedna zakasnela studija

Iako je očigledno da ova tema ni izbliza nije iscrpena, teško da bi danas mogla izazvati onakvu buku kao na koncu XIX veka, jer za to očigledno nisu zainteresovani književni uzori čija bi se reč daleko čula.

Najbolji dokaz da se sporno pitanje autorstva Čengić-age tek može istraživati jeste knjiga Marije Kovačević Nepoznati Njegoš (Kovačević 2012), docnije štampana pod još eksplicitnijim naslovom Pokradeni Njegoš (Kovačević 2013). Međutim, ova je studija istovremeno i dokaz o nezainteresovanosti za dotičnu problematiku, jer uopšte nije izazvala onaj odjek kakav bi bio očekivan. Ne mora značiti da je Marija Kovačević iznela tačne zaključke niti da je bila na pravom tragu, ali čim njena istraživanja nisu dovela do bilo kakve reakcije, očigledno je da se svaki pokušaj ponovnog pokretanja rasprave oko autorstva Čengić-age uzima kao suvišan, možda i zakasneo.

Što ga brani, kad ga ne odbrani!

Ostaje da se vidi gde su bili vladika Njegoš i ban Mažuranić u celoj priči.

Spev Smrt Smail-age Čengića odštampan je za Njegoševa života i vladika je za ovo delo morao znati, ali osim tragova koji se nahode u Pismima iz Italije, teško bi se još negde mogla naći bilo kakva asocijacija na Njegoša kao mogućeg autora Čengić-age (premda Marija Kovačević ukazuje na još neke tragove i nagoveštaje, ipak se ne bi moglo reći da su dovoljno utemeljeni).

U vreme kada je rasprava uzela maha, crnogorski vladika nije bio u životu već tri decenije. Nenadović opet misli da Njegoš, sve i da je doživeo i svojim očima video raspravu, ne bi „izišao i kazao ’To je moja pesma!’“, jer tako nešto ne bi činio „kad bi znao da će od hiljade samo petorica u njegove reči sumnjati“ (Nenadović 1962: 254).

Nehotice je Nenadović još jednom izneo argument protiv Mažuranića, jer prema ovakvom shvatanju, Njegoševo neoglašavanje povodom štampanja Čengić-age ne mora značiti da crnogorski vladika nije imao nikakve veze sa nastankom speva, već bi pre značilo da pesnik iz učtivosti nije želeo da ulazi u bilo kakvu raspravu.

Takođe se nije oglašavao ni ban Ivan Mažuranić, iako je bio u životu kada se rasprava povela. Mažuranićevo ćutanje takođe se tumačilo na različite načine: ili kao strah od otkrivanja prave istine (ako nije bio autor speva), ili kao odbijanje da se poznate činjenice iznova brane i dokazuju (ako je spev njegov), ili opet kao čista učtivost.

Zato su, tokom cele rasprave o autorstvu Smrti Smail-age Čengića, drugi branili Mažuranića, među njima i Ljubomir Nenadović, ali kako se čini, to mu nije baš uvek polazilo za rukom – mada, kao da jeste, jer njegove labave argumente nisu u pravom momentu iskoristili (ili nisu umeli da iskoriste) oni koji su imali drugačije mišljenje o izgubljenoj Njegoševoj pesmi.

IZVORI I LITERATURA
Kovačević 2012: Marija Kovačević, Nepoznati Njegoš, Ruma–Krupanj 2012.
Kovačević 2013: Marija Kovačević, Pokradeni Njegoš, Podgorica 2013.
Mažuranić 1963: Ivan Mažuranić, Izabrana dela, prir. Milorad Živančević, Beograd 1963.
Mažuranić 1969: Ivan Mažuranić, Smrt Smail-age Čengića, prir. Milorad Živančević, Beograd 1969.
Nenadović 1946: Ljubomir Nenadović, Pisma iz Italije, Beograd 1946.
Nenadović 1962: Ljubomir Nenadović, Izabrana dela, prir. Đuro Gavela, Beograd 1962.

Autor: Dušan Milijić

One thought on “Mažuranić ili Njegoš”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *