Mapa za čitanje Džojsa

Bujica slova, muzikalnost jezika, skoro natprirodna verbalna kreativnost, igre reči koje ostvaruju neočekivane jezičke veze, neprevaziđena genijalnost u organizovanju književnog materijala u unutrašnje monologe, konferencije, naslovi iz novina ili katekizam… sve to ne samo da ne osporavaju, već o Džejmsu Džojsu (o kome bi, inače, moglo biti reči?) potvrđuju i oni najnepoverljiviji čitaoci, iako u mnogim slučajevima to priznajy jedino da bi za uzvrat dobili priliku da lansiraju dobro poznati komentar „kako je Džojs hladan autor i rezervisan kad je reč o emocijama, da ima gotovo vanzemaljski pogled na svet i kako s velikim uživanjem piše o ogorčenim likovima”.

Mi, Džojsovi čitaoci (a to su obično strpljivi ljudi, sigurni u svoj ukus i ljudi koji više vole da uživaju u stalnim iznenađenjima i radostima koje on nudi, nego da učestvuju ili prekidaju svađe i smicalice koje organizuju njegovi neumoljivi i veoma uznemireni protivnici), odavno znamo da su sve ove optužbe na račun njegove nepristupačnosti samo klevetanje ili budalaštine. Da li neki roman može biti uzbudljiviji od Džojsove priče o mrtvim ljubavima koje su opstale među živim? Da li postoji kreativniji i topliji način na koji se može pisati o tome kako književna vokacija iz mladosti, u sivilu masa religioznog fanatizma i naglih nacionalističkih težnji, pronalazi svoj put do cilja? Da li postoji išta veće, tako željno očekivano i istovremeno nepodnošljivo, od susreta i razgovora posle Dedalusa i Bluma, posle petsto strana lutanja po stalnim komplikacijama koje neprekidno potvrđuju Džojsovu veličinu?

Ono što ni njegov najstrasniji čitalac, međutim, neće negirati (dobro, možda se baš neko i nađe) jeste da se do tog emotivnog jezgra ne može odmah, ni lako doći, ne zato što Džojs ubacuje mnoštvo verbalne delikatnosti i beskrajno mnogo drugih inovativnih tehnika, već zato što on, ni u jednom trenutku, ne pokušava da objasni pravila igre. Njegov način naracije ne daje čitaocu nikakva objašnjenja o tome ko su glavni likovi i kakve su se veze stvorile među njima, niti mi možemo videti postepeno razvijanje njihovih ciljeva i interesovanja (Iako neki smatraju da je dosadan, toliko je ‘dosadan’ da mi ponekad, dok ga čitam, i suze krenu, na čemu sam mu lično veoma zahvalan); ,,Uliks” i ,,Mrtvi” se razvijaju u jednom već oformljenom svetu, sa likovima preokupiranim starim problemima, čije odnose moramo da rekonstruišemo mi sami, svojim ličnim sredstvima. Džojs je obožavao prezent i u knjizi ,,Uliks” sve funkcioniše kao da je mikrofon ubačen u mozak žive osobe: priča se pred čitaocem ne odvija kao tepih sa lepo ispletenim šarama koji se polako odmotava, već kao nekontrolisani blicevi koji sevaju usred svakodnevnih avantura, baš kao što se to dešava svima u svakodnevnom životu.

Najbolji način da se Džojs razume jeste da se čita više puta: prvi put knjigu treba pročitati samo kako bi se napravila mapa, a zatim je treba ponovo čitati (i ponovo i ponovo), ali sa već izoštrenom slikom. Onima koji ne žele da ponovo čitaju knjigu, preporučujem da potraže „knjigu s ključem“ a, ako razmišljate da se upustite u čitanje ,,Uliksa” ili da, možda, prelistate ,,Portret”, onda se nemojte dvoumiti: biće vam od značajne koristi da pri ruci imate monumentalnu Džojsovu biografiju autora Ričarda Elmana (1918–1987) pod nazivom ,,Džejms Džojs”. Elman, veliki stručnjak i poznavalac irske kulture i autor drugih značajnih studija o Vajldu, Jejtsu i Beketu, pored toga što je jedan od nas – još jedan zanesenjak Džojsom – jeste i profesionalac, svestan da Džojsova dela kod mnogih čitalaca izazivaju utisak nedoslednosti i svoju knjigu, stoga, namerno počinje izjavom: ,,I dalje učimo da budemo Džojsovi savremenici i da razumemo našeg tumača”. Elman ne pokušava da komplikuje ono što je već teško i ne baca senku na mrak, već na jedan iskusan i pažljiv način u svojoj knjizi koja, iako obiluje prošlošću, prezentom i futurom, za razliku od Džojsovog izbora vremena, i dalje prati prijatan hronološki red i prikazuje Džojsa iz više perspektiva: kroz njegovo porodično poreklo, obrazovanje, bekstvo, umetnički rad, pisma, teškoće na koje su nailazila njegova dela, kroz ljubav i očinstvo, nacionalizam, crkvu i prijateljstva sa ostalim piscima.

Džojsovom biografijom Elman multidimenzionalno utiče na čitaoca. Knjiga predstavlja Džojsa kao čoveka čiji je život bio mešavina religije, pisanja i nemilosrdnog individualizma, gde su ,,tišina, izgnanstvo i lukavstvo” reči koje ga najbolje opisuju. Elman nam daje ključ kojim možemo duboko prodreti u Džojsovu fikciju i pred očima čitaoca iznosi život, težnje i strahove samih Iraca. On nas, takođe, upoznaje sa suštinom mašte i emocija Džojsa, pisca koji na trenutke izgleda kao da je zauvek napustio Dablin da bi, za uzvrat, tamo zauvek ostavio svoja dela. Jedina stvar koja nije uvek najjasnija jeste da li je ovom promenom i autoizgnanstvom dobio više sam Džojs ili njegovo delo, iako je vrlo verovatno da su na dobitku bile obe dimenzije.

Elman je svoje delo o Džojsu objavio 1982. godine, a deset godina kasnije, objavljeno je u izdavačkoj kući ,,Anagram” u Španiji. Vrlo je moguće da se stalnim istraživanjem stručnjaka u međuvremenu došlo do novih podataka o Džojsu i da je neka od Elmanovih tvrdnji sada već i zastarela. Ali nije ni bitno. Za moju generaciju, a pretpostavljam i za one malo starije i one malo mlađe, ovo knjiga predstavlja knjigu čari, ključeva i početna je mapa za čitanje Džojsa. Budući da izazovi i opčinjenost Džojsom i dalje postoje i da se svakog meseca nova četa čitalaca udubi u čitanje njegovih knjiga, ponovno objavljivanje Elmanove knjige slavi se kao jedna od najlepših novosti ovog procesa.

Autor: Gonsalo Torne
Tekst preuzet iz časopis za aktuelnosti i kulturu Kultural
Sa španskog prevela i uredila: Dragana J. Đorđević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *