Marina Abramović – signalistkinja

Marina Abramović je nesumnjivo pripadala signalističkom pokretu. U njemu je kao umetnica i stasala. Šta je to u njoj što je tera da tvrdi kako nije bila ono što je bila i da nije pripadala onome čiji je sastavni deo bila problem je kojim bi verovatno neko trebalo da se pozabavi. Signalizam nikako nije nekakvo đule na nogama kojeg bi onaj ko je signalista bio trebalo po svaku cenu da se otrese. U pitanju je evropski, i svetski, uvažavan i priznavan pokret bez kojeg se nijedna priča ni u jednoj sredini o neoavangardi zamisliti ne može. Marina Abramović, međutim, hoće da nam proda svoju „priču“ punu zamračenih mesta, mrlja, ali ta priča ne pije vodu. Nije ona umetnička tikva bez korena. Zlo bi bilo, jedino, ako bi se korena lišila. Odnosno, pošto se to nikako ne može izvesti – pokušala to da učini.

Činjenice su neumoljive. Svaki rat sa njima unapred je izgubljen. Nikakva zaboravnost nas ne spasava jer ono što je bilo neće da zaboravi da je bilo. Ako koza laže, rog to učiniti neće. A signalistički rog ovako izgleda.

Signalističko jezgro se polako 1968/69 grana. Miroljub Todorović najpre upoznaje Spasoja Vlajića, a potom Zorana Popovića. Ovaj drugi dovodi Marinu Abramović, o potom ona Nešu Paripovića, Tamaru Janković i Vladu Stojiljkovića. Slikari najpre vode brojčano, no signalizam nije uzaludno i vizuelan, ili, najviše – vizuelan. Marina Abramović dolazi u pokret kao slikarka oblaka i nastavlja da ih slika i eksperimentiše na slikama čiji su oni glavni „junaci“. Kasnije se – izgleda – u oblacima pomalo gubi i tvrdi kako nije radila, i uradila, ono što je i radila i uradila. Stvara oblakovnu teoriju o svom delovanju i razviću u kojoj po njoj za signalizam nikakvog mesta nema, iako nje, da nije bila signalizmom inficirana, ovakve kakva je potom postala – hajde i mi malo da oblakujemo – verovatno, ili nipošto, ne bi ni bilo. No, to je već priča o originalu i nekome ko hoće falsifikat kao original da proturi. A to nikako ne biva.

Od oktobra 1970. do januara 1973. pojavilo se devet brojeva časopisa Signal. Glavni i odgovorni urednik bio je Miroljub Todorović, a u redakciji prvog broja bili su Dobrivoje Jevtić, Tamara Janković, Vlada Stojiljković, Marina Abramović i Zoran Popović. Marina Abramović je bila saradnik čitave prve serije ovog časopisa (njeni signalistički prilozi su i bukvalno u svim brojevima: 1, 2–3, 6–7.1) i 8–92)), kao i u antologiji  signalističke gestualne i vizuelne poezije objavljenoj, u saradnji s časopisom Uj Symposion, u dvobroju 4–5 Signala.3)

Kada se u časopisu Delo (XXI, 1975, br. 3) pojavila antologija Konkretna, vizuelna i signalistička poezija Miroljuba Todorovića u njoj je bila zastupljena i Marina Abramović.4)

Bilo je pet grupnih izložbi signalista (jedna u Milanu, ostale u Jugoslaviji). Najznačajnija je bila ona u Galeriji suvremene umjetnosti u Zagrebu od 16. do 26. maja 1974. Marina Abramović je na njoj sudelovala,5) a u štampanom katalogu su i njena vizuelna pesma „A“ i  fotografija metronoma6) (kasnije je postao zaštitni znak njenog stvaralaštva – postavljenog u Galeriji). Bila je učesnik i izložbi „Poesia signalista Jugoslava“ (Galerio TOOl, Milano, 1971), „Signalizam“ (Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 1975) i „Signalizam 81“ (KPZ, Odžaci, 1981).

U svom obimnom (devet gusto ispisanih strana velikog A4 formata) pismu Miroljubu Todoroviću7) s proleća 1971. godine iz Zagreba,8) gde je u radionici Krste Hegedušića bila na postdiplomskim studijama, Marina Abramović priznaje kako nije u punoj meri razumela šta signalizam od nje traži i kako nije znala kako bi ona svoj doprinos ovom pokretu mogla u punoj meri da dâ, ali kako su joj se odjednom otvorile karte i kako je počela da umetnički „proizvodi“ nešto za šta je ubeđena kako signalizmu pripada. U jednom drugom, kraćem pismu, takođe iz Zagreba, Marina Abramović Todoroviću piše: „Inače imam svakakvih planova u vezi sa Amerikom i Signalom kao takvim ili možda još i boljim. Ja za početak čim dođem / pravim knjigu sa zvukovima i još nekim sitnicama i to sama na situ.“ Kasnije, posle odlaska 1975. godine u Amsterdam, ona, koja se u prvoj signalističkoj fazi i gestualnoj poeziji u izvesnom smislu priklonila, „vraća“ se hepeningu, odnosno bodi-artu.9) Ono što je drugim signalistima, umesto reči, bilo najpre slovo, pa slika ili gest, njoj je postalo telo. Ono je najmanja jedinica unutar njene (telesne) poetike. Ono celo, ili njegovi atomi: ruka, oko, kosa… Hepening je signalizmu prethodio, ali se on nipošto ne može sa gestualnom poezijom izjednačiti. Gestualna poezija nalik je na sev mača i ako bismo je sa hepeningom dovodili u vezu ona bi mogla biti neka vrsta haikua hepeninga. Dok su gestualne pesme, posebno one u „režiji“ Miroljuba Todorovića, munjevite, kasniji hepeninzi Marine Abramović su dugotrajni, „zaleđeni“, kao da joj je cilj da umrtvi vreme.

Kada je 2005. godine obnavljao Signal, Todorović je na saradnju pozvao i Marinu Abramović i ona mu je poslala fotografiju svog poslednjeg rada – „Portret s škorpijom (otvorene oči)“, o kojem će joj Todorović u uzvratnom pismu napisati: „ … stigla je tvoja skorpija zaista jeziva u svojoj stravoužasnoj lepoti“.10) U poslednjem svom javljanju mejlom od 14, VII 2017, Marina obećava: „Ispraviću tu grešku u budućim katalozima“. A greška se odnosi na njeno „preskakanje“ da je signalizmu u mladosti pripadala. No, to obećanje već decenijama traje i nikako se ne ispunjava.

Miroljub Todorović je u još nekoliko svojih tekstova pisao o Marini Abramović kao pripadnici pokreta kojem je on bio vođa.11)

U eseju „Signalističko slikarstvo“ Zoran Markuš za radove „A“ i „Dim“ Marine Abramović, objavljene u prvom broju Signala, tvrdi da su od „antologijskog značaja za signalističko slikarstvo“. Dodaće i sledeće: „Ima li jačih dokaza za pripadnost avangardnom pokretu od samih dela, javnih nastupa i pisanih izvora? Dodamo li tome da su Marina Abramović i Zoran Popović bili članovi prve redakcije Signala, glasila signalizma, njihov odnos prema pokretu nije slučajan, ili saputnički, već pokretački i tvorački.“12)

U svojoj doktorskoj disertaciji Avangarda, neoavangarda i signalizam Milivoje Pavlović beleži kako stapanje jezičkog i likovnog u delima Marine Abramović ostvaruje velike poetske učinke i tvori „grafizme sa snažnom metaforičkom funkcijom“.13)

O prepisci Marine Abramović s Miroljubom Todorovićem piše i Jelena Marićević u okviru svog rada „Tamni vilajet od vrbovog pruća: Prepiska Miroljuba Todorovića“.14) Autorka posebno analizira detaljno najduže pismo, više puta ovde spominjano, koje je slikarka iz Zagreba uputila Todoroviću. Skreće pažnju na „ushićenost“ sa kojom ova govori o najzad u sebi iznađenoj vezi sa signalizmom kojem je, opet po njoj samoj, ovlašno i poprilično neiskreno i ranije pripadala. Opisuje ukratko i drugo pismo, mnogo kraće (u kojem se nalaze sa strane nacrtana tri pendreka), kao i još dva (sva su upućena iz Zagreba).

Konačno, u poslednjem izašlom zborniku signalizma – Vizije signalizma / Visions of Signalism (Everest Media, Beograd, Međunarodna kulturna mreža „Projekat Rastko“, Beograd, 2017), pojavio se prilog Nikole Pešića „Marina Abramović u signalizmu“, odlomak iz njegove doktorske disertacije Okultura u poetici Marine Abramović. U njemu on sažeto i precizno opisuje sve veze koje je ona sa ovim našim neoavangardnim pokretom imala a koje uporno, sasvim neshvatljivo, i neuspešno, negira. Prva njegova rečenica glasi: „Napuštanje slikarstva i uključivanje Marine Abramović u ‘novu umetničku praksu’ u literaturi se uglavnom vezuje za aktivnost Galerije Studentskog kulturnog centra u Beogradu i previđa se činjenica da je ona prethodno bila aktivna u neoavangardnom umetničkom pokretu signalizma.“15) Po Pešiću, njeni prvi performansi – „Ritam 5“ (1974) i „Ritam 2“ – su „nastali izvesno pod značajnim uticajem signalizma“.16)

Ispada kako je Marina Abramović u trenutku kada je po vlastitom priznanju oberučke poletela ka signalizmu, želeći da ga povuče kombinacijom slike i zvuka u nove prostore, zapravo odletala od njega i postala mu najdalja moguće. Tema Marina Abramović i signalizam, pored toga što zadaje psihoanalizi zanimljive podsticaje, interesantna je čak i za filmsku obradu. Izgleda da je naša slikarka, boraveći davno u Zagrebu i radeći na kratkom signalističkom  crtanom filmu Darka Šnajdera, podsvesno to i sama naslutila.

Autor: Dušan Stojković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Na impresumu ovog broja je  fotografija koja ilustruje njen zvučni ambijent „Belo“.
2. U časopisu je i fotografija koja ilustruje njen zvučni ambijent „Aerodrom“.
3. U antologiji koju je priredio Miroljub Todorović zastupljeno je dvadesetoro autora. Osim Marine Abramović, tu su i Vlada Stojiljković, Zoran Popović, Slavko Matković, Balint Sombati, Vujica Rešin Tucić, Žarko Rošulj, Zvonimir Kostić Palanski, Laslo Salma, Obrad Jovanović, Slobodan Vukanović, Zoltan Mađar, Tamara Janković, Neša Paripović, Branko Aleksić, Miodrag Đorđević, Branko Andrić i Dobrivoje Jevtić kao autori vuzuelne, dok su Miroljub Todorović i Bogdanka Poznanović prisutni kao tvorci gestualne poezije. U – skrivenoj – antologiji signalističke poezije, prisutnoj u okviru njegove doktorske disertacije Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa (1994), Živan Živković se odlučio za pesmu „Bez naslova“ Marine Abramović u čijem srcu se nalazi slovo a.
4. Osim nje, u antologiji su od naših autora i Branko Andrić, Oskar Davičo / Predrag Nešković, Dobrivoje Jevtić, Slavko Matković, Neša Paripović, Milivoje Pavlović, Bogdanka Poznanović, Zoran Popović, Vladan Radovanović, Žarko Rošulj, Vlada Stojiljković, Miroljub Todorović, Biljana Tomić i Vujica Rešin Tucić. Svi imaju po jedan priloga, osim Miroljuba Todorovića i Vlade Stojiljkovića koji su zastupljeni sa dva i tandema Davičo / Nešković koji su predstavljeni sa tri rada.
5. Pored nje, učešće su uzeli i Branko Aleksić, Tamara Janković, Slavko Matković, Neša Paripović, Zoran Popović, Bogdanka Poznanović, Žarko Rošulj, Laslo Salma, Nikola Stojanović, Vlada Stojiljković, Balint Sombati, Miroljub Todorović i Slobodan Vukanović.
6. Upotrebiće ga i na svojoj izložbi u Galeriji savremene umetnosti 1974. godine kojom prilikom je izvela performans „Ritam 2“.
7. Fotokopije pisama (pa i ovog Marine Abramović) upućenih Miroljubu Todoroviću date su u bibliofilskoj (sedam primeraka) publikaciji: Miroljub Todorović, Iz signalističkog dokumentacionog centra 1, Signal, Beograd, 1999. Na njeno pismo će se osvrnuti Zvonko Sarić u eseju „Intertektualnost u signalizmu i neke postavke signalističkog romana“ (Signal, br. 22–23–24, 2001–2002, 41) i Dobrica Kamperelić u tekstu „Začeci virusa signalizma – simptomi i sindromi“ (Književnost, 7–8–9, 2001, 720–722).
8. Fotokopija pisma je i u bibliofilskom izdanju: Miroljub Todorović, Iz signalističkog dokumentacionog centra 2, Biblioteka Signal, Beograd, 2017, kojim smo se koristili. Tu je i prepiska između Marine Abramović i Miroljuba Todorovića koja nam još jednom svedoči o slikarkinom pripadništvu signalizmu, ako nam je ikakva dodatna potvrda za to uopšte i bila potrebna. Najvažniji izvodi iz pisma Marine Abramović  nalaze  se u Todorovićevom tekstu „Signalizam i Marina Abramović“ (2005) koji je preštampan u njegovoj knjizi Vreme neoavangarde (Altera, Beograd, 2012, 192–198). Navodimo ih, jer to je Abramovićeva Abramovićevom: „Ti si mi još u samom početku prebacivao da se dovoljno ne angažujem u radu i da to što radim ne radim profesionalno, niti se dovoljno konstantno bavim problemom slova kao poruke. I ja sa svoje strane mogu samo sve to da potvrdim i da priznam tačnost tvojih optužbi. […] Zainteresovali su me kompjuteri, kinetika, plastična masa, ambijenti, signalizam. Ali, u svemu tome sam se vraćala na svoje najsigurnije tlo, na slikarstvo. […] … na mene je izuzetno dobro delovala promena sredine. […] Počela sam bez bilo kakvog u početku određenog cilja da se igram sa slovima (tako sam napravila one čestitke za Novu godinu). Onda sam počela da o njima razmišljam, sve više i više da pronalazim frapantne stvari – foneme najvažnije: vezu između mene i slova i mog slikarstva. Bez te veze ja ne bih ništa mogla da napravim, ili, ako bih i pravila, to ne bi bilo ono pravo, ono zaista moje. […] Kao što vidiš, počela sam da razmišljam na istovetan način kao i kad slikam – i odjednom vidim da su mogućnosti slova neiscrpljive i da se tek sada sa mnom u tom smislu može računati. […] Miroljube, ja mislim da postajem pravi SIGNALISTA.“
9. To, međutim, ne može „precrtati“ čuveno njeno, signalističko, više puta antologizirano, „A“, kao ni seriju njenih vizuelnih pesama cikliziranih u „Izlaženje iz kvadrata“ i „Ulaženje u kvadrat“. U tekstu „Signalistička umetnost tela“ (Književna reč, 20. decembar 1975, br. 47, str. 6), kasnije preštampanom u njegovim (posthumno objavljenim) Ogledima o signalizmu, Ljubiša Jocić za primer uzima konceptualnu umetnost Marine Abramović i piše: „U njenim traženjima nema nikakvih pojava agresije, niti neke narcisoidne autoagresije, već su svi njeni poduhvati prožeti kreativnim istraživanjima, koja su duboko angažovana baš u suprotnom smislu“, odnosno: „ … a najdublja istraživanja pesnikinje, ona o novom jeziku – ona će nam jednom verovatno reći, mada nam je i sa ovim dovoljno saopštila kako se govori i peva telom“.
10. Pojaviće se u Gradini, XLI, nova serija, broj 10, 2005.
11. v. „Tokovi signalizma“ (katalog Signalizam, Galerija suvremene umjetnosti, Zagreb, 1974), „Birokratija i avangarda“ (Književna reč, br. 210, 10. 5. 1983) i intervju „Stoleće signalizma“ (u njegovoj knjizi Tokovi neoavangarde, Nolit, Beograd, 2004).
12. Zoran Markuš, „Signalističko slikarstvo“, Književnost, br. 1–2, 1989, 198.
13. Milivoje Pavlović, Avangarda, Neoavangarda i signalizam, Prosveta, Beograd, 2002, 307.
14. v. Jelena Marićević, Legitimacija za signalizam: Pulsiranje signalizma, Everest Media, Beograd, Međunarodna kulturna mreža „Projekat Rastko“, Beograd, 2016, 36–39.
15. Vizije signalizma, str. 248.
16. Isto, 250.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *