Мали господин дивовског духа

„Велика умјетност није једноставна. Живот сам за себе није, нити је људски ум, ни људско срце!“ – тврдио је мали господин са смијешним ногама. Међутим, био је више од епитета који му је помогао да постане умјетник. Анри де Тулуз-Лотрек поклонио је Паризу споменар украшен најљепшим детаљима из чувеног кабареа Мулен Руж.

Сав тај плес

Црвена ветрењача настала 1889. била је скромни кабаре Рен бланш у коме је дане и ноћи везао Тулуз Лотрек. Некада би, у налету инспирације, цртао и по столњаку. Стазу од грофовског дјетињства до боемије и другог, подземног, плесом обојеног свијета описује филм Moulin Rouge (Џон Хјустон, 1952.) Од седам номинација освојио је два Оскара за сценографију и костимографију. Редитељски џин успио је да дочара унутрашњу атмосферу патуљка и његове раскалашне, декадентне и вољење „земље“ – Монмартра.

„Његова палета се скорила, четкице осушиле, али генијалност Андри де Тулуз-Лотрека је свјежа и жива, као и оног дана кад их је испустио“ – пролог је филма који вас одмах одвлачи на плес. Чувени кан-кан из Офенбахове опере уз акробатске плесачице зачараће вас и нећете лако изаћи из сна, чак ни сатима након одгледаног филма. Копрцаве дуге црне чизме, разнобојне хаљине које се отварају попут цвијета и машу бијелим латицама, врата су раја којем се Лотрек ноћима враћао не би ли заборавио гротескно тијело. Након живахног плеса и романтичног пјевања Жан Аврил (Заза Габор) филм отвара поглавље умјетниковог дјетињства. Одрастао је у аристократској породици која је желећи да зачува племићку крв кушала забрањено воће. Наиме, његови отац и мајка били су брат и сестра од тетке. Због генетске мане, након пада му кости нијесу могле срасти. Горко и непокретно стање помоћу цртежа и скица претвара у покрет. Коњи, цирцус, кабаре, све плеше на Лотрековом папиру. Како би побјегао од очевог свијета у којем владају титуле и нетрпељивост према независној умјетности одлази из родног Албија.

Улични сликар

Тако се створио на Монмартру, окружен сликарима савременицима, подземним свијетом „с оне стране дозвољених граница“. Лотрека као и његовог оца тумачи Хосе Ферер („Сирано де Бержак“, „Лоренс од Арабије“). Користио је специјалне протезе како би регулисао висину и вјерно приказао умјетников лик. Невјероватно му сличи, шармантан је, госпочаст, захваљујући сјајном сценарију (Ентони Вејлр) рјечито одаје умјетникова увјерења. Његова харизма привлачи супротан пол, али врата љубави је закључао. Ошкринула их је Мари Шарле. Поноћна птичица продаје тијело како не би одскакутала натраг у сиромашно, смрадно предграђе Париза. Трула јабука рођена поред тезге преплављење алкохолом успијева да му превуче осмијех. Ипак, на све што ради ставља цијену јер тако је навикла. Прошлост је прејака и Мари јој се не може опријети. Хировита и ратоборна одбацује живот који јој нуди Тулуз.

Сабор туге

Мари одлази, али њен лик се већ преселио на платна. Тугу је прелио у чашу. Популарно Лотреково пиће земљотрес (мјешавина апсинта и коњака) брани га од сломљеног срца. Мајка га наговара да се врати кући, али сликар улице, блата, проститутки, забављача, има свој свијет. Израђује плакат за Мулен Руж, најављује популарну Ла Гули која постаје звијезда. Распојасани кан-кан, застори хаљина залијепили су се на постерима који су изазвали јавност. Док једни то сматрају срамотом, други остају пренеражени пред необичном Тулузовом техником. Он није импресиониста, ни симболиста, има посебну визију која превазилази моћ литографије. Минималистички стил уз додатак боја претвара у умјетност доступну свакоме. Његов рад налази се на улици, у ресторанима, кафеима, корицама књига, часописа. Удахнуо је живот платнима, разбјежала су се широм Париза. Једно је чак купио српски краљ Милан. Окружен пјесмом и непрекидним плесом, Тулуз навикнут на тјелесну гротеску, одбија жену која га воли – Мирјам. Сматра да га нико не може вољети, не види га „високог и исправљеног.“ За поновни одлазак љубави има два лијека: алкохол и сликање. Мали господин не може заборавити Марине очи, потом топлину, искреност и утјеху коју му је пружила Мирјам, пропаст парадоксалне Ла Гулу, која након што је дохватила звијезде тумара по улици. Сабор туге је побиједио упркос чаробном, шареном, покретном циркусу Мулен Ружа. Сликар епохе, огољеног свијета, визионар, маркетиншки геније умире у породичном дому 1901. Његов рад је прихватио Лувр, а очеве задње ријечи биле су „Опрости Анри, нисам разумио.“

Лик Тулуз Лотрека појављује се и у сјајном мјузиклу Moulin Rouge! (Баз Лухрман, 2001). Патуљак је амајлија оних који обитавају, наступају у кабареу, најприје највеће звијезде Сатин. Купидон Лотрек помаже љубав између прелијепе, талентоване куртизане и писца Кристјана. Тумачи га Џон Легуизамо.

Ауторка: Милена Чавић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *