Маргиналије о књизи “Месечари”

Пред нама је књига прозе необичног назива Месечари, дело тројице аутора, Милоша Настића, Ивана Деспотовића и Данијела Ђукића. Утолико необичније што је реч о песницима.

Сам назив дела, Месечари, асоцира на нешто онострано и загонетно, а у уметничком смислу, рекао бих, доступно ретким, одабраним индивидуама, у неку руку и особењацима. Дакле, сањарима који су више повучени неким унутрашњим поривом, неголи свесним избором, пошли стазом месечарења, тражећи од живота оно што други, лишени такве привилиегије, обично налазе у поезији. Отуд у њиховој прози, пролазећи кроз лавиринте урбаног и проживљавајући духовно искуство њих као аутора, неретко се сусрећемо са искривљеном, искошеном, или пак заобљеном перцепцијом, њиховом виђењем света заправо, који има не само другачији изглед, већ и мирис и укус од оног на који смо научили, што је можда и најбољи знак да смо на правом месту, тј. да је ауторима пошло за руком да нас најпре заинтересују, а потом и опчине својим делом, Следствено томе, и да нам наметну своју визију стварности која има њихов снажан ауторски печат. Стога сам уверен да ово њихово трокњижје, како рече Власта Младеновић, неће проћи без одјека ни код публике ни код критике.

На корицама књиге видимо да месец, односно његова силуета, није на оном месту где смо навикли да га гледамо, то јест на небу, већ је скрајнут доле, при самом дну корица, безмало само што не испадне из књиге. Шта нам то говори? Није ли то можда жеља, зашто не и провокација аутора, да се поиграју са нашим очекивањима? Не значи ли то да у њиховој прози од романантике и узвишеног, што од песника очекујемо, више има хадског, подземног и метафизичког, од пасторалног, више трулог талога свакодневице; и где је ту љубав, ако смемо да приметимо? На та као и на друга питања, свако од аутора одговориће на свој, само њему својствен начин.

Милош Настић представио нам се са са тридесетак кратких прича. Милош је као брз планински поток, који нас очарава и нестаје пред нашим очима, али његова лепота оставља у нама неизбрисив траг. Такве су заправо његове приче. Каледиоскоп слика које промичу пред нашим очима. И у којима је видљиво присуство песника. Његово око је оштро, његов језик је бритак, његов суд бескомпромисан; он је хазардер, баца све на једну карту, непредвидив као да није сав свој; једном речју прави месечар, у најплеменитијем и најлиричнијем смислу. Можда су баш зато његове приче тако питке, складне и мелодичне, али и страствене и садржајне и препуне драмских момената. И можда више од свега, аутентичне, у њима ћемо, не само због милозвучне херцеговачке ијекавице, непогрешиво препознати баш оног Милоша Настића, песника који нам се већ својом првом песничком збирком Ходач и звезда указао као стваралац од кога се с разлогом много очекује.

„Поезија небеска мелодија духа. Поезија океан безусловне љубави. Поезија поље лептира слуха. Пишући поезију зауставиш вријеме.” Каже Милош Настић, па онда на другом месту: „Од поезије не можеш да се умориш, од свега да, од ње не. То је најдубљи ореол гласова суштине, нестваран склад несреће и среће, сопствено јеванђеље сузе и осмијеха, смрти и живота.” Овим скрећем пажњу на Настићеву „Одважно храбру причу”, коју у неку руку сматрам и његовим потписом, када је реч о прози. И препоручујем је за неку будућу антологију кратке прозе. Такође бих, као изузетна остварења, издвојио и приче „Непозвани гости” и „Бесконачност пјесничке снаге”.

Иван Деспотовић заступљен је са једном дужом прозом, приповетком „Смер“. Она је попут дубоког екеана препуног тајних шпиља које траже да буду испитане, и да нам изнесу на светло дана своје драгуље. Деспотовић је мислилац и демијург. Он ствара свој властити свет и даје нам га кроз свој наратив показујући завидну вештину приповедања. Као прави демијург, он свој свет ствара по плану, да не кажем по прецизном распореду, отуд можда и назив овог наратива „Смер“. Овде поток, овде цвет, овде једна Наташа, овде друга Наташа, овде она која ће дa му „скине мрак“; улази у њену собу и затиче је у баде-мантилу, у његовој глави баде мантил је већ одложен на вешалицу и она му се указује у свом елементарном издању – знамо шта следи, али да ли се то стварно догодило или је само измаштано, и не само то већ и остале ствари у овој причи, аутор ће нас од првог до последњег слова, такорећи, држати у дилеми. Што, морам да нагласим, овом његовом наративу даје посебну драж и чини га још заводљивијим.

У свом претходном роману, Алтер его, који је за сад објављен само у електронском издању, један од Иванових јунака каже: „Пре бих био следбеник Сократа, него следбеник Исуса Христа. У Сократово име нико никога није убио!“ Он ће и у овом штиву призивати Сократа, неретко и Талеса, Толстоја и Достојевског, и нашег савременика Уелбека, те с њима водити дијалог о есенцијалним и онтолошким питањима, о животу и смрти, о природи добра и зла, љубави и пријатељству, смислу и бесмислу живота, по мом суду, то су и најбоље странице ове прозе. Елегантан стил, проткан фином иронијом и сјајним описима, такође краси овај наратив, а интригантност му даје посебну драж. „Шта ти вреди ако си у сексуалности стрејт, ако си у свему осталом геј“, рећи ће на јадном месту. У густом ткању овог његовог наратива, много је оваквих чворишта која нас подстичу на размишљање, неретко и о обичним, свакодневним стварима, које не измичу ауторовој перцепцији. Слободан сам да кажем, овом приповетком Иван Деспотовић нам се заиста представио у свом најбољем светлу.

Данијел Ђукић представио нам се приповеткама, „Хаваријски излаз“ и „Хотел“. Оне су попут моћне реке по којој пловимо а чији хук нам заглушује уши. У својој првој песничкој збирци Уместо осмеха, објављеној прошле године, Данијел нам се представио као мајстор стиха рафинираног израза, својеврсни „акробата међупростора”, да прарафразирам наслов његове песме која је на мене оставлила посебан утисак. У обе своје приповетке, он се такође бави акробацијама у међупростору, с тим што су ти међупростори измештени из ове стварности какву познајемо, већ их он, својим приповедачким поступком, кроз алегорију, претвара у позорницу, својеврсни мизансцен којим дефилују његови јунаци, и он у самом центру, боље рећи епицентру збивања. У приповетки „Хотел” реч је о хотелу као некој врсти црне рупе која гута индивидуалност својих гостију и претвара их други облик живота, где, како аутор каже, „вечити мрак постаје њихова светлост”.

У „Хаваријском излазу” Ђукић пише о мукама списатељским, и препоручује нам једно могуће виђење превазилажења истих, односно начина како се може досегнути до саме суштине уметности и уметничког прозрења. Изаћи из своје зоне комфора, отворити своја чула за свет и направити од свог живота својеврсно уметничко ремек-дело, из чега онда призилази све остало. Дакле, он и овде говори о промени облика живота, шавише то нам и сугерише, али као неку врсте нужности за свагог истинског посвећеника у уметност.

„Ја сам био један од изабраних”, каже данијел Ђукић. „Ја сам био један од тих који је успео да сагледа праву страну уметности, да заплива у њену суштину и осети снагу онога што један стваралац, један уметник, и ја, као један писац, може да створи. Постао сам животни експонат изложен погледима разних љубитеља уметности, погледима мојих пријатеља и познаника који су окретали главу када би ме угледали, немајући довољно снаге и уметничког осећаја и образовања за такво једно ремек-дело.”

Обе приповетке написане су посмодернистичком маниру, са примесама фантастике, чини се да је управо то онај стваралички међупростор у коме се Данијел Ђукић најбоље сналази, и нама, као читаоцима, највише може да пружи. Стога му и поручујемо: само нека настави тако.

Сума сумарум: као навећи утисак при читању Месечара, рекао бих да је реч о тројици аутора на самом прагу њихове стваралачке зрелости. У блиској нам будућности, од њих можемо очекујивати да „експлодирају“ у неком од својих нових дела, и заслуже још веће поштовање публике и критике. А Месечари ће свакако остати незаобилазно штиво када је реч о њиховом стваралачком опусу.

Ако се вредност једне културе мери богаством имагинације њених стваралаца, и ако је сваки стваралачки чин у неку руку и крик протв свеопште дехуманизације живота, онда можемо рећи да се аутори Месечара ни по једном ни по другом питању нису штедели. Стога, ово њихово дело од свег срца препоручујем, читајте га и уживајте у читању. И сањарите скупа с његовим ауторима. Коначно, сви смо ми помало месечари, зар не?

Аутор: Зоран Шкиљевић 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *