Luzitanija slikana čajem

(impresije i beleške)

Dejan Atanacković, Luzitanija, Besna kobila, Beograd 2017.

Dejan Atanacković, stručnjak za vizuelne umetnosti, objavio je prvi roman i taj spoj likovnog i literarnog dara nije retkost. Međutim, činjenica da pisac predaje na univerzitetima u Firenci i Sijeni, dakle, u Italiji, postaje interesantna sa stanovišta srpsko-italijanskih kulturnih veza. U tom smislu, Dejan Atanacković me podseća na Zahariju Orfelina (1726–1785), našeg baroknog pisca, pesnika, bakroresca, gravera i kaligrafa, koji je u venecijanskoj štampariji Grka Teodosija štampao i ukrašavao i svoje, ali i knjige drugih važnih srpskih umetnika i pregalaca.

Jedna od najlepših naših knjiga, koje su štampane u 18. veku, jeste njegova romansirana biografija prvog ruskog imperatora – Istorija Petra Velikago (1772). Ovim dvotomnim žitijem Orfelin je u srpsku književnost uveo dve nesumnjivo važne teme koje su estetizovane romanom Luzitanija. Radi se, naime, o motivu ludila, tj. bolesti uobrazilje od koje je patio Ćuprili Mustafa-paša, umišljajući „da mu na nosu stoji muha“, te o nalogu Petra Velikog da se u naučne svrhe sakupljaju razni monstrumi i nakaze, „a donosiocima će biti data nagrada, i to: za ljudsku po deset rubalja, za skotsku i zverinju po pet, a za ptičju nakazu po tri rublje – za mrtve. A za žive: za ljudsku po sto rubalja (…) A ako je mostrum veoma čudan, daće se i više“.

Jasno, kolektivnim junakom Atanackovićevog romana možemo smatrati državu Luzitaniju (prostire se na jednom kvadratnom kilometru), koju čine lekari i pacijenti beogradske ludnice. Oni, doduše, ne umišljaju da pred sobom vide muvu ili neku drugu životinju, već ispoljavaju svoju zatomljenu prirodu u vidu različitih životinja, koje se samo uslovno mogu imenovati maskama (orla, zeca, medveda, ježa, lisice i sl). S druge strane, „fragmenti Arnotovog dnevnika“ donose podatke o unutrašnjosti „čuvene ’medicinske’ Venere“ kojom ga je, poput Kerolove Alise, sproveo „ljubazni čovek-zec“: „uz nesumnjiva naučna blaga, sretasmo (se) s obličjem simboličnih zveri, pantera, delfina, paunova“, dok svedočanstvo o prosvetiteljskoj modi i ukusu za sakupljanje monstruma, možemo prepoznati u pogrešno sastavljenim kosturima, „pa je tako mravojed bio nalik skakutavom psu, nilski konj oslanjao se na čovečja stopala“ itd. Ludost je, ipak, u odnosu na ovakvu (nastranu) strast, u opozitnom odnosu, budući da se, erazmovskim jezikom govoreći, ludost pohvaljuje kao krinka za mudrost. „Naučne“ kolekcije, pak, ukazuju na problematizovanje humanizma: „’Prisustvo ovih tihih zveri za nas je od posebne važnosti, simbolički i moralno gledano’, dodao je značajno učitelj. ’U svakoj od njih se ogledaju bar dva čoveka, onaj što ih je ubijao i onaj što ih je punio strugotinom i dao im taj drugi bedni život’“. Razume se, u odnosu na Orfelina koji je negovao slikovitost izraza i sklonost da beleži anegdote, Atanacković stoji na istoj ravni, budući da njegov jezički izraz impresivno utiče na imaginaciju, ali, takođe, beleži zanimljive povesti, kao što je „događaj u feudalnom gospodarstvu nekog toskanskog grofa“ u vidu pozorišne predstave. Međutim, pohvala Petru Velikom koja se tiče naredbe o sakupljanju nakaza, lišena je bilo kakve Orfelinove kritike, dok za Atanackovića postaje inspiracija za dublje sagledavanje problema – sa moralnog, psihološkog, društvenog i individualnog stanovišta.

Tema ludila, za koju se može reći da je centralna u romanu, pored toga što ima uporište u romanu Čarobni breg Tomasa Mana (kako pisac ističe u intervjuu za Radio Beograd), prema knjizi Suzan Zontag, Bolest kao metafora, jeste bolest 20. veka. Početak 20. veka jeste jedan od vremenskih toposa romana Luzitanija. Bolest kao centralna metafora ima povlašćeno mesto i nije tek banalno negativno konotirana. Ako je Andrićev Ćamil bolestan od sebe, a od sebe se ne može ozdraviti, u Pavićevoj priči „Plava džamija“ i romanu Predeo slikan čajem graditelj/arhitekta će propasti ako se od sebe izleči. U tom kontekstu funkcionišu lik arhitekte Teofilovića i njegove ćerke Elizabete, koja upravo pokušava da „iznova sagradi urušenu tvrđavu“ u vidu trougla (otac, majka, ćerka), koju sanja kao svoju „Luzitaniju“. Dakle, „Luzitanija“ se može osmotriti i kao intimno mesto (san) na kome se suočavamo sa „bolešću od sopstva“. Ni u njenom slučaju nema izgleda da će doći do izlečenja: „Neke stvari se nikada neće promeniti. Tako vam je to s porodicom…“

Istvan Sandorfi

Lik arhitekte Teofilovića, koji se našao na brodu „Luzitanija“ kada je došlo do potapanja, prilično je složen. On se, naime, iz Amerike uputio ka Beogradu i svom grobu/spomeniku, ali na tom putu luta po ratištima kao „čovek od blata“, dok ne okonča život u svojoj zemlji. Poput Atanasa Svilara/Razina, Pavićevog junaka romana Predeo slikan čajem, koji je potragu za sopstvenim identitetom omeđio putovanjem na liniji: Beograd – Sveta Gora – Amerika – Beograd i Teofilović je arhitekta i povratnik. Sa Pavićevom Amalijom Riznić (njena bolest je lepota) koja je spokoj našla u lekovitom blatu rodne zemlje, Teofilović deli nadimak „čovek od blata“. Međutim, ono što bi prvostepeno bilo od važnosti jeste poetika baroknog proskinitariona (putopisa), koja podrazumeva unutrašnje putovanje, tj. metafizički pejzaž. Otuda se u Atanackovićevom romanu mnogo toga odigrava u predelima unutar čoveka, njegove duše ili snova. Čini se, stoga, da je svaki čovek za sebe i bukvalno i figurativno oličenje nekog predela ili mitske zemlje, koja se može imenovati Luzitanijom, ali i kao: „Zemlja Dembelija, Atlantida, Liliput, Nuskvama, Eldorado, Herald, Grad Sunca, Utopija, Vrli Novi Svet“.

Jedan, pak, Italijan, Umberto Eko, pisac i profesor, kao Pavić, sastavio je impozantnu vizuelnu knjigu pod naslovom Istorija mitskih zemalja, koja je, čini se, u nekim aspektima uticala na Dejana Atanackovića. Stanovnici „mitskih zemalja“ nisu bili samo ljudi, već najčudesnija bića, polu-ljudi, a polu-životinje. U Arnotovim doživljajima u unutrašnjosti „medicinske Venere“ opisan je svet prirode, „nad svakim ulazom, kao čuvar, stajaše po jedan rogati pan“, uz izvesne pokušaje da se rodi tragedija: u naznakama o pozorišnoj predstavi, horu ludaka, maskama, dionizijskim povorkama.

Međutim, stiče se utisak da do prave helenske tragedije ne može doći u romanu, da je nečim hendikepirana. Ako imamo u vidu Ničeovu knjigu Rođenje tragedije, tragedija bi trebalo da se rodi iz preplitanja apolonskog i dionizijskog načela. Dionizijsko načelo eksplicitno možemo prepoznati, međutim, apolonski princip ostaje upitan. Pisac je izjavama govorio o Luzitaniji u kontekstu „utopijskog romana“, a Apolon se poistovećuje sa suncem, dakle, potencijalno sa idealnim, utopijskim principom. Ako „Luzitaniju“ svako od nas nosi u sebi, predeo svačijeg sopstva zavisiće od toga da li u njemu postoje i Apolon i Dionis, jer tek sa tragedijom može doći do katarze. Možda je naša era lišena Apolona, ali to ne znači da ne možemo u sebi da pronađemo sunce, čaj iliti lek za našu bolest.

Autorka: Jelena Marićević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *