Лица и наличја књижевности

Александра Павловић, Лица, Студентски културни центар, Крагујевац 2017

Лице, то је цвет на тој биљци која се зове човек.
Лица, Иво Андрић

Пишући о књизи кратке прозе Лица Александре Павловић, Владимир Б. Перић jе истакао интертекстуалност која је „размрежена, колико унутар књижевности толико и ван, и залази у ликовност и филозофију“, указујући истовремено на обиље значења која прозире из сваког од шездесет лица ове прозне целине. Након књига поезије „Ишчекивања“ (2001) и „Представа ума“ (2011), ауторка је књигу Лица обликовала, на метафоричком плану, као двоструко или двогубо лице, те отуда ову књигу граде две целине: „Личности“ и „Ликови“; задржавајући притом и песничке-прозне творевине и ствараоце у оквиру једне Личности, оне која је то Лице открила и упознала. Појављују се лица као неизлаз, као могућност и клетва, иста она узнемирујућа лица која се јунаку Десничиног романа Прољећа Ивана Галеба тако упорно јављају: „У полусну ми излазе пред очи низови и низови уснулих лица, виђених ко зна гдје и ко зна када, лица блиједих рањеника, лица умирујућих, (..) низови лица с печатом патње и бола“. Које год од тих лица пажљиво осмотримо – у стварности или у књижевности! – уочићемо нему истину, људску тугу и немир. Све на тим разоружаним, бледим лицима.

Овакво насловљавање пружило је специфично упутство за читање књиге. Могућно је да је такво опредељење потекло од Андрићеве приповетке Лица (1953), или пак од истоимене радио-драме, настале на основу Андрићевих приповедака (1972), а која је поновно емитована поводом педесете године од доделе Нобелове награде у оквиру драмског програма Радио Београда.1) Тај цвет на биљци човек код Андрића се креће, смеје, заноси или не помиче, док лица код Александре Павловић представљају, најпре, реминисценције одређених књижевних појава, ликова или ствараоца, али и даље репрезентују „осветљени и најпривлачнији делић“ свега што се налази у књижевности и свету. „Лотос умире са сунцем“, како наводи у причи „Суматраистички сумарум“, која је посвећена суматраистима – а у митологији, познато је, лотос представља биљку чијим плодовима су се хранили Лотофази, народ старе Африке. Ко би окусио њене плодове – заувек би остао у земљу Лотофага. Ако је лице цвет, тј. лотос – сунце би представљало душу човековог постојања у овоземаљској башти. Дакле, стиче се закључак да лице човека, без изузетка, умире са његовом душом, а онај ко своју душу изгуби вечно остаје на земљи којом ходе само Лица, али не и Личности. Није случајно да је приповетка посвећена Винаверу насловљена једноставно „Лице“, у складу са унутрашњим песничким превирањима, а слика лица у овој причи слична је Лотосу који умире за сунчевим зраком: „Пребројавам себе. Од чела до браде. Све је на броју. Само душа на лицу недостаје“.

Владимир Б. Перић, даље, наводи да песникиња „проживљава дубоко лице са којим саосећа“, пристајући да лице постане синегдоха света и уметности, а тело „метафора за мали универзум, микрокосмос у који је смештена душа“. Лица се сама од себе јављају, у њима су „оцртани сви путеви света, све помисли и сва дела“ (Андрић) и непрестано граде један небески низ имена, која окупљена на једном месту могу представљати једну кратку историју књижевности. Иронично гледамо небо и схватамо да тамо „не станују идеје“, то је „релативизам мишљења који одбацује знање“ („Дан укуса кукуте“), али уколико у очи погледате „видећете застрашујући порив да се истина веже о људску смелост“, тј. да се истина веже за људство, за душу. Навикли смо на небо „као на сопствену кожу“, односно, навикли смо да спољашњим надражајима приписујемо име једне идеје, а у овим причама човек престаје да идеализује идеално и признаје да се сва истина налази у самом човеку. Иако у једном тренутку ауторка тврди да је „тама једина истина“ („Елаборација живота једног припитог миша“), личност се истовремено поистовећује са небеским дубинама, те сва истина света, све могућности човекове остају окамењене у човековом духу, сакривене иза првобитне идеје – лица, тј. коже.  А шта је облик, тј. лице, за једну свест?

Рене Магрит, извор: flickr.com

Први део књиге посвећен је Личностима, оним Личностима о којима пише и Слободан Владушић у књизи Књижевности и коментари (2017), личности које своју уметност граде на искуству прожимања колективног и личног. Ту је Сократ („одавде вас поздрављам окамењен“), Томас Мор („утопија се, ипак, не да разумети“), Ђура Јакшић („насликао сам живот, насликао сам књижевност“), Исидора Секулић („папир је огледало за алтер его“), Станислав Винавер, Милош Црњански, Љубомир Мицић, Растко Петровић, Васко Попа, Миоград Булатовић и Бранко Миљковић. У овој прози могућно је да Вирџинија Вулф грли Офелију („Изгубљено-нађено“), да мрак мирише на хашиш и опијум („Куда са месечином“), да љубавница који поседује међу длановима буде као месечина, као Итака, да Лондон одмерава Београд, а Стражилово бежи ка Чонраду, док устројавајући живот као осмишљену могућност упорно понавља: „Мизера, мизера, мизера“ („Ламентарна орнаментика напуштеног дана“). Лоркино зеленило овде је опомена, људи и даље граде своје кошнице и говоре, стварајући уметност и даље по узору на лет. У том космичком дијалогу са уметницима, сусрећемо суматраизам, зенитизам, прозу тока свести, аутоматско писање као и „егзистенцијалистички металептични пиранделовски обрт где глумци мењају места са публиком“ (В. Перић).  Булатовићев митски петао сада је само флека на асфалту, а петлови више нису знак човека који исписује поетски мит.

Други циклус прича („Ликови“) прати књижевне ликове: од Гилгамеша, Гојковице, Офелије, Пангурија, Еме Бовари, Раскољникова, Астрова, Стефана Дедалуса, Пиранделовог редитеља, до Вука Исаковича, Мелкиора Тресића и Нурудина. Започевши причу у кедровој шуми, преко земље чуда, до крваве тврђаве – ауторка је временски и просторно представила два лица истог, допуштајући да карактеристичним и препознатљивим стилским формацијама ова лица, тј. ликови сами траже свога писца јер их је, очигледно, Пирандело научио да обрнути след не постоји.

Ауторка: Милена Кулић 

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Улоге: Марија Црнобори, Олга Спиридоновић, Ирена Колесар, Славко Симић, Миодраг Радовановић, Зоран Ристановић, Љубомир Богдановић, Адем Чејван, Александар Берчек. Редитељ: Олга Савић. Производња: Драмски програм Радио Београда.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *