Lirski usamljenici iz Raičkovićevih pesama o gradu

(Teskoba gradske širine i besciljna lutanja po njoj)

Raznovrsnost pesničkih tema i motiva, raznolikost forme, spoj „skamenjenog“ oblika i tišine, ton „uspavanke“ i slike „predvečerja“, odlike su koje najpre zapazimo u poeziji Stevana Raičkovića. No, kako kod velikih stvaralaca ništa nije dovoljno uhvatljivo, već svoj smisao krije u slojevitim dubinama slika – rečima oslikanim, tako je, valjda, bilo potrebno da prođe veći broj godina od objavljivanja, da bi se zapazile „gradske slike u poeziji Stevana Raičkovića“.1) One se sreću u mnogim Raičkovićevim zbirkama,2) „izuzetno su orginalne i visoke su estetske vrijednosti,“3) zaključuje Jovan Delić.

Grad se našao pred očima onoga koji peva, pa je našao mesto i u njegovoj poeziji. „Kada sam u poslednjoj svojoj gimnazijskoj godini, verovatno kao i svaki đak iz provincije, zamišljao svoj skori odlazak u prestonički grad, u mojoj glavi su se – kao u nekakvom kaleidoskopu – ponajčešće vrzmala nekolika imena, sa nepokrivenim ili izmišljenim slikama, koja su tada za mene imala gotovo zagonetan prizvuk,“4) piše Raičković u jednom od tekstova iz Dnevnika o poeziji. Svoj odnos prema gradu koji u teškim vremenima deli sudbinu naroda kome pripada i pesnik, čime postaju simboli stamenog i naosvojivog (iako naizgled tihi i nepomični), Raičković sabira i u Fascikli 1999 / 2000.

Ono što naročito dolazi do izražaja u pevanju o gradu, jeste položaj čoveka u njemu, jer grad je „lirska pozornica“,5) na kojoj se smenjuju junaci, nosioci bezbroj osobina, među kojima se izdvaja jedna za koju bi se moglo reći da im je podjednako zajednička, a to je usamljenost. Čak i onda kada su u društvu, kao što je to slučaj u ciklusu „Beogradske slike“, ljudi osećaju da su u nečemu sami ili strahuju ponovnom vraćanju samoći.

Postoji jedna pesma Stevana Raičkovića koja, iako objavljena posle pesama o kojima će biti reč, može da posluži kao uvod u njegove cikluse o gradu. Reč je o pesmi „Rub“:6)

Sa mnoštvom koje žuri, luta,
Idem i ja sredinom puta.

A svakog mi se čini trena
Da hodam rubom, kao sena.

Jasno je da pesniku nije na umu puko hodanje, već ono koje se može shvatiti kao život, odnosno život kao shvatanje celine u kojoj vlada poredak neprekidnog, često besciljnog koračanja. Zanimljive su, zapravo, slike kojima se Raičković poslužio na početku ove pesme, a koje podsećaju na gužvu sa gradskih ulica. Lirski subjekt iz ove pesme svoju izdvojenost shvata tragično, a tragičnije je to što takav doživljaj ne prestaje, već svakog trena živi i podseća na svoje prisustvo.

Govoreći u jednoj drugoj pesmi o gradskom usamljeniku, „jednom čoveku“, lirski subjekt naglašava ne samo atmosferu koja u gradu vlada, već i psihološko stanje tog čoveka:

I njegova glava
Postaje mala već za sve te stvari
I njegova samoća
Postaje velika za njega samog u njoj
I neodrživa7)

Nije slučajno što se lirski junak našao baš na tom mestu, mestu gde je dovoljno visoko da se svet koji prolazi sagleda iz jednog drugog ugla, a s druge strane, otuđenost je ono od čega taj čovek „boluje“, pa stoga svako mesto predstavlja traženje nekog ličnog mira.

Pesma „U jednoj ulici“,8) koja se nalazi na samom početku ciklusa koji je po njoj dobio ime, pokazuje gotovo neprirodan odnos čoveka prema kući, koju u ovom slučaju simbolišu vrata „sa pohabanim lukom u vrhu“, koja on otvara „i zatvara ih jednim naglim pokretom“. Taj neprirodan odnos je zaista retkost, stoga stihovi kojima pesma počinje:

Postoji jedan čovek u jednoj ulici

imaju funkciju da to što je nesvakidašnje ograniče na pojedinca, a „naglašenija karakterizacija predmeta (vrata) nego ljudi („jedan čovek u jednoj ulici“ / „vrata sa pohabanim lukom u vrhu“), svojevrsna identifikacija i groteskno srastanje čoveka i vrata (čovek se od njih „odvaja“ odlazeći niz ulicu) – jesu stilski postupci, simbolika i emotivni registar po kojima se prepoznaju oni literarni tokovi koji insistiraju na otuđenosti urbanog čoveka i prenose njegovo osećanje anksioznosti i nezaštićenosti“.9) U drugim pesmama iz istog ciklusa, obično će se govoriti o povratku ili lutanju u kom se povratak sluti. To ovde, međutim, nije slučaj.

„U vreme baš kada se ljudi sa posla vraćaju“, na ivicu nepomične klupe seda čovek, čiji život, zaključuje onaj koji ga posmatra, liči na „mali tošni čun“. Kraj njega nema nikog, a on:

Kao da je samo za trenutak seo da se odmori
Ili da budan prosanja nešto iz svog života

Pesma „Zakasneli čun“10) ističe tragiku nepomičnosti, koja je u neku ruku odlika ne samo ove pesme, no i već pomenute pesme „Balkon“.

U pesmi „Čovek s kišobranom“11) i sam naslov govori kako ljudi jedni druge često pamte po predmetu koji nose, delovima odeće ili nekim drugim, sasvim običnim stvarima. Tako se ističe nepoznavanje onih koji su sasvim blizu, onih koji se sreću tako često da su čak i karakteristični detalji koji ih prate ostali upamćeni. Čovek je u ovoj pesmi „sveden na vezu s beznačajnim predmetom (kišobranom), a život na šetnju ulicom“.12) Važno mesto u ovoj pesmi zauzima i pogled:

Čovek se ne osvrće na one koji ga gledaju
iza zatvorenih prozora, iza zatvorenih vrata
On gleda u dno ulice
Daleko
U jedini otvor koji raste
Oivičen pogled krije u sebi udaljenost cilja.

Lirski subjekt, koji u svim ovim pesmama ima i funkciju naratora, jer „ovde možemo govoriti o lirsko-narativnim tekstovima“,13) dva puta spominje odjek kišobrana o koji se čovek poštapa. Onomatopeja u prvom delu, a zatim pred kraj pesme ostavlja utisak monotonog vremena, u kome, kao da se sve stišalo, pa se u času povratka opet može čuti kako „kišobran tup odjekuje“. Ali, sada je to „neravnomerno i malo tiše nego ranije“. Sam opis zvuka opisuje i raspoloženje čoveka koji u ruci drži kišobran.

Ovde srećemo i jedan drugačiji odnos okruženja prema čoveku:

Ljudi se iza prozora tiho osmehuju:
Čovek je opet izmišljao svoju istoriju
Daleka putovanja i uvenulu ružu u leđima.

Predstavljanjem ovakvog odnosa, Raičković postavlja mnogo širi okvir za posmatranje stvari kakve su ljudska radoznalost za ono što je tuđe i podsmehljiv odnos prema neispunjenju nečijih želja.

„Svi Raičkovićevi lirski junaci iz ovoga ciklusa su smiješne, pomalo groteskne figure, katkad na ivici crnog humora“.14) To se naročito može videti na primeru pesme „U onim danima“.15) Postupci lirskog junaka, smešteni su u određeno vreme, „U onim danima / Kad se naizmenično iz sumraka / U sumrak / Baš onda kad se smračuje / Sve vidljivije oseća / Kako proleće osvaja u prostoru / I raste / Kao kap nova da se dodaje / Il dah još jedan / U vazduhu već sasvim toplijem“. Vreme kao da ima uticaja na ono što on čini. U njegovoj svesti javlja se misao da je sve izvan prostora u kome je on tada, pa bilo da je to „Neka ljubav / Ili zločin“. To je izvor njegovog tegobnog stanja otrovanog predosećanjem.

Neretko se stiče utisak da u ovom ciklusu ljudi i ulice liče jedni na druge. Tako se „u sasvim utišaloj i skoro smračenoj ulici“ našao i čovek koji „Ne zna da li je izašao / Ili se tek sprema ili razmišlja da uđe“. Sa izgubljenom svešću o vremenu, on misli o strani i koraku koji bi značio prelazak iz toga u neko drugo stanje. On ostaje u takvom položaju, a nama se čini da se nešto čudno sabralo u njegovim grudima i da za njegov iskorak nema nade. I tek se na kraju pesme vidi da onaj opis ulice s početka, predstavlja njegov psihološki portret u kom su naročito do izražaja došla osećanja melanholije i izgubljenosti.

Podne o kome Stevan Raičković peva je „sasvim obično“:

Kao jedna stara pesma:
Mali užareni trenutak sasvim u sredini
između izlaska i zalaska
I ništa više.16)

I čovek koji će se naći u ovoj pesmi, sasvim je običan:

Sedi na klupi i štapom ispred sebe ovlaš ispisuje
krugove u pesku

Krugovi „sugerišu i zarobljenost lirskog junaka u krugu“,17) jer „tu više nema bega“, kako kaže Raičković u pesmi „Život“ iz zbirke „Pesma tišine“. No, javlja se i onaj trenutak u kome čovek koji ispisuje krugove u pesku oseti neku čudnu vedrinu pa se „…kao u ljubavničkom stidu / Diže sa klupe / I polazi“. Biće to onda kad čuje poj ptice. Neobično je kako se „naglo vraća“ u želji da izbriše svoj trag i kako se smeši „… još više uzbunjen ovom slučajnom / Školskom igrom“. Bio je to zasigurno čovekov susret sa sobom, sa zagubljenom i ponovo nađenom uspomenom. Čudno i slučajno otkriće, koje je, ipak, ostavio samo za sebe. Kad nestane iz vidokruga onaj koji se slučajno našao na tom mestu baš u to vreme, posmatrač ponavlja zaključak s početka.

Inače
Po svemu onome kako izgleda
Ovo je podne sasvim obično
Kao jedna stara pesma.

Život čoveka u nekim pesmama iz ovog ciklusa, često je sveden na jedan postupak, ali ga taj postupak oslikavau celosti. Onda kad u slikama preovlađuju trenuci, naizgled, bezciljne zagledanosti, pesnik nam daje prostora da naslutimo kako je teška usamljenost.

Starci na suncu iz istoimene pesme koja pripada ciklusu „Beogradske slike“, takođe su na neki način lirski usamljenici. Njih izdvaja osećaj blizak životnom dobu u kome su, osećaj neminovnosti koji doživljavaju zajedno „na malom skeru s dve-tri klupe“. To naročito dolazi do izražaja u pitanju iz jednog stiha („…šta je s njime?“), koje šapatom izgovaraju „kad jedan od njih malo kasni“. Filozofija prolaznosti i strah od onoga što se bliži izražena je i u ovim stihovima:

Dvojica šakom klupu stežu
Kao da se za život vežu

„Balada o javnom kupatilu“18) govori o ljudima koji „na klupi sede puni tišine“ i  čekaju svoj red za kupanje. „Tu niko ne poznaje nikog“, ali ih sve spaja isto materijalno stanje, izmučenost od rada i tama „…od zla tolikog – / tavana, rupa, nečistoće“. Hodnik u kome sede zamućen je „parom, vlagom“, što stvara doživljaj čudnog prostora u kome su se našli noseći svoje podjednako teške sudbine. Njihov najveći usud je siromaštvo. Pospani ili umorni usnuli već, čekaju da neko izgovori njihov broj:

I što se bliže snu sve dubljem
Još čvršće stežu bošču s rubljem.
A kada broj prozovu kome:
Trgne se čudno ko iz kome.

I tada nastupa onaj dugo čekani trenutak kada se nađu u kabini „(Goli u mlakoj polutami:/ Usamljenici – prvi put sami.)“. Ovim stihovima priroda usamljenosti dobija pravo značenje koje potvrđuje da je to duboko unutrašnji osećaj čije je izvorište u najdubljim ponorima ljudske duše. Trenutak samoće usamljenicima je ujedno i trenutak radosti, jer „u dodiru s toplom vodom / postaju prisni, bivaju glasni“. Pesnik namerno bira reč dodir, čiji je efekat u ovom trenutku tako jak da ona ne predstavlja samo susret tela i vode, već i jedan prisniji odnos koji se javlja posle dugog čekanja, a svakako i posle dugo vremena.

Motiv usamljenosti javlja se i u poslednjoj strofi ove pesme:

I posle dugog vremena čisti
Zastanu pred suterenom:
Dole ih čeka život isti
Sa hladnom senom, mesto ženom.

I tek nam na kraju postaje jasno da sve njihove muke nisu tako teške kao ona koju pesnik, čini nam se, izdvaja. Time se ističe individualni i kolektivni osećaj onoga što ih tišti. Siromaštvo svi podjednako trpe suočeni jedni s drugima, a tamo negde odakle su došli, umesto žene ih čeka hladna sen, nešto što po prirodi stvari moraju da nose sami.

U istom krugu pesama nalazimo još jednu baladu. To je „Balada o gradu i gušteru“,19) gde pored usmljenosti i svojevrsne izdvojenosti po svemu, jer radi se o gušteru, biću kome nije mesto tamo gde se našlo, srećemo i strah. U ovim pesmama gotovo svi od nečeg strahuju, to neretko ide do patoloških granica, jer iako nisu u tuđem prostoru, neki lirski junaci imaju osećaj da je njihovo postalo tuđe, kao što je slučaj sa čovekom iz pesme „U jednoj ulici“.  Ljudi u svojoj sredini sreću zalutalu životinju, prestravljenu i gotovo dezorjentianu, što oslikavaju njene oči:

Gledamo gde se strahom sjaje
Te oči svikle na zabiti.

U njima se vidi prirodno stanište, „neznana neka metropola“ slučajnog prolaznika koji svojom pojavom prekida razgovor ljudi „pred kafanom“ izazivajući u njima zamišljenost. Ta zamišljenost izrodiće misao o sličnosti guštera i ljudi:

I kao što svaki od nas bar jednom
Zakorači u bespuće
Tako i on u strahu lednom
Banu u grad međ nas i kuće.

U tren nas sunce iznad kuća
Obasja sve do biti gole:
Zalutale u bespuća
I zalutale u metropole.

Raičkovićevu poetiku liričnosti kroz koju tiho, gotovo neosetno, provejavaju elegične note govora koji je refleksivan i sažet, a kazuje toliko toga, srećemo i u zbirci „Panonske ptice“. On naročito ovde otkriva značaj pesničkog umeća koje metaforički otkriva dublji smisao zagledanosti, a samim tim i života. U jednoj od pesama kazuje da je tišina „Kao fata u ušima“.20) Dakle, kao nešto što smo sami postigli i što je našom voljom stvoreno. Tu su, reći će on: „Stvari u neredu“, a onda nadolaze slike detinjstva, u koje se najčešće beži u potrazi za slikama, koje su tamo najdublje urezane, jer sećanje je najbolje pribežište, no i ono, postavljeno diskretno i kao u prolazu, brzo ustupa mesto onome što lirski subjekt vidi. Vidi: „Duge / Prazne ulice / Sa kratkim senkama po trotoaru“ i mnogo toga još, ali „Kao da smo sve to već videli / Jedanput / Tako isto“. Ovde je tišina predstavljena tako, da otkriva tajnu jednoličnosti života onih lirsih usamljenika, za koje bismo pomislili da nemaju nikakve veze sa predelom utkanim u ove stihove, ali pitanja: „Je li to više početak leta / Sredina godine / Ili kraj života?“, vezuju ove, po mnogo čemu različite tematske krugove.

Ispevana u drugom licu, pesma „Jedne nedelje u podne“,21) samim obraćanjem nekom koji se našao „U gradu“, za koji saznajemo da je „toliko susedan“ njegovoj varoši, kao da opravdava onu Frojdovu tvrdnju da je, gde god bi kročio video da je tamo već bio neki pesnik. I ovaj pesnik zaviruje u najdublja osećanja, jer samo se u tajnovitim mestima duše može videti da je neko „Udaljen podjednako i od tuge“ „I od sreće“. Motiv za kojim tragamo otkriće i stihovi s kraja pesme:

Pas da zalaje bar.
List padne.
O ne bi loše bilo da si pio
Pa da onda bar sutra bude nekako sve
drugačije.

Ako je samoća u mnogim ovim pesmama slučajna ili nametnuta, ako je to sudbina ili nešto više, u pesmi koju je Raičković naslovio „Grad ili ponoć“,22) ona je namerna. Ovde srećemo čoveka koji čeka gluvo doba noći: „Grad / Valjda da bi se umirio / Ljudi / Tvrdo zaspali“. Čeka trenutak smiraja da bi čuo svoje korake kao dane koje je preturio, tranutak kada će biti sam. U jednom trenutku lirski subjekt, glas koji mu se obraća, otkrivajući pritom mnoge mogućnosti zagonetnog tumaranja, pita:

Da nisi možda žudeo
Hteo
I tajno izmislio:
Kad su svi najumorniji – ti najsvežiji
da budeš
Pa ovaj zaspali grad odneseš
I premestiš?

aš kad nam se učinilo da nastaje ozbiljan, pomalo strašan trenutak, zaviriće mali humor koji doprinosi nepredvidivosti pesme, a ujedno i njenoj lepoti. „Šalu da zbijaš / Sa životom. / Sa pesmom. / Zar sa samoćom“, nastavlja posmatrač begunca u neostvarenu samoću.

„Daleki je ovo grad / I star / Sa monotonom nekom istorijom“, istorijom koja beleži još mnogo takvih svesnih lutalica po beznađu i širokim, tamnim ulicama. No to je grad i „Sa jednim osvetljenim prozorom“, koji govori da nisu svi zaspali i da je budan možda baš onaj koji izgovara reči… (ili onaj koji ih zapisuje?)

Literatura:

Raičković, Stevan Pesme – treće, dopunjeno izdanje, Beograd: Srpska književna zadruga, 1990.
Raičković Stevan, Dnevnik o poeziji, Sabrana dela, Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, BIGZ, Srpska književna zadruga, 1998.
Poetika Stevana Raičkovića – zbornik radova, urednik Jovan Delić, Institut za književnost i umetnost, Učiteljski fakultet, Dučićeve večeri poezije, Beograd, Trebinje, 2011.
Hamović Dragan, Raičković, (poetski razvoj i pesničko okruženje), Kraljevo: Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, 2011.
Letopis Matice srpske, Knj. 483, sveska 4, april 2009.

Autor: Milan Anđelković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Jovan Delić, „Gradske slike u poeziji Stevana Raičkovića“ u: Poetika Stevana Raičkovića, Beograd, Trebinje, 2010.
2. Pesme sa motivom grada srećemo u zbirci „Balada o predvečerju“, naročito u ciklusu „U jednoj ulici“, kao i u ciklusu „Beogradske slike“ iz zbirke „Zapisi“.
3. Jovan Delić, Isto, str. 188.
4. Stevan Raičković, Dnevnik o poeziji, Sabrana dela, Beograd, 1998, str. 150.
5. Dragan Hamović, Raičković, Kraljevo, 2011, str. 76.
6. Stevan Raičković, Pesme treće, dopunjeno izdanje, Beograd, 1990, str. 234. (Svi citati iz pesama potiču iz ove knjige, stoga će nadalje biti označeni kao „Isto“)
7. Isto,str. 39-40.
8. Isto, str. 38.
9. Lidija Delić, „Osećanje otuđenosti i elementi fantastike u poeziji Stevana Raičkovića“, u: Letopis Matice srpske  Knj. 483, sveska 4, april 2009.
10. Isto, str. 41.
11. Isto, str. 42-44.
12. Lidija Delić, Isto, str. 677.
13. Dragan Hamović, Raičković, Kraljevo, 2011, str. 76.
14. Jovan Delić, Isto, str. 177-178.
15. Isto, str. 45-46.
16. Isto, str. 37-49.
17. Jovan Delić, Isto, str. 177
18. Isto, str. 212-213.
19. Isto, str. 215-216.
20. Isto, str. 255-257.
21. Isto, str. 258-261.
22. Isto, str. 262-264.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *