Ljubičasto nebo Sibira

(Andrej Makin, Francusko zaveštanje, Paideia, Beograd 2006)

Roman Andreja Makina Francusko zaveštanje započinje i završava se neobičnom upotrebom običnog pojma iz svakodnevnog života: „Te žene su dobro znale da radi svoje lepote treba da nekoliko trenutaka pre nego što ih zablesne svetlost blica izgovore one tajanstvene francuske slogove, čije je značenje razumelo samo malo njih: ,,pet – tite – pomme“ (ma – la – jabuka)“. Ova dobro smišljena, korisna dosetka činila je pravo čudo. Bila je to fotografska magija od koje bi senka sanjalačke blagosti prekrila pogled, ali istovremeno i poslala svojevrsnu poruku u budućnost kroz nekakvu prigušenu svetlost prošlih dana. Završne rečenice Makinovog romana zaokružuju čudnovatu, krajnje neobičnu, svakako istinitu i iskrenu, a moguće i njegovu životnu priču, koja ga odvodi u Pariz, grad u kome još uvek živi.

„Dok sam išao, s vremena na vreme sam pogledavao na fotografiju žene u pamukliji. Otad sam shvatio šta je njenim crtama lica davalo neku daleku sličnost sa likovima moje usvojeničke porodice. Bio je to onaj blagi smešak koji se pojavljivao zahvaljujući čarobnoj Šarlotinoj formuli – „ petite pomme“. Spakovao sam fotografiju i krenuo. A tad sam mislio na Šarlotu, njeno prisustvo na uspavanim ulicama je bilo očigledno, nenametljivo i prirodno kao sam život. Nedostajale su mi još jedino reči koje bi to iskazale“.

Reči mu, medjutim, nisu nedostajale dok je opisivao prošle dane. Retko se može susresti proza, bez patetike i ogorčenosti za traumatične potrese u životu, u zemlji koja je ključala u svom istorijskom previranju. U ovoj priči prožetoj i ispunjenoj od početka do kraja dubokom ljubavlju i osećajnošću, vrhunskom književnom umešnošću opisana je sudbina glavnog junaka, Aljoše, koja je počela surovo, a pretvorila se u neobičnu i prihvatljivu, obojena blizinom bake Francuskinje, koja ga zajedno sa sestrom ne odvodi iz stvarnosti, već oplemenjuje sopstvenim duhom sovjetski Sibir njihove mladosti. „Bilo je to u osvit jednog tromog i toplog leta koje je sve prostorije ispunjavalo bledoljubičastom svetlošću. I odjednom, ta fotografija!“

Ona će biti prvi susret sa njegovom istinom koju će spoznati mnogo kasnije. Do tada, oni žive u dvostrukosti života. „Živeti pored naše bake je već značilo osećati se na nekom drugom mestu“.

Stepa, to bajkovito mesto, puno sunca i leda, najtoplijih osećanja i najžešće podlosti, jedinstveno ruska, neizreciva, uvek nova i neponovljiva, osvajana i neosvojiva, pritajena tajna i jasna java, koja je opčinila i prisvojila srce jedne Francuskinje, udahnula je sve svoje čari i lepotu i ispunila posebnošću ličnost i prozu Andreja Makina. Priroda, koja je nezaobilazni ram skoro svakog dela ruskih pisaca, ali i svojevrsna škola života, u ovom Makinovom delu našla je svoje utočište u nesvakidašnjoj, zanosnoj formi snovidjenja, koja osvaja i prožima, odvodeći u čudesne predele punu pažnju čitalaca.

„Te večeri smo sedeli sa bakom na malom balkonu njenog stana. Prepun cveća izgledao je kao da visi nad toplom izmaglicom stepe. Sunce boje užarenog bakra je dotaklo horizont, za trenutak se tu kao oklevajući zadržalo, a zatim utonulo. (..) Uzani Šarlotin balkon je lebdeo u mirišljavom povetarcu ravnice, na ivici usnulog grada odsečenog od sveta ćutljivom večnošću stepe“. A taj grad je daleko, malo mesto: Saranza. U ambijentu, oslobodjenom svake suvišnosti, radjala se i oblikovala slika jedne druge zemlje, zahvaljujući nenametljivoj, poetski nadahnutoj Šarlotinoj priči. „Balkon se lagano njihao, izmičući nam se ispod nogu, počinjao da lebdi. I mi smo na balkonu čuli tu uspavljujuću tišinu poplavljenog Pariza. Francuska naše bake je, kao neka Atlantida u magli, izranjala iz talasa“.

Zahvaljujući letnjim pričama koje im je donosio bogati sadržaj novinskih isečaka i fotografija sibirskog kovčega moglo se živeti onako kako je diktiralo vreme: „Svi smo pripadali istoj klasi, klasi ljudi koji šljapkaju po ugaženom snegu usred velikog industrijskog grada, ispred vrata neke prodavnice, nadajući se da će uspeti da nabave ta dva kilograma pomorandži“.

Deskriptivne slike, kao da su pravo sa životne scene preslikane na stranice romana. Neke od njih, dugo skrivane i brisane iz istorije, a time i iz kolektivnog sećanja, Makin nije mogao da mimoidje iz jednostavnog razloga što su duboko pogodile i njegovu porodicu. Pradeda Norber, koji je prvi zakoračio u Rusiju zajedno sa svojom ženom Albertinom, učinio je i nehotice od nje žrtvu koju nisu mimoišle najtvrdje sibirske godine. No, ona uprkos svemu, odlazi i vraća se, bez obzira šta joj se sve dogadja, neobjašnjivo vezana uz Rusiju, kako i sama kaže: „Takva je ova zemlja. Lako se u nju udje, ali se iz nje nikad više ne izlazi“.

Kada se i sama odlučuje za povratak u Sibir, Šarlota gleda svoju majku kako se dobro snalazi, u nemogućim uslovima takoreći, i zaključuje: „Pa ona je prava Sibirka!“

Na drugoj strani, ona ne prestaje da gleda ovu zemlju sa ljubavlju koja uzdiže svaki provedeni trenutak u očaravajuće vreme, tone zaneseno u svaku poru sibirskog prostranstva, uneobičava je do fantazmogorije jer istinski oseća i uživa u svim njenim čarima i lepotama, što će i činiti do kraja života: „Bila je tu, pod ljubičastim nebom i izgledala je potpuno sama na ovoj planeti, u travi slezove boje, pod prvim večernjim zvezdama“. Aljoša, biografski neodoljivo identičan sa Andrejom Makinom, o svojim roditeljima piše nešto više, kada jedno za drugim mirno i tiho umiru, od posledica kakve su donosili i svetski rat i domaći mir, koji su protutnjali kroz njihove živote.

„Želeo sam da Francuska, kao kalem ubačena u moje srce, proučena, istražena, naučena, napravi od mene nekog drugog“. Medjutim, rastanak sa detinjstvom vezan je sa spoznajom o posebnom poimanju sveta. „Sve što me je na ovom svetu mučilo svojom nemom lepotom, sve što se dogadjalo bez reči, izgledalo mi je suštinsko“. Neizrecivo je bilo suštinsko. Uz to je išla i strašna istina da ljudi govore samo da ne bi ćutali. U sjaju prošlosti, na fotografiji, još uvek živi i „žena u pamukliji sa velikom šapkom“ o kojoj se ništa nije znalo. Tek posle smrti svojih roditelja, Aljoša počinje da upoznaje Rusiju, o kojoj se nije pred njim, kao detetom, govorilo. I on saznaje o svojoj zemlji slušajući svoju rusku rodbinu, koja otvoreno priča, ne obraćajući pažnju na njega.

„Rusija se budila u meni kao medved posle duge zime. Jedna Rusija neumoljiva, lepa, besmislena, jedinstvena. Jedna Rusija suprotstavljena ostalom svetu svojom tužnom sudbinom“. On je užasnut saznanjima o prošlosti svoje zemlje, i teško može da se pomiri sa proteklim dogadjajima, pa čak i sam oseća krivicu: „Da, ja sam Rus. Nositi u svojoj duši sva ona bića izobličena bolom. Prepraviti istoriju. Očistiti svet. Prognati zlo“. Poslednji njegov odlazak u Saranzu, bez prethodne najave, i razgovor sa Šarlotom u kome ona priznaje da ponekad pomisli kako razume ovu zemlju bolje i od samog Rusa, miri u njemu obe nacije. „Konačno sam postao JA. Nisam više morao da se mučim izmedju svoje ruske i francuske ličnosti. Prihvatio sam sebe“.

A Šarlota? Ona je, bez obzira na to šta je sve preživela, a o čemu Makin nije ništa u romanu zatajio, bila i ostala nešto posebno. „NJeno prisustvo je davalo začudjujući sklad tom pustom prostranstvu. Jedinstven trenutak, neponovljiv u nerazgovetnom proticanju dana, godina, vremena“. Trenutak koji nije prolazio. Dve decenije od poslednjeg odlaska u Saranzu, glavni junak provodi u inostranstvu. O vremenu snalaženja i prilagodjavanja pisaće kroz vizuru svojih sećanja, dok neprekidno razmišlja kako bi se Šarlota osećala u Parizu, koji ga je, uprkos krajnjem siromaštvu u kome se iznenada našao, potpuno opčinio i u kome se posvećuje književnosti. „U Francuskoj umalo nisam konačno zaboravio Šarlotinu Francusku“.

Život se nastavlja, pisac živi u Parizu, stanuje jedno vreme i na groblju, ali uporno, s obzirom da je odlazak u Saranzu bio nešto neverovatnije od putovanja na drugu planetu (posle dužeg vremena dobija odgovor: neprihvatljivo). Stoga odlučuje da pripremi sve za Šarlotin dolazak u Pariz. Iznajmljuje stan koji oprema onako kako bi ona želela, predmetima iz prošlosti za koje pretpostavlja da bi je obradovali. Za to vreme on piše Beleške o svojim sećanjima. Paradoksalno je kako je uspeo da izda svoju prvu knjigu u Parizu. Na prevaru! Za svoj roman napisan na francuskom, izmislio je ime prevodioca i poslao tekst kao prevod sa ruskog. Kritike su bile odlične, a posebno je istaknut kvalitet prevoda!

„Možda sam upravo zahvaljujući tom sanjarenju izdržao i onu bedu i ponižavanje, često veoma surovo, koje prati moje prve korake u kojem knjiga, taj najosetljiviji organ našeg bića, postaje obična roba. Roba koja se prodaje javnim nadmetanjem, izložena na vašarskim tezgama. Moj san je bio vrsta protivotrova. A Beleške – pribežište“.

Kada je reč o knjigama u Rusiji, Makin je dao skoro nepojmljivu priču koja se ne bi smela zaboraviti, jer molitvi je nalik, molitvi iz jednom iščezlom vremenu, koju će Šarlota izgovoriti u jednom dahu: „Sećam se onih tesnih stanova u Rusiji koji su propadali pod knjigama? Da, knjige pod krevetom, u kuhinji, predsoblju, naredjane do tavanice. Pa one retke knjige koje bi vam neko pozajmio za jednu noć i koje ste morali da vratite tačno u šest sati ujutru. I one knjige koje su prepisivane pisaćom mašinom u šest primeraka, preko indiga: dobijali ste nekada šesti primerak, gotovo nečitljiv, a zvali ste ga ‘slepac’. Vidiš, teško je to uporediti. U Rusiji je pisac bio Bog. Od njega su u isto vreme očekivani strašni sud i carstvo nebesko. Da li si ikada tamo čuo da se govori o ceni neke knjige? Ne, zato što knjiga nije imala cenu! Mogao si da ne kupiš cipele i da ti zebu noge zimi, ali bi kupio knjigu.“ 

Sve njegove planove, vreme je preduhitrilo. Očekujući Šarlotin dolazak u Pariz, iz Saranze dobija paketić i saznaje od donosioca da je rodjaka preminula, u medjuvremenu. U pismu se konačno razjašnjava ko je žena u pamukliji, koja je Šarlotu zamolila da Aljoša što je moguće kasnije sazna istinu i zato mu ona tek sada piše: „Ta žena, koja se zvala Marija Stepanovna Dolina, bila je tvoja majka“.

Prognana u Sibir kao ćerka kulaka, ona radja sina, nesrećno strada kada je dete imalo manje od tri godine i Šarlotina ćerka ga usvaja. Najranija slika Aljošina iz detinjstva, koju je nosio u sebi i za koju je mislio da dolazi od njegovih francuskih predaka, bila je, ustvari, beskrajna tajga, gde je on šetao sa majkom po krugu „ženskog logora“.

Kao ubodi do samoga srca, pojavljuju se trenuci ruske istorije. Saznati. Nemoguće je zaboraviti. Urezuju se duboki ožiljci jednog društva razaranog spolja, razorenog iznutra, do same srži ljudskog obezvredjivanja, na granici totalnog uništenja svirepim načinima, najsurovijoj mašti neverovatnim postupcima.

Andrej Makin, pisac fascinirajućeg ličnog i literarnog identiteta, stoički istrajava i uprkos svemu proživljenom, nikoga ne osudjuje. Samo beleži. I to je sve. Od jednog pisca sasvim dovoljno. Stoga, Francusko zaveštanje je bez svake sumnje, a to potvrdjuju i prestižne nagrade Gonkur i Medisis, jedna od onih knjiga koja nema cenu.

Autorka: Ljiljana Pantelić Novaković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *