Мажуранић или Његош

 Заборављена расправа о ауторству спева Смрт Смаил-аге Ченгића

„Жао ми је, кад тако радо читате моје стихове, што немам овде песму Ченгића. Знам да би вам се врло допала. Дође ми, вели, један, и кад сам му прочитао, зациганчи ми: дај ми, дај ми; и ја му дадох, а пријепис ми није остао“ – овако је, током боравка у Италији 1851. владика црногорски Петар II Петровић Његош говорио Љубомиру Ненадовићу, који ће то забележити и доцније објавити у Писмима из Италије (Ненадовић 1946: 64).

Љуба брани Иван-бана жива

Хтео то Ненадовић или не, управо је његово сведочење дало замаха расправи око ауторства спева Смрт Смаил-аге Ченгића, па су, у годинама на преласку из XIX у XX столеће, бројни српски и хрватски писци износили сопствене теорије, које су се кретале у распону од одбране Мажуранића, преко претпоставке да је Мажуранић на превару узео Његошев рукопис, до могућности да је Његош свесно дозволио (из политичке опрезности) објављивање свог спева под туђим именом.

Светислав Вуловић, Драгутин Прохаска, Љуба Ненадовић, Имбро Ткалац, Лазо Томановић, Аугуст Шеноа – само су нека имена која су мање или више учествовала у расправи или се у својим радовима дотицала спорног питања.

Иако је расправа својевремено сама од себе утихнула, иако се одавно сматра да је дефинитивно решена у Мажуранићеву корист, занимљиво би било подсетити се најбитнијих детаља и указати на оне моменте који су изродили претпоставку да је Његош прави аутор Смрти Смаил-аге Ченгића.

Изневши у чланку „Његуш и Мажуранић“ (часопис Преодница, Београд 1880) претпоставку о могућем владичином ауторству Ченгић-аге, књижевни критичар Светислав Вуловић донекле је очекивао подршку од Љубомира Ненадовића, који ће, међутим, одбацити било какву везу између Његоша и познатог спева о погибији Смаил-агиној. Чини се као да је Ненадовић хтео да своја Писма из Италије склони из жаришта расправе, да путопис не постане средство за оптужбу против Мажуранића.

Ипак, колико год се трудио да са Мажуранићевог имена и дела скине сумњу, аутор Писама из Италије својим је аргументима и претпоставкама такву сумњу могао само појачати, штавише несвесно пружити помоћ заговорницима теорије о Његошевом ауторству Ченгић-аге. То би се сигурно и десило да је Ненадовићево писмо, упућено Вуловићу, било одштампано одмах кад је написано, али оно је објављено тек седамдесетак година доцније, кад више није ни могло имати своју функцију.

Да би одбацио било какво повезивање Ченгић-аге са изгубљеним спевом о коме Његош говори у Писмима из Италије (тамо се помиње песма, али се свакако мисли на спев), Ненадовић је изнео претпоставку да загубљени спев Његошев, „премда је био доста дугачак, по свој прилици није био подељен на песме, јер владика је рекао ’песму о Ченгићу’, а не песме; а могао је бити раздвојен на више делова, који су можда место наслова били означени са I, II, III итд. По чему држим да је тај спев био доста дугачак? – По ономе што на моје питање: је ли као Горски вијенац или Мали Шћепан, владика је одговорио: ’Није у драмској форми, и није тако велико’“ (Ненадовић 1962: 248).

Колико год да то није имао на уму, Ненадовић као да је описао свима познат спев Смрт Смаил-аге Ченгића, јер и ово је стихотвореније често било означавано као „пјесан“, „пјесма“, притом је раздвојено на неколико неједнаких делова и заиста „није тако велико“ као Горски вијенац и Шћепан Мали, а најзад – „није у драмској форми“.

Претпоставке о Његошевом ауторству нису настале само због наведеног цитата о изгубљеној песми. Много је значајније то што, такође у Писмима из Италије, Његош у два наврата говори стихове из Ченгић-аге, али путописац ни у томе није видео ничег чудног нити сумњивог.

Ненадовић признаје како за време боравка у Италији није ни знао „да на овом свету суштује, екзистује Мажуранићев спев: Смрт Смаил-аге Ченгића“ (Ненадовић 1962: 245), па да због тога није препознао стихове које је Његош, док је улазио у једну пећину, запевао „полагано као уз гусле“ (Ненадовић 1962: 248). Међутим, Ненадовић истиче како је помислио да је дотичне стихове „владика истог тренутка импровизовао“ (Ненадовић 1962: 249).

Ни ово није без значаја, јер је очигледно и сâм путописац запазио колико су ти стихови слични Његошевом песничком стилу, но кад буде писао Вуловићу, Ненадовић ће бити скептичан и рећи ће како „то није никакав основ да можемо мислити да су то његови [Његошеви] стихови“ (Ненадовић 1962: 249).

У том погледу може бити интересантно како Ненадовић тумачи не само сличност између Његошевих и Мажуранићевих стихова, него и сличну тематику двојице песника. Иако су се многи „питали откуд Мажуранић, Новљанин, зна онако добро прилике црногорске, дух и карактер“, Ненадовићу ни то није чудно, јер су, закључује, и Новљани (из Новог Винодолског у Хрватском приморју) „један део истог југословенског народа као и Црногорци“ (Ненадовић 1962: 252).

Такав закључак делује парадоксално и контрадикторно у ситуацији кад Ненадовић, човек од пера, сâм признаје како није чуо за спев који „суштује“ већ пет година (Ченгић-ага је објављен 1846), а истовремено сматра да би Мажуранић могао одлично познавати обичаје оног поднебља у које никада није крочио, али где ипак живе његови сународници. И Ненадовић је, са друге стране, био „део истог југословенског народа“, па дуго није знао за спев Смрт Смаил-аге Ченгића, а једва да је нешто знао и о Његошевом Горском вијенцу (што такође признаје у писму Вуловићу).

Један новински чланак као аргумент у Мажуранићеву корист

Независно од Ненадовићевих аргумената и њихове слабе одрживости, многим је истраживачима ионако било чудно да је Иван Мажуранић могао у свом спеву тако детаљно приказати не само погибију Смаил-агину, него и локалитете везане за тај догађај, па и сâм народни говор дотичног краја.

Ипак је Мажуранић имао прилике да се добро информише и припреми за писање спева, јер је средином новембра 1840. могао у Народним новинама Људевита Гаја прочитати допис у коме се извештава о Смаил-агиној погибији: „У Херцеговини сад је велика смутња. Исмаил-ага Ченгић, онај славни и проглашени јунак турски, заповједник оружја Гадског, погинуо је 30. рујна (12. листопада)“; у даљем тексту дописа даје се и преглед догађаја који су довели до крвавог сукоба (Мажуранић 1969: 17).

Иако ће спев о аги Ченгићу настати тек пет година доцније, када Димитрије Деметер буде замолио Мажуранића да му напише нешто за алманах Искру, Мажуранић се вероватно и тада сећао чланка из Народних новина, пошто је управо одатле преузео бројне податке и пренео их у своје стихове.

Сем тога, од помоћи је сигурно била и књига Матије Мажуранића, Ивановог брата, насловљена као Поглед у Босну (Загреб 1842), тако да је песник, ако не лично, а оно бар путем литературе могао да се добро информише о херцеговачким и црногорским приликама.

Мистериозни Црногорац као важна карика

Као пресудан моменат за настанак спева ипак се узима приповедање једног Црногорца који је дошао у Карловац у време када је и Мажуранић ту боравио. Тако је песник имао прилике да чује све детаље од човека који је вероватно био сведок најбитнијих догађаја у завери против Смаил-аге, па би то могло бити још једно објашњење откуд толико тачних појединости (поготову у певању „Харач“, четвртом по реду).

Постоје, са друге стране, добри разлози који могу изазвати сумњу у постојање дотичног приповедача, иако су о томе сачувана чак три сведочења, односно: баш зато што та сведочења нису у свему усаглашена.

Мажуранићев пријатељ Имбро Игњатијевић Ткалац помиње човека који је „на повратку у Црну Гору“ свратио у Карловац. „Не сјећам му се имена“, наставља Ткалац, „но још ми је пред очима, како је једне вечери у нашој старој читаоници причао о зулуму и смрти Ченгића, и колико нам је срце гануо својим живим говором и описом борбе, у којој је и он присуствовао“ (Мажуранић 1963: 191).

Истог приповедача помиње и сâм Мажуранић: „Године 1843. или 1844. доспио у Карловац један Црногорац, који је био на путу из Биограда. Тражио сиромах заслужбе. Суставио се и у Карловцу. Он је казивао да је био у боју на Грахову и приповиједао веома пластично све згоде и смрт Ченгић-аге. Приповиједао је и о Бауку, како је пјевао под шатором“ (Мажуранић 1969: 10–11).

Најзад, ту је и сведочење Јосипа Пасарића: након што је Мажуранић одлучио „да на основу јуначке народне пјесме створи умјетну епску пјесан“, један његов пријатељ позвао је и наручио „на свој трошак из Црне Горе народног пјевача, који је пјеснику [Мажуранићу] казивао и пјевао народне јуначке пјесме“ (Мажуранић 1963: 215).

Од Ткалчеве и Мажуранићеве верзије, Пасарићева се битно разликује, јер ту се не ради о случајном пролазнику, него о гуслару који је наменски доведен у Карловац, и то тек онда кад се Мажуранић био решио да напише спев о Смаил-агиној погибији.

Ипак, и Пасарићева прича на једном је месту идентична са претходним верзијама: нигде се не помиње име „народног пјевача“ из Црне Горе. Остаје могућност да су сведоци, након извесног времена, у својим сећањима помешали године и заборавили путниково (или гусларево) име, али ако се добро сећају осталих појединости, још је чудније што никада не именују човека без чије приче (или песме) вероватно не би било ни Мажуранићевог спева.

Смаил – Исмаил , Ченгић – Ченгијић

Постоји и један куриозитет који се тиче наслова спева, односно личног имена главног јунака, а што би такође могло бацити сумњу на Мажуранићеве изворе.

Наиме, првобитни наслов био је Smèrt Čengić-age, па је и у тексту свуда стајало „Ченгић-ага“ уместо „Смаил-ага“. Да би правилније било писати титулу иза личног имена (а не иза презимена), Мажуранићу је сугерисао управо Имбро Ткалац, но песник је том приликом одговорио „да не зна другога имена Ченгићу“ (Мажуранић 1963: 191).

Ако се Мажуранић и даље добро сећао многих појединости из дописа у Народним новинама, тешко је поверовати да би заборавио име аге Ченгића (које је наведено већ у другој реченици дописа, додуше у облику „Исмаил“), а ако је мистериозни Црногорац и постојао, сигурно би у својој причи (или песми уз гусле) бар једанпут споменуо агино лично име (у забележеним народним песмама о Ченгићевој погибији, главни лик именован је као „Смаил-ага“).

Контроверзе неће престати ни кад спев буде добио назив Смрт Смаил-аге Ченгића (од трећег издања, управо у Ткалчевој редакцији), јер већ након неколико издања на корицама се могло прочитати и: Смрт Смаил-аге Ченгијића, тако да је сада агино презиме постало камен спотицања, па су се годинама ломила копља међу приређивачима и критичарима: који је наслов исправнији, шта је ту последња песникова воља, како етимолошки гласи презиме историјског аге итд.

Једна закаснела студија

Иако је очигледно да ова тема ни изблиза није исцрпена, тешко да би данас могла изазвати онакву буку као на концу XIX века, јер за то очигледно нису заинтересовани књижевни узори чија би се реч далеко чула.

Најбољи доказ да се спорно питање ауторства Ченгић-аге тек може истраживати јесте књига Марије Ковачевић Непознати Његош (Ковачевић 2012), доцније штампана под још експлицитнијим насловом Покрадени Његош (Ковачевић 2013). Међутим, ова је студија истовремено и доказ о незаинтересованости за дотичну проблематику, јер уопште није изазвала онај одјек какав би био очекиван. Не мора значити да је Марија Ковачевић изнела тачне закључке нити да је била на правом трагу, али чим њена истраживања нису довела до било какве реакције, очигледно је да се сваки покушај поновног покретања расправе око ауторства Ченгић-аге узима као сувишан, можда и закаснео.

Што га брани, кад га не одбрани!

Остаје да се види где су били владика Његош и бан Мажуранић у целој причи.

Спев Смрт Смаил-аге Ченгића одштампан је за Његошева живота и владика је за ово дело морао знати, али осим трагова који се находе у Писмима из Италије, тешко би се још негде могла наћи било каква асоцијација на Његоша као могућег аутора Ченгић-аге (премда Марија Ковачевић указује на још неке трагове и наговештаје, ипак се не би могло рећи да су довољно утемељени).

У време када је расправа узела маха, црногорски владика није био у животу већ три деценије. Ненадовић опет мисли да Његош, све и да је доживео и својим очима видео расправу, не би „изишао и казао ’То је моја песма!’“, јер тако нешто не би чинио „кад би знао да ће од хиљаде само петорица у његове речи сумњати“ (Ненадовић 1962: 254).

Нехотице је Ненадовић још једном изнео аргумент против Мажуранића, јер према оваквом схватању, Његошево неоглашавање поводом штампања Ченгић-аге не мора значити да црногорски владика није имао никакве везе са настанком спева, већ би пре значило да песник из учтивости није желео да улази у било какву расправу.

Такође се није оглашавао ни бан Иван Мажуранић, иако је био у животу када се расправа повела. Мажуранићево ћутање такође се тумачило на различите начине: или као страх од откривања праве истине (ако није био аутор спева), или као одбијање да се познате чињенице изнова бране и доказују (ако је спев његов), или опет као чиста учтивост.

Зато су, током целе расправе о ауторству Смрти Смаил-аге Ченгића, други бранили Мажуранића, међу њима и Љубомир Ненадовић, али како се чини, то му није баш увек полазило за руком – мада, као да јесте, јер његове лабаве аргументе нису у правом моменту искористили (или нису умели да искористе) они који су имали другачије мишљење о изгубљеној Његошевој песми.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Ковачевић 2012: Марија Ковачевић, Непознати Његош, Рума–Крупањ 2012.
Ковачевић 2013: Марија Ковачевић, Покрадени Његош, Подгорица 2013.
Мажуранић 1963: Иван Мажуранић, Изабрана дела, прир. Милорад Живанчевић, Београд 1963.
Мажуранић 1969: Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића, прир. Милорад Живанчевић, Београд 1969.
Ненадовић 1946: Љубомир Ненадовић, Писма из Италије, Београд 1946.
Ненадовић 1962: Љубомир Ненадовић, Изабрана дела, прир. Ђуро Гавела, Београд 1962.

Аутор: Душан Милијић

One thought on “Мажуранић или Његош”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *