Марина Абрамовић – сигналисткиња

Марина Абрамовић је несумњиво припадала сигналистичком покрету. У њему је као уметница и стасала. Шта је то у њој што је тера да тврди како није била оно што је била и да није припадала ономе чији је саставни део била проблем је којим би вероватно неко требало да се позабави. Сигнализам никако није некакво ђуле на ногама којег би онај ко је сигналиста био требало по сваку цену да се отресе. У питању је европски, и светски, уважаван и признаван покрет без којег се ниједна прича ни у једној средини о неоавангарди замислити не може. Марина Абрамовић, међутим, хоће да нам прода своју „причу“ пуну замрачених места, мрља, али та прича не пије воду. Није она уметничка тиква без корена. Зло би било, једино, ако би се корена лишила. Односно, пошто се то никако не може извести – покушала то да учини.

Чињенице су неумољиве. Сваки рат са њима унапред је изгубљен. Никаква заборавност нас не спасава јер оно што је било неће да заборави да је било. Ако коза лаже, рог то учинити неће. А сигналистички рог овако изгледа.

Сигналистичко језгро се полако 1968/69 грана. Мирољуб Тодоровић најпре упознаје Спасоја Влајића, а потом Зорана Поповића. Овај други доводи Марину Абрамовић, о потом она Нешу Париповића, Тамару Јанковић и Владу Стојиљковића. Сликари најпре воде бројчано, но сигнализам није узалудno и визуелан, или, највише – визуелан. Марина Абрамовић долази у покрет као сликарка облака и наставља да их слика и експериментише на сликама чији су они главни „јунаци“. Касније се – изгледа – у облацима помало губи и тврди како није радила, и урадила, оно што је и радила и урадила. Ствара облаковну теорију о свом деловању и развићу у којој по њој за сигнализам никаквог места нема, иако ње, да није била сигнализмом инфицирана, овакве каква је потом постала – хајде и ми мало да облакујемо – вероватно, или нипошто, не би ни било. Но, то је већ прича о оригиналу и некоме ко хоће фалсификат као оригинал да протури. А то никако не бива.

Од октобра 1970. до јануара 1973. појавило се девет бројева часописа Сигнал. Главни и одговорни уредник био је Мирољуб Тодоровић, а у редакцији првог броја били су Добривоје Јевтић, Тамара Јанковић, Влада Стојиљковић, Марина Абрамовић и Зоран Поповић. Марина Абрамовић је била сарадник читаве прве серије овог часописа (њени сигналистички прилози су и буквално у свим бројевима: 1, 2–3, 6–7.1) и 8–92)), као и у антологији  сигналистичке гестуалне и визуелне поезије објављеној, у сарадњи с часописом Uj Symposion, у двоброју 4–5 Сигнала.3)

Када се у часопису Дело (XXI, 1975, бр. 3) појавила антологија Конкретна, визуелна и сигналистичка поезија Мирољуба Тодоровића у њој је била заступљена и Марина Абрамовић.4)

Било је пет групних изложби сигналиста (једна у Милану, остале у Југославији). Најзначајнија је била она у Галерији сувремене умјетности у Загребу од 16. до 26. маја 1974. Марина Абрамовић је на њој суделовала,5) а у штампаном каталогу су и њена визуелна песма „А“ и  фотографија метронома6) (касније је постао заштитни знак њеног стваралаштва – постављеног у Галерији). Била је учесник и изложби „Poesia signalista Jugoslava“ (Galerio TOOl, Milano, 1971), „Сигнализам“ (Салон Музеја савремене уметности, Београд, 1975) и „Сигнализам 81“ (КПЗ, Оџаци, 1981).

У свом обимном (девет густо исписаних страна великог А4 формата) писму Мирољубу Тодоровићу7) с пролећа 1971. године из Загреба,8) где је у радионици Крсте Хегедушића била на постдипломским студијама, Марина Абрамовић признаје како није у пуној мери разумела шта сигнализам од ње тражи и како није знала како би она свој допринос овом покрету могла у пуној мери да дâ, али како су јој се одједном отвориле карте и како је почела да уметнички „производи“ нешто за шта је убеђена како сигнализму припада. У једном другом, краћем писму, такође из Загреба, Марина Абрамовић Тодоровићу пише: „Иначе имам свакаквих планова у вези са Америком и Сигналом као таквим или можда још и бољим. Ја за почетак чим дођем / правим књигу са звуковима и још неким ситницама и то сама на ситу.“ Касније, после одласка 1975. године у Амстердам, она, која се у првој сигналистичкој фази и гестуалној поезији у извесном смислу приклонила, „враћа“ се хепенингу, односно боди-арту.9) Оно што је другим сигналистима, уместо речи, било најпре слово, па слика или гест, њој је постало тело. Оно је најмања јединица унутар њене (телесне) поетике. Оно цело, или његови атоми: рука, око, коса… Хепенинг је сигнализму претходио, али се он нипошто не може са гестуалном поезијом изједначити. Гестуална поезија налик је на сев мача и ако бисмо је са хепенингом доводили у везу она би могла бити нека врста хаикуа хепенинга. Док су гестуалне песме, посебно оне у „режији“ Мирољуба Тодоровића, муњевите, каснији хепенинзи Марине Абрамовић су дуготрајни, „залеђени“, као да јој је циљ да умртви време.

Када је 2005. године обнављао Сигнал, Тодоровић је на сарадњу позвао и Марину Абрамовић и она му је послала фотографију свог последњег рада – „Портрет с шкорпијом (отворене очи)“, о којем ће јој Тодоровић у узвратном писму написати: „ … стигла је твоја скорпија заиста језива у својој стравоужасној лепоти“.10) У последњем свом јављању мејлом од 14, VII 2017, Марина обећава: „Исправићу ту грешку у будућим каталозима“. А грешка се односи на њено „прескакање“ да је сигнализму у младости припадала. Но, то обећање већ деценијама траје и никако се не испуњава.

Мирољуб Тодоровић је у још неколико својих текстова писао о Марини Абрамовић као припадници покрета којем је он био вођа.11)

У есеју „Сигналистичко сликарство“ Зоран Маркуш за радове „А“ и „Дим“ Марине Абрамовић, објављене у првом броју Сигнала, тврди да су од „антологијског значаја за сигналистичко сликарство“. Додаће и следеће: „Има ли јачих доказа за припадност авангардном покрету од самих дела, јавних наступа и писаних извора? Додамо ли томе да су Марина Абрамовић и Зоран Поповић били чланови прве редакције Сигнала, гласила сигнализма, њихов однос према покрету није случајан, или сапутнички, већ покретачки и творачки.“12)

У својој докторској дисертацији Авангарда, неоавангарда и сигнализам Миливоје Павловић бележи како стапање језичког и ликовног у делима Марине Абрамовић остварује велике поетске учинке и твори „графизме са снажном метафоричком функцијом“.13)

О преписци Марине Абрамовић с Мирољубом Тодоровићем пише и Јелена Марићевић у оквиру свог рада „Тамни вилајет од врбовог прућа: Преписка Мирољуба Тодоровића“.14) Ауторка посебно анализира детаљно најдуже писмо, више пута овде спомињано, које је сликарка из Загреба упутила Тодоровићу. Скреће пажњу на „усхићеност“ са којом ова говори о најзад у себи изнађеној вези са сигнализмом којем је, опет по њој самој, овлашно и поприлично неискрено и раније припадала. Описује укратко и друго писмо, много краће (у којем се налазе са стране нацртана три пендрека), као и још два (сва су упућена из Загреба).

Коначно, у последњем изашлом зборнику сигнализма – Визије сигнализма / Visions of Signalism (Еверест Медиа, Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2017), појавио се прилог Николе Пешића „Марина Абрамовић у сигнализму“, одломак из његове докторске дисертације Окултура у поетици Марине Абрамовић. У њему он сажето и прецизно описује све везе које је она са овим нашим неоавангардним покретом имала а које упорно, сасвим несхватљиво, и неуспешно, негира. Прва његова реченица гласи: „Напуштање сликарства и укључивање Марине Абрамовић у ‘нову уметничку праксу’ у литератури се углавном везује за активност Галерије Студентског културног центра у Београду и превиђа се чињеница да је она претходно била активна у неоавангардном уметничком покрету сигнализма.“15) По Пешићу, њени први перформанси – „Ритам 5“ (1974) и „Ритам 2“ – су „настали извесно под значајним утицајем сигнализма“.16)

Испада како је Марина Абрамовић у тренутку када је по властитом признању оберучке полетела ка сигнализму, желећи да га повуче комбинацијом слике и звука у нове просторе, заправо одлетала од њега и постала му најдаља могуће. Тема Марина Абрамовић и сигнализам, поред тога што задаје психоанализи занимљиве подстицаје, интересантна је чак и за филмску обраду. Изгледа да је наша сликарка, боравећи давно у Загребу и радећи на кратком сигналистичком  цртаном филму Дарка Шнајдера, подсвесно то и сама наслутила.

Аутор: Душан Стојковић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. На импресуму овог броја је  фотографија која илуструје њен звучни амбијент „Бело“.
2. У часопису је и фотографија која илуструје њен звучни амбијент „Аеродром“.
3. У антологији коју је приредио Мирољуб Тодоровић заступљено је двадесеторо аутора. Осим Марине Абрамовић, ту су и Влада Стојиљковић, Зоран Поповић, Славко Матковић, Балинт Сомбати, Вујица Решин Туцић, Жарко Рошуљ, Звонимир Костић Палански, Ласло Салма, Обрад Јовановић, Слободан Вукановић, Золтан Мађар, Тамара Јанковић, Неша Париповић, Бранко Алексић, Миодраг Ђорђевић, Бранко Андрић и Добривоје Јевтић као аутори вузуелне, док су Мирољуб Тодоровић и Богданка Познановић присутни као творци гестуалне поезије. У – скривеној – антологији сигналистичке поезије, присутној у оквиру његове докторске дисертације Сигнализам: генеза, поетика и уметничка пракса (1994), Живан Живковић се одлучио за песму „Без наслова“ Марине Абрамовић у чијем срцу се налази слово а.
4. Осим ње, у антологији су од наших аутора и Бранко Андрић, Оскар Давичо / Предраг Нешковић, Добривоје Јевтић, Славко Матковић, Неша Париповић, Миливоје Павловић, Богданка Познановић, Зоран Поповић, Владан Радовановић, Жарко Рошуљ, Влада Стојиљковић, Мирољуб Тодоровић, Биљана Томић и Вујица Решин Туцић. Сви имају по један прилога, осим Мирољуба Тодоровића и Владе Стојиљковића који су заступљени са два и тандема Давичо / Нешковић који су представљени са три рада.
5. Поред ње, учешће су узели и Бранко Алексић, Тамара Јанковић, Славко Матковић, Неша Париповић, Зоран Поповић, Богданка Познановић, Жарко Рошуљ, Ласло Салма, Никола Стојановић, Влада Стојиљковић, Балинт Сомбати, Мирољуб Тодоровић и Слободан Вукановић.
6. Употребиће га и на својој изложби у Галерији савремене уметности 1974. године којом приликом је извела перформанс „Ритам 2“.
7. Фотокопије писама (па и овог Марине Абрамовић) упућених Мирољубу Тодоровићу дате су у библиофилској (седам примерака) публикацији: Мирољуб Тодоровић, Из сигналистичког документационог центра 1, Сигнал, Београд, 1999. На њено писмо ће се осврнути Звонко Сарић у есеју „Интертектуалност у сигнализму и неке поставке сигналистичког романа“ (Сигнал, бр. 22–23–24, 2001–2002, 41) и Добрица Камперелић у тексту „Зачеци вируса сигнализма – симптоми и синдроми“ (Књижевност, 7–8–9, 2001, 720–722).
8. Фотокопија писма је и у библиофилском издању: Мирољуб Тодоровић, Из сигналистичког документационог центра 2, Библиотека Сигнал, Београд, 2017, којим смо се користили. Ту је и преписка између Марине Абрамовић и Мирољуба Тодоровића која нам још једном сведочи о сликаркином припадништву сигнализму, ако нам је икаква додатна потврда за то уопште и била потребна. Најважнији изводи из писма Марине Абрамовић  налазе  се у Тодоровићевом тексту „Сигнализам и Марина Абрамовић“ (2005) који је прештампан у његовој књизи Време неоавангарде (Алтера, Београд, 2012, 192–198). Наводимо их, јер то је Абрамовићева Абрамовићевом: „Ти си ми још у самом почетку пребацивао да се довољно не ангажујем у раду и да то што радим не радим професионално, нити се довољно константно бавим проблемом слова као поруке. И ја са своје стране могу само све то да потврдим и да признам тачност твојих оптужби. […] Заинтересовали су ме компјутери, кинетика, пластична маса, амбијенти, сигнализам. Али, у свему томе сам се враћала на своје најсигурније тло, на сликарство. […] … на мене је изузетно добро деловала промена средине. […] Почела сам без било каквог у почетку одређеног циља да се играм са словима (тако сам направила оне честитке за Нову годину). Онда сам почела да о њима размишљам, све више и више да проналазим фрапантне ствари – фонеме најважније: везу између мене и слова и мог сликарства. Без те везе ја не бих ништа могла да направим, или, ако бих и правила, то не би било оно право, оно заиста моје. […] Као што видиш, почела сам да размишљам на истоветан начин као и кад сликам – и одједном видим да су могућности слова неисцрпљиве и да се тек сада са мном у том смислу може рачунати. […] Мирољубе, ја мислим да постајем прави СИГНАЛИСТА.“
9. То, међутим, не може „прецртати“ чувено њено, сигналистичко, више пута антологизирано, „А“, као ни серију њених визуелних песама циклизираних у „Излажење из квадрата“ и „Улажење у квадрат“. У тексту „Сигналистичка уметност тела“ (Књижевна реч, 20. децембар 1975, бр. 47, стр. 6), касније прештампаном у његовим (постхумно објављеним) Огледима о сигнализму, Љубиша Јоцић за пример узима концептуалну уметност Марине Абрамовић и пише: „У њеним тражењима нема никаквих појава агресије, нити неке нарцисоидне аутоагресије, већ су сви њени подухвати прожети креативним истраживањима, која су дубоко ангажована баш у супротном смислу“, односно: „ … а најдубља истраживања песникиње, она о новом језику – она ће нам једном вероватно рећи, мада нам је и са овим довољно саопштила како се говори и пева телом“.
10. Појавиће се у Градини, XLI, нова серија, број 10, 2005.
11. в. „Токови сигнализма“ (каталог Сигнализам, Галерија сувремене умјетности, Загреб, 1974), „Бирократија и авангарда“ (Књижевна реч, бр. 210, 10. 5. 1983) и интервју „Столеће сигнализма“ (у његовој књизи Токови неоавангарде, Нолит, Београд, 2004).
12. Зоран Маркуш, „Сигналистичко сликарство“, Књижевност, бр. 1–2, 1989, 198.
13. Миливоје Павловић, Авангарда, Неоавангарда и сигнализам, Просвета, Београд, 2002, 307.
14. в. Јелена Марићевић, Легитимација за сигнализам: Пулсирање сигнализма, Еверест Медиа, Београд, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2016, 36–39.
15. Визије сигнализма, стр. 248.
16. Исто, 250.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *