Lik Sunčanice u Gundulićevom Osmanu

U Osmanu, prvom dubrovačkom baroknom epu na narodnom jeziku i ujedno najboljem epu slovenskog baroka sastavljenom po pravilima nove poetike, peva se o događaju koji se desio nedugo pre samog nastanka epa. Naime, Gundulić (1589-1638) u svom epu peva o Hoćinskoj bici, koja se odigrala 1621. godine između poljske i otomanske vojske na čelu sa mladim sultanom Osmanom. Sama bitka trajala je šest dana jer je zima zaustavila rat, te ep prati sklapanje mira i janičarsku pobunu protiv Osmana, kog će na kraju samog epa i ubiti. Uz ovaj osnovni istorijski događaj, Gundulić je našao način da retrospekcijama ili digresijama ubaci još mnoge druge događaje koji su i povezani i nepovezani sa glavnom tematikom. On razbija strogo istorijsku fakturu svog epa unoseći mnoštvo romantičnih epizoda i likova žena-ratnica božanske lepote, zatočene u teškim oklopima, okićene teškim oružjem, koje se bore za svoje ljubavnike i koje ih svete ulazeći u krvave megdane. Modele za te svoje žene-ratnice, Sokolicu i Krunoslavu, od kojih se jedna bori na turskoj, a druga na poljskoj strani, Gundulić je našao u amazonkama Tasovog Oslobođenog Jerusalima.1) Pored ove dve žene-ratnice Gundulić ubacuje i fiktivnu, vrlo dirljivu, priču o tragičnoj sudbini Srpkinje Sunčanice, čuvenoj po lepoti i zavetu da ostane čedna, koju Kazlar-aga odvodi u sultanov harem.2)

Na lik Sunčanice nailazimo u osmom pevanju koje je najlepše, najemotivnije i najsvetlije pevanje Gundulićevog epa. Iz ovog pevanja zrači lepota života i čoveka, bruji mladost, ističe se hedonistička okrenutost dobrima ovog sveta. Središnje mesto u pevanju ima lepota: sam početak je pesma o lepoti koja je dar čestiti, slavno blago, gdi se sabra, skupi i stavi sve što ‘e ugodno, milo i drago.3) Kao primer za tu lepotu Gundulić će nastaviti da peva o Sunčanici iz Smedereva, gde je Kazlar-aga došao da traži devojke za sultanov harem. Gundulić, pre svega, opeva tragediju njene porodice: njen otac Ljubdrag potomak je Đurđa i Jerine Branković, slep je, i pored Sunčanice imao je dvanaest sinova:

Dobri ovako starac traje
Najpokojnih dana dio,
Ki od dvanaes’ sinova je
Čestit otac nekad bio
Ali njemu smrt nemila
Kroz namjeru hudu i priku
Svih je ubrzo polomila,
Da ne osuši lica viku.4)

Sinovi Vuk i Đurađ nastradaše u ratu kod Praga, Gojko i Uroš pali su od turske sablje, Mikleuš i Stjepan su nastradali na moru, a Vlatko u planini, Grgur je izgubio glavu u ratu, Janka su ubili Turci, a Lauš je umro na očevim rukama. Jedino mu je ostala ćerka Sunčanica koja mu je jedina uteha i pomoć u starosti i koja se na njegovu nesreću zavetovala da ostane čedna i verna Bogu:

Ali ‘e zaman da itko sada
Nje lipotu dvori mnogu,
Zašto djevstvo ona mlada
Zavjetova višnjem Bogu.5)

Nadajući se da nešto može da promeni, priredio je veselje ne bi li se u njoj probudila želja za ljubavlju. Središnja ličnost tog veselja jeste Sunčanica, a ono je u celini intonirano hedonističkim pozivom na ljubav i uživanje.6) Sa ove zabave će Kazlar-aga oteti Sunčanicu ne obazirući se na plač slepog oca. Kazlar-aga Sunčanici govori da je njena sreća sada, i velika i čestita: istočnom si caru lada, o djevojko plemenita.7) Međutim Sunčanica odvođenje u harem ne smatra srećom i čašću, ona to smatra za sramotu. Nju će silom ugrabiti – neće moći ni da se oprosti od oca koji je slep doziva i jadikuje. Naricanje Sunčanice započinje onda kada shvati da je to veče bila jedina u svog oca, a već ujutru je u crnoga Arapina. Ona nežna i osetljiva doživljava tešku dramu: ovim postupkom nasilnog odvođenja u harem dovedena je u pitanje njena čast koju je zavetovala i žrtvovala Bogu. Njena tragedija nosi u sebi nešto od sudbine bespomoćne pokorne raje kojom se turska sila bespoštedno poigravala.8) Kao pripadnik naroda, Sunčanica je primer za tragične sudbine mnogih devojaka iz vremena otomanske vladavine – čak je i Mara Branković, ćerka Đurđa Brankovića, u čiju lozu Gundulić svrstava Sunčanicu i njenog oca, bila odvedena u harem Murata II, a pre nje i ćerka kneza Lazara, Olivera Lazarević, u harem sultana Bajazita. Sama Sunčanica nosilac je vrlina koje se ističu u ovom epu, pre svega požrtvovanost i vernost.

Opevajući lepotu Sunčanice Gundulić se drži standardnog opisa ženske lepote u poeziji toga vremena, sa dosta baroknih preteranosti koje su počivale na izmenjenim i prenaglašenim petrarkističkim detaljima. Sama lepota ove junakinje vezana je za njeno plemenito poreklo što odgovara pesnikovoj aristokratskoj viziji sklada izmeđuplemenitosti i lepote: ona je od koljena despotskoga.9) U dočaravanju lepote ove mlade devojke unet je duh narodne lirike:

Čisti zlatni pram od kosi
Na vjetric je tih rasplela,
A od razlika cvitja nosi
Vjenčac vrhu vedra čela.
U pogledu ljuvenomu
Razbludna joj sja Danica,
A u rajskom licu svomu
Capti trator i ružica.
Na ustijeh joj od veselja
Rumena se rusa smije;
Koprenica snijega belja
Bjelje od snijega prsi krije.
Tako ona milo hodi
I toliku svjetlost ima
Da u jedno vrime izvodi
Tančac stupom dan očima.10)

Sam njen opis podseća na renesansne opise ženske lepote koji su podrazumevali dugu zlatnu kosu, venac cveća na glavi, svetlucave oči poput zvezda – ona je idealizovana, ali Gundulić svoj opis Sunčanice barokno ukrašava u skladu sa poetikom XVII veka. Na sličan renesansni opis ženske lepote možemo naići i u pesmi Prvi pogled dubrovačkog petrarkističkog pesnika Šiška Menčetića (1457-1527):

Na čelu ostavi dva prama od zlata,
Ostalo sve zavi okolo, dim, vrata,
Da kosa ne vitri, u kojoj do mal hip,
Rukama zahitri na glavi venčac lip.11)

Takođe, sličan opis nalazimo i kod velikog italijanskog pesnika Petrarke (1304-1374) u 292. sonetu njegovog Kanconijera:

Kosa, koje boja čistu zlatu puti,
Anđeoski smiješak nenadana sjaja,
Zbog kojeg je zemlja bila dio raja…12)

Ovakav postupak opisivanja svoje voljene žene Petrarka spominje i kroz mnoge druge sonete posvećenim Lauri. Dakle, možemo primetiti da Gundulić opis Sunčanice gradi na osnovu opisa tipične ženske lepote u vreme renesanse.

Od trenutka kada Kazlar-aga odvodi Sunčanicu pesnik prestaje da prati nesrećnu devojku kroz ep, ali epizoda o njoj i njenoj lepoti ostaje vrlo upečatljiva. Veruje se da je Gundulić rešio ili nameravao da reši sudbinu lepe devojke baš u dva pevanja koja nedostaju, koja su ili nenapisana ili izgubljena.13) Mnogi pesnici, poput Marina Zlatarića, Pjerka Sorkočevića, Đanulka Volantića, Ivana Mažuranića, kasnije su pokušavali da napišu ta dva pevanja u duhu Dživa Gundulića, pretpostavljajući kakvu sudbinu bi imale ličnosti epa, kao i lepa Sunčanica. Mažuranićeva verzija je bila drugačija od ostalih u kojima je Sunčanica vraćena svom ocu jer je sam sultan bio dirnut njenom sudbinom. On ovu dirljivu priču završava tako što je Sunčanicu na putu za Carigrad oteo jedan „hadum“, koji je, ispostavlja se, bio njen davno izgubljeni brat14), ali kakvu sudbinu joj je Gundulić namenio ostaće nepoznato.

Epizoda o Sunčanici, koja je deo pastoralnog ambijenta i života, i slika igre, radosti i veselja mladih ima dvojaku funkciju. Pre svega ovo je slika položaja srpskog naroda pod Turcima, njihova svakodnevica: susreće se motiv izuzetne lepote i slobode kom sledi motiv robovanja, zarobljeništva i otmice Sunčanice. Druga funkcija ove epizode je sam kontrast idilične slike života i slike sile i ropstva – pokazuje se nestalnost i prolaznost svega dobrog i lepog na ovom svetu. Ova funkcija dovodi do osećanja bola i tuge koji su utoliko veći jer je prikazano gašenje sreće i mladosti.

Literatura

  1. Dživo Gundulić, Osman, Nolit, Beograd, 1966.
  2. Zlata Bojović, Osman Dživa Gundulića, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995.
  3. Dubrovačka poezija, Prosveta, Beograd, 1963.
  4. Frančesko Petrarka, Soneti i kancone, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1975.

Autorka: Milica Milošević 

FUSNOTE:   [ + ]

1. Dživo Gundulić, Osman, Nolit, Beograd, 1966, predgovor: Miroslav Pantić, str. 16.
2. Zlata Bojović, Osman Dživa Gundulića, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995, str. 55.
3. Dživo Gundulić, navedeno delo, str. 100.
4. Isto, str. 102-103.
5. Isto, str. 104.
6. Zlata Bojović, navedeno delo, str. 55.
7. Dživo Gundulić, navedelo delo, str. 114-115.
8. Zlata Bojović, navedeno delo, str. 82.
9. Dživo Gundulić, navedeno delo, str. 80-81.
10. Isto, str. 105-106.
11. Dubrovačka poezija, Prosveta, Beograd, 1963, str. 27-28.
12. Frančesko Petrarka, Soneti i kancone, Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1975.
13. Zlata Bojović, navedeno delo, str. 56.
14. Isto, str. 57.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *