Лик Сунчанице у Гундулићевом Осману

У Осману, првом дубровачком барокном епу на народном језику и уједно најбољем епу словенског барока састављеном по правилима нове поетике, пева се о догађају који се десио недуго пре самог настанка епа. Наиме, Гундулић (1589-1638) у свом епу пева о Хоћинској бици, која се одиграла 1621. године између пољске и отоманске војске на челу са младим султаном Османом. Сама битка трајала је шест дана јер је зима зауставила рат, те еп прати склапање мира и јаничарску побуну против Османа, ког ће на крају самог епа и убити. Уз овај основни историјски догађај, Гундулић је нашао начин да ретроспекцијама или дигресијама убаци још многе друге догађаје који су и повезани и неповезани са главном тематиком. Он разбија строго историјску фактуру свог епа уносећи мноштво романтичних епизода и ликова жена-ратница божанске лепоте, заточене у тешким оклопима, окићене тешким оружјем, које се боре за своје љубавнике и које их свете улазећи у крваве мегдане. Моделе за те своје жене-ратнице, Соколицу и Крунославу, од којих се једна бори на турској, а друга на пољској страни, Гундулић је нашао у амазонкама Тасовог Ослобођеног Јерусалима.1) Поред ове две жене-ратнице Гундулић убацује и фиктивну, врло дирљиву, причу о трагичној судбини Српкиње Сунчанице, чувеној по лепоти и завету да остане чедна, коју Казлар-ага одводи у султанов харем.2)

На лик Сунчанице наилазимо у осмом певању које је најлепше, најемотивније и најсветлије певање Гундулићевог епа. Из овог певања зрачи лепота живота и човека, бруји младост, истиче се хедонистичка окренутост добрима овог света. Средишње место у певању има лепота: сам почетак је песма о лепоти која је дар честити, славно благо, гди се сабра, скупи и стави све што ‘е угодно, мило и драго.3) Као пример за ту лепоту Гундулић ће наставити да пева о Сунчаници из Смедерева, где је Казлар-ага дошао да тражи девојке за султанов харем. Гундулић, пре свега, опева трагедију њене породице: њен отац Љубдраг потомак је Ђурђа и Јерине Бранковић, слеп је, и поред Сунчанице имао је дванаест синова:

Добри овако старац траје
Најпокојних дана дио,
Ки од дванаес’ синова је
Честит отац некад био
Али њему смрт немила
Кроз намјеру худу и прику
Свих је убрзо поломила,
Да не осуши лица вику.4)

Синови Вук и Ђурађ настрадаше у рату код Прага, Гојко и Урош пали су од турске сабље, Миклеуш и Стјепан су настрадали на мору, а Влатко у планини, Гргур је изгубио главу у рату, Јанка су убили Турци, а Лауш је умро на очевим рукама. Једино му је остала ћерка Сунчаница која му је једина утеха и помоћ у старости и која се на његову несрећу заветовала да остане чедна и верна Богу:

Али ‘е заман да итко сада
Ње липоту двори многу,
Зашто дјевство она млада
Завјетова вишњем Богу.5)

Надајући се да нешто може да промени, приредио је весеље не би ли се у њој пробудила жеља за љубављу. Средишња личност тог весеља јесте Сунчаница, а оно је у целини интонирано хедонистичким позивом на љубав и уживање.6) Са ове забаве ће Казлар-ага отети Сунчаницу не обазирући се на плач слепог оца. Казлар-ага Сунчаници говори да је њена срећа сада, и велика и честита: источном си цару лада, о дјевојко племенита.7) Међутим Сунчаница одвођење у харем не сматра срећом и чашћу, она то сматра за срамоту. Њу ће силом уграбити – неће моћи ни да се опрости од оца који је слеп дозива и јадикује. Нарицање Сунчанице започиње онда када схвати да је то вече била једина у свог оца, а већ ујутру је у црнога Арапина. Она нежна и осетљива доживљава тешку драму: овим поступком насилног одвођења у харем доведена је у питање њена част коју је заветовала и жртвовала Богу. Њена трагедија носи у себи нешто од судбине беспомоћне покорне раје којом се турска сила беспоштедно поигравала.8) Као припадник народа, Сунчаница је пример за трагичне судбине многих девојака из времена отоманске владавине – чак је и Мара Бранковић, ћерка Ђурђа Бранковића, у чију лозу Гундулић сврстава Сунчаницу и њеног оца, била одведена у харем Мурата II, а пре ње и ћерка кнеза Лазара, Оливера Лазаревић, у харем султана Бајазита. Сама Сунчаница носилац је врлина које се истичу у овом епу, пре свега пожртвованост и верност.

Опевајући лепоту Сунчанице Гундулић се држи стандардног описа женске лепоте у поезији тога времена, са доста барокних претераности које су почивале на измењеним и пренаглашеним петраркистичким детаљима. Сама лепота ове јунакиње везана је за њено племенито порекло што одговара песниковој аристократској визији склада измеђуплеменитости и лепоте: она је од кољена деспотскога.9) У дочаравању лепоте ове младе девојке унет је дух народне лирике:

Чисти златни прам од коси
На вјетриц је тих расплела,
А од разлика цвитја носи
Вјенчац врху ведра чела.
У погледу љувеному
Разблудна јој сја Даница,
А у рајском лицу свому
Цапти тратор и ружица.
На устијех јој од весеља
Румена се руса смије;
Копреница снијега беља
Бјеље од снијега прси крије.
Тако она мило ходи
И толику свјетлост има
Да у једно вриме изводи
Танчац ступом дан очима.10)

Сам њен опис подсећа на ренесансне описе женске лепоте који су подразумевали дугу златну косу, венац цвећа на глави, светлуцаве очи попут звезда – она је идеализована, али Гундулић свој опис Сунчанице барокно украшава у складу са поетиком XVII века. На сличан ренесансни опис женске лепоте можемо наићи и у песми Први поглед дубровачког петраркистичког песника Шишка Менчетића (1457-1527):

На челу остави два прама од злата,
Остало све зави около, дим, врата,
Да коса не витри, у којој до мал хип,
Рукама захитри на глави венчац лип.11)

Такође, сличан опис налазимо и код великог италијанског песника Петрарке (1304-1374) у 292. сонету његовог Канцонијера:

Коса, које боја чисту злату пути,
Анђеоски смијешак ненадана сјаја,
Због којег је земља била дио раја…12)

Овакав поступак описивања своје вољене жене Петрарка спомиње и кроз многе друге сонете посвећеним Лаури. Дакле, можемо приметити да Гундулић опис Сунчанице гради на основу описа типичне женске лепоте у време ренесансе.

Од тренутка када Казлар-ага одводи Сунчаницу песник престаје да прати несрећну девојку кроз еп, али епизода о њој и њеној лепоти остаје врло упечатљива. Верује се да је Гундулић решио или намеравао да реши судбину лепе девојке баш у два певања која недостају, која су или ненаписана или изгубљена.13) Многи песници, попут Марина Златарића, Пјерка Соркочевића, Ђанулка Волантића, Ивана Мажуранића, касније су покушавали да напишу та два певања у духу Џива Гундулића, претпостављајући какву судбину би имале личности епа, као и лепа Сунчаница. Мажуранићева верзија је била другачија од осталих у којима је Сунчаница враћена свом оцу јер је сам султан био дирнут њеном судбином. Он ову дирљиву причу завршава тако што је Сунчаницу на путу за Цариград отео један „хадум“, који је, испоставља се, био њен давно изгубљени брат14), али какву судбину јој је Гундулић наменио остаће непознато.

Епизода о Сунчаници, која је део пасторалног амбијента и живота, и слика игре, радости и весеља младих има двојаку функцију. Пре свега ово је слика положаја српског народа под Турцима, њихова свакодневица: сусреће се мотив изузетне лепоте и слободе ком следи мотив робовања, заробљеништва и отмице Сунчанице. Друга функција ове епизоде је сам контраст идиличне слике живота и слике силе и ропства – показује се несталност и пролазност свега доброг и лепог на овом свету. Ова функција доводи до осећања бола и туге који су утолико већи јер је приказано гашење среће и младости.

Литература

  1. Џиво Гундулић, Осман, Нолит, Београд, 1966.
  2. Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995.
  3. Дубровачка поезија, Просвета, Београд, 1963.
  4. Франческо Петрарка, Сонети и канцоне, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1975.

Ауторка: Милица Милошевић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Џиво Гундулић, Осман, Нолит, Београд, 1966, предговор: Мирослав Пантић, стр. 16.
2. Злата Бојовић, Осман Џива Гундулића, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995, стр. 55.
3. Џиво Гундулић, наведено дело, стр. 100.
4. Исто, стр. 102-103.
5. Исто, стр. 104.
6. Злата Бојовић, наведено дело, стр. 55.
7. Џиво Гундулић, наведело дело, стр. 114-115.
8. Злата Бојовић, наведено дело, стр. 82.
9. Џиво Гундулић, наведено дело, стр. 80-81.
10. Исто, стр. 105-106.
11. Дубровачка поезија, Просвета, Београд, 1963, стр. 27-28.
12. Франческо Петрарка, Сонети и канцоне, Издавачко предузеће „Рад“, Београд, 1975.
13. Злата Бојовић, наведено дело, стр. 56.
14. Исто, стр. 57.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *