“Letopis Matice srpske” u vreme urednikovanja Todora Manojlovića

Letopis Matice srpske jeste najstariji srpski književni časopis jer izlazi, može se reći, u kontinuitetu od 1824. godine. Svaka sveska Letopisa Matice srpske predstavlja jedan veoma zanimljiv mozaik jer svaki tekst objavljen u njemu otvara nova pitanja, upoznaje nas sa manje poznatim ili gotovo nepoznatim pojmovima iz oblasti književnosti, a svaki urednik je svojim vođenjem časopisa pokazao svoja interesovanja. Letopis je dobijao novo ruho prilikom promena urednika jer je svaki urednik koncipirao časopis prema svojim afinitetima.

Godina 1931. je značajna za Letopis utoliko što je njegov urednik1) tada bio Todor Manojlović: pesnik, esejista, dramski pisac, likovni kritičar… Todor Manojlović se svojom koncepcijom časopisa umnogome razlikovao2) od svog prethodnika Radivoja Vrhovca, ali i od svog sledbenika Žarka Vasiljevića. U većini slučajeva su uvodni tekstovi u Letopisu bili tekstovi Todora Manojlovića, a tekst koji je “otvorio” 1931. godinu jeste “Tradicija i doktrina”.3) Ovim tekstom Todor Manojlović ističe da postoji razlika između tradicije i doktrine jer “tradicija predstavlja svest o kontinualnosti i prisnoj povezanosti sa prošlošću”,4) a kao dokaz za takvu tvrdnju navodi postojanje  Letopisa Matice srpske, dok je doktrinu video kao pojam opozitan tradiciji, jer “nameće životu jedan konstruisani idejni sistem”.5) Ovaj tekst je značajan i zbog toga što Todor Manojlović navodi ko je sve objavljivao u Letopisu, što ponovo pokazuje liberalnost, otvorenost časopisa za sve koji imaju šta da kažu. Ovaj časopis je obogatila svojim tekstovima sva književna elita od Lukijana Mušickog preko Vuka Karadžića, Laze Kostića, Svetozara Markovića, pa sve do savremenika samog urednika – Isidore Sekulić, Veljka Petrovića, Rada Drainca, Marka Ristića i drugih.6)

Kada je reč o poeziji zastupljeni su sledeći pesnici: Dušan Vasiljev, Žarko Vasiljević, Miho Vuković, Dušan Mikić, Bogdan Čiplić, dok se sporadično objavljuju pesme Milete Jakšića, Momčila Nastasijevića i Ranka Mladenovića. Zanimljiv je podatak da je, kada je reč o prevedenoj poeziji, akcenat stavljen na Hafisa, a prevedena je i Prešernova pesma iz njegove pozne stvaralačke faze “Mornar”. U Letopisu je objavljena i jedna neuspela pesma koja umnogome podseća na neuspelu ljubavnu poeziju Dušana Srezojevića, a reč je o pesmi “Jesenske ljubice”7) Dragutina M. Damjanića, a jedna od strofa ove pesme glasi:

Tamno su plave i svilene,
Miris pun želje i strasti.
Hladna će kiša ih slomiti,
Tužno je u jesen cvasti.
Tako i u srcu mojemu
Ljubica jesenska cvate,
Uzmi je, metni je na srce,
Neka i uvene za te!”

Kada je reč o pripovetkama u Letopisu ih objavljuju Mladen St. Đurić, Rastko Petrović, Verka Škula Ilijić, Mileta Jakšić, a objavljen je i prevod pripovetke “Velika avet” Henrika Pontopidana. Svoje dramske tekstove su objavljivali Mirko Korolija, Milan Begović, Todor Manojlović, a po prvi put su se srpski čitaoci susreli sa prevodom Puškinovog dramskog teksta “Mocart i Saljeri”. Ukoliko se govori o poverenicima Matice srpske, a ovaj spisak se nalazi na poslednjim stranicama časopisa, valja istaći da su to najčešće bili učitelji ili profesori, a potom lekari, parosi i pravnici. U gradu Somboru su bila tri poverenika: Konstantin T. Kostić – profesor Učiteljske škole, dr Joca Lalošević – advokat i Pavle Terzin – upravitelj Muške učiteljske škole. I danas porodice Kostić, Lalošević i Terzin spadaju među viđenije.

Rubrike koje su zastupljene u Letopisu su sledeće: književni pregled, slovenski pregled, politički pregled, privredni pregled, religiozni pregled, prosvetni pregled, umetnički pregled, naučni pregled, pozorišni pregled, socijalni pregled, sokolski pregled, istorijski pregled, istorija i dokumenti, prikazi i beleške. Na osnovu navedenih rubrika koje su bile zastupljene tokom 1931. godine  u Letopisu Matice srpske primećuje se potreba da se u jednom časopisu ponude informacije kako o kulturo-istorijskom životu, tako i o svakodnevici, političkim zbivanjima, tj. ovaj časopis nudi, na neki način, potpunu informisanost ne samo u domenu umestnosti nego i u drugim domenima. Takođe, moram da naglasim da sam bila iznenađena brojem osoba ženskog pola8) koje su objavljivale svoje tekstove u ovom časopisu, s obzirom da se i danas može čuti kako polovi nisu ravnopravni, te se s punim pravom može reći da žene nisu bile na margini kulturo-političkog života.

Tekst “Disovi trenuci” Vladana Stojanovića Zorovavelja umnogome osvetljava život Vladislava Petkovića Disa, a koji predstavlja razgovor V. S. Zorovavelja sa Tinkom, suprugom Vladislava Petkovića Disa. Putem ovog teksta saznajemo kako se Tinka upoznala sa Disom preko svoje “drugarice Smilje Đaković, koja je poznavala sve književnike”.9) Takođe se, pomoću ovog teksta rasvetljava i priča mnogo puta i na različite načine prepričavana o burmi na venčanju, tj. da li je burma bila zaboravljena ili čak Dis nije ni imao novca da je kupi, te da je burmu napravio od metalne alke na kišobranu. Disova supruga je mnogo zanimljivih detalja iz Disovog života ispričala, a ti detalji su pokazali koliko je Dis osim kao pesnik bio jedinstven i kao ličnost.

Boško Tokin je u rubrici “Književni pregled” objavio jedan veoma zanimljiv tekst “Povodom Božićnih brojeva beogradskih dnevnih listova i nekih drugih skorih publikacija, polemika, apela”10)  u kojem navodi najznačajnije dnevne listove i njihove saradnike. O dnevnim listovima i njihovim saradnicima piše na jedan veoma jasan, precizan i sažet način, pa tako, na primer, za novine Pravda kaže da su “šarene, raznolike, ali da im materijal nije dovoljno odabran. Hvali pesme Desimira Blagojevića, priče Hamza Hume, Brane Ćosića, dok za članke Ksenije Atanasijević i Vladimira Vujića kaže da se ističu iznad ostalih.”11) Pored Pravde, navodi Politiku, Jugoslovenski glasnik, dodatak lista Vreme, a posebnu pažnju posvećuje Rastku Petroviću, Radu Draincu, Tinu Ujeviću, Draganu Aleksiću i Todoru Manojloviću. I prepiske zauzimaju važno mesto u Letopisu, naročito prepiska Laze Kostića sa Svetislavom Stefanovićem i prepiska Šilera i Getea koju je priredio Jovan Grčić.

Važnu ulogu je imala i rubrika “Slovenski pregled” u kojoj se najviše pisalo o ruskoj književnosti. Autor većine tekstova je E. Zaharov, a jedan od tekstova objavljenih u ovom časopisu je “Ruska književnost u 1930. godini”12) koji pokazuje status ruske književnosti koja je postala angažovana i koja se stvara po porudžbini, pa tako kao primer navodi da roman Leonida Leonova ima za temu “industrijalizaciju Rusije” kao i roman “Hidrocentral” Mariete Šaginjan.13) Za poeziju Sovjeta tvrdi da je umnogome slabija od proze, a važnim imenima ruske književnosti smatra: Gleba Aleksejeva, Andreja Bjelog, Jurija Tinjanova, Ivana Evdakimova…

U Letopisu se mogu pronaći i redovi koji sadrže sukobe na naučnoj osnovi. Tako je kroz nekolike brojeve ovog časopisa vođena polemika između Alekse Ivića i Dušana Pantelića. Naime, u rubrici “Istorija i dokumenti” su objavljivane ove polemike, a reč je o neprihvatanju kritika koje je Aleksa Ivić uputio Dušanu Panteliću zbog manjkavosti njegovih monografija. Naslov jedne od polemika, mada su sve bile slično naslovljene, “Nekoliko reči na odgovor g. dra Dušana Pantelića”14) predstavlja obrazloženje ocene Pantelićevih monografija. Aleksa Ivić je smatrao da je Dušan Pantelić “ispravljao greške koje ne postoje, nabrojao je preko 50 štamparskih grešaka, zamerao mu je za arhive koje nije koristio.”15)

U rubrici “Religiozni pregled” objavljen je tekst igumana Stefana Ilkića programskog karaktera. Naslov teksta je “Vaseljenski pokret hrišćanskih crkava”,16) a pod ovim pokretom se podrazumeva “okupljanje hrišćanskih crkava” koje bi zajedničkim snagama “došle do ostvarenja socijalne pravde u duhu jevanđelja”.17) Ova grupa je osmislila svoj rad u nekoliko tačaka, a te tačke, u principu, ne nude ništa novo, a i nisu izvodljive. Naime, zalagali su se za ujedinjenje svih hrišćanskih crkava, mirnodopske odnose i poboljšanju životnog standarda što i nije nikakva novina. Razumljivo je da se nakon Prvog svetskog rata težilo ka miru i da su oformljene mnoge kako verske tako i sekularne organizacije u cilju očuvanja mira i poretka, ali su sve bile kratkog daha, jer nisu mogle da sprovedu svoje ciljeve.

Ksaveri Glinka je u rubrici “Književni pregled” objavio sjajan tekst o poljskoj književnosti,18) odnosno napravio je pregled najvažnijih pisaca. Autor nas upoznaje sa nastankom i razvojem poljske književnosti i ističe da poljska književnost nema pažnju koju zaslužuje. Poljska književnost je svoj zlatni period doživela u “humanizmu uz pesnika Jana Kohanovskog koji se smatra tvorcem poljskog poetskog jezika. Manje je poznato da su Poljaci u periodu humanizma negovali parlamentarizam.”19) Ovaj tekst predstavlja jednu galeriju ličnosti iz kulturnog života Poljske, zasigurno ih je preko dvadesetak navedeno. Pored Jana Kohanovskog značajna ličnost u književnom životu Poljaka jeste Adam Mickijevič, a nakon njega i Henrik Sjenkjevič… Teme kojima su se poljski pisci bavili su se, na neki način i razlikovale od tema pisaca tadašnje Evrope. Dok je većina evropskih pisaca pisala o strahotama rata i predosećala novi rat, poljski pisci su se bavili seljačkim životom, erotskom poezijom, pisali su o bujnom i raznobojnom životu. Tek su se pojedini pisci bavili ratnim temama, krizom posednika, krizom inteligencije i sl.

U “Prosvetnom pregledu” su objavljivani tekstovi koji su i danas aktuelni jer se sistem školovanja nije mnogo promenio u odnosu na današnjicu. Jedan u nizu tekstova takve tematike je i tekst Time Dimitrijevića “Današnja škola i vaspitni ciljevi”.20) Pitanja koja se postavljaju u ovom tekstu i problemi koji se iznose u potpunosti su prisutni danas – već uvodno pitanje “da li su deca preopterećena nastavom”21) se i danas provlači kroz različite televizijske emisije, ankete, svakodnevne razgovore, ali se ništa konkretno nije uradilo u tom pogledu da bi bilo drugačije. Autor ovog teksta naglašava i da je potrebno “širenje etičke kulture među našim narodom”, jer smatra da je stepen vaspitanosti dece ispod nivoa zadovoljavajućeg. Regulisanje “fonda časova, novi udžbenici po kojima bi trebalo da se radi, razvoj učenika, itd.”22) su nekolicina u nizu problema koje je neophodno sanirati da bi naše školstvo išlo u progresivnom pravcu.

U aprilsko-majskoj svesci Letopisa početne stranice zauzima tekst Todora Manojlovića o Modestu Musorgskom, što je pokazatelj da Todor Manojlović svoj koncept života iskazuje ne samo kroz književnost, nego i kroz druge vidove umetnosti. Naime, Modest Musorgski, kao i Todor Manojlović, u svom stvaralaštvu polazi od tradicije, od onog živog u prošlosti, rečeno jezikom Todora Manojlovića, što je i pokazao nacionalnom operom “Boris Godunov”. Todor Manojlović za Musorgskog kaže da je dao “čistiji smisao ruskoj pesmi, istoriji, osećajnosti, a da današnja moderna muzika potiče od Musorgskog”,23) što, donekle, i jeste istina, jer je svojim stvaralaštvom Musorgski, iako nepriznat za života, udario temelje savremenoj muzičkoj umetnosti.

Autor tekstova u rubrici “Privredni pregled” je uglavnom bio Vladislav Milenković koji je davao jasnu sliku privrednog života Kraljevine Jugoslavije. Na osnovu njegovog teksta “Naš trgovinsko-politički položaj”24) vidimo loš bilans kada je reč o spoljnoj trgovini. Uvoz i izvoz su smanjeni, otkazani su brojni sporazumi – Evropa je bila u velikoj finansijskoj krizi. Još jedan tekst iz ove rubrike bi, takođe, mogao da oslikava našu stvarnost, a reč je o tekstu “Saobraćajne veze Vojvodine sa Jadranskim morem” Miodraga V. Inđića koji navodi da je “saobraćajna veza Vojvodine sa Jadranom veoma loša, odnosno da Vojvođani imaju vezu preko Stare Pazove, a zatim uskim kolosekom preko Beograda i Užica.”25) Veza Vojvodine sa Jadranom je i danas takva, osim za one koji imaju automobil, jer će se prosečan Srbin pre, iz finansijskih razloga, opredeliti za “Železnice Srbije” nego da putuje autobusom. Poslednja sveska ovog časopisa iz 1931. godine ima veoma zanimljiv i iscrpan tekst u rubrici “Istorijski pregled” koji se bavi ugarskim kraljem Matijom Korvinom,26) društveno-političkim prilikama koje su trajale tokom 15. veka, njegovom nemoći da izađe sa vlastelom na kraj, o neprijateljstvu sa Brankovićima, ali i o neslaganju sa prestolom Bosne. Ovaj tekst Velimira Stefanovića je rasvetlio političku sliku, ali i odnose unutar država. Uz ovaj tekst čiji je naziv “Kralj Matija i srpska despotovina”27) nalazi se između 250. i 251. stranice Darovnica kralja Matije od 18.7.1459. u rukopisnoj zbirci Mađarske akademije nauka.

Kada je reč o poslednjoj rubrici u Letopisu, “Prikazima i beleškama” važno je napomenuti da su one štampane u stupce, a od 1932. godine se ne kucaju i ne štampaju prikazi u stupcima nego preko cele strane. U Letopisu su objavljeni prikazi mnogih umetničkih, programskih, naučnih i drugih tekstova. Navešću neke od prikazanih knjiga i autore: “Knjiga o Nemačkoj” Miloš Crnjanski, “Sablazan sa duhovima” Gvido Tartalja, “Nedjela maloljetnih” Tin Ujević, “Naša kulturna orijentacija u današnjoj Evropi” Vladimir Dvorniković, “Pregled postanka i razvitka društva i države” Aleksandar Gavela, “Privredni Beograd u 1930. godini” Vladislav Milenković, “O radu i radnicima” Milan Šević, “Uticaj bede na psihofizički razvoj dece”, “Legende i priče” Mileta Jakšić, “Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” Koča Popović i Marko Ristić… Letopis je objavio i nekrologe: balerini Ani Pavlovnoj, kompozitoru Josifu Marinkoviću, glumcu Miloradu Gavriloviću, istoričaru Fridrihu Gundolfu, žurnalisti i profesoru psihijatrije Avgustu Forelu i pesniku Arturu Šnicleru.

Ako uporedimo koncept Letopisa iz 1930. i 1931. godine videćemo da u Letopisu iz 1930. postoje rubrike: muzički pregled i kulturno – istorijski i politički pregled, strani književni pregled, a u 1932. godini je dodat  ekonomski pregled i umetnički pregled. Tokom 1932. godine su u Letopisu napravljeni temati posvećeni Geteu i Đuri Jakšiću, dok temati u 1931. godini nisu pravljeni. Kako god, urednički rad Todora Manojlovića je veoma važan, zbog toga što se kroz radove koji su objavljivani i videla njegova poetika i njegovo viđenje umetnosti uopšte, a njegovo viđenje je da “umetnost uopšte treba da bude humana delatnost”28) za dobrobit svih.  Kroz mozaik tekstova i ovaj kratak prikaz nekolicine, a zaista bi o svakom tekstu moglo mnogo da se kaže, može se videti da Todor Manojlović ne stremi samo ka tekstovima iz oblasti književnosti, već spaja i muziku, slikarstvo, prevodilaštvo, programske tekstove i mnoge druge koji predstavljaju sliku društva tridesetih godina dvadesetog veka.

Literatura:

Duranci, Bela, Nije voleo biti sam - susreti sa Todorom Manojlovićem, “Život i delo Todora Manojlovića”, zbornik radova, Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin” , Zrenjanin, 2004.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, januar – februar 1931, godina CV, knj. 327, sv. 1-2.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, mart 1931, godina CV, knj. 327, sv. 3.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, april – maj 1931, godina CV, knj. 328, sv. 1-2.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, juni 1931, godina CV, knj. 328, sv. 3.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, juli - avgust 1931, godina CV, knj. 329, sv. 1-2.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, septembar 1931, godina CV, knj. 329, sv. 3.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, oktobar - novembar 1931, godina CV, knj. 330, sv. 1-2.
Letopis Matice srpske, Novi Sad, decembar 1931, godina CV, knj. 330, sv. 3.

Autorka: Marija Živković

FUSNOTE:   [ + ]

1. Kada je reč o isplati saradnika Letopisa postojale su izvesne prepreke, što pokazuje natpis koji se nalazio na poslednjoj stranici ovog časopisa: “Umoljavaju se naši saradnici, koji još nisu primili honorar za svoje priloge u prethodnom broju Letopisa, da pošalju Uredništvu svoje tačne adrese čiji nedostatak sprečava isplatu.”
2. Razlikovao se od prethodnih urednika i po napomenama koje je ostavljao na poslednjim stranicama časopisa. Jedna od njih pokazuje i odnos njegovig saradnika prema radu: “Molimo naše cenjene saradnike da nam sopstvene priloge i u sopstvenom interesu, šalju, po mogućnosti, kopirane pisaćom mašinom ili barem, svakako u čistom i jasnom rukopisu.
3. Letopis Matice srpske, Novi Sad, god. CV, januar – februar 1931, knjiga 327, sveska 1 – 2, str. 1 – 9.
4. Isto, str. 1-2.
5. Isto, str. 2-3.
6. Isto, str. 5-6.
7. Isto, str. 17.
8. Svoje radove su u 1931. godini, u Letopisu objavile Jela Spiridonović Savić, Anka Gođevac, Verka Škula Ilijić, Selena Dukić, Milica Kostić Selem, Ksenija Atanasijević i  Isidora Sekulić. Ovaj broj žena saradnika nije beznačajan kao ni teme o kojima su pisale.
9. “Kum Milan Gavrilović zašušta svojim kišobranom i elegantno pruži ruku u pravcu sveštenika rekavši: ‘A može li ova guma od amrela mesto prstena?’

‘Ne, samo metalni!’ , odgovori dobri popa.

Tinka istrča iz crkve i prvu ženu koju je srela zapita: ‘Imate li prsten?’                                                                                        ‘Imam!…’

‘Dajte mi ga, molim vas!’

‘Ta, kako da vam dam!’

‘Ma, zaboga, venčavam se !

Pozajmite mi ga samo na trenutak!’ I ta dobra, nepoznata žena skide svoj prsten koji je vezao Disa i mene. Isto, str. 37.

10. Isto, str. 90 – 95.
11. Isto, str. 91.
12. Isto, str. 96-106.
13. Isto, str 96 – 97.
14. Isto, str. 144–150.
15. Isto, str.146–149. Koliko je polemika bila žučna govori u prilog i kratak tekst Alekse Ivića, a koji je naslovljen “RADI ISTINE” u aprilsko – majskoj svesci  Letopisa, a koji glasi: “Korektor letopisa u prošlom broju brani se od navoda u mome članku “Iz istorije događaja pred srpski ustanak”, ali izgleda da nije pažljivo pročitao moj članak, u kome ja govorim ne samo o štamparskim greškama nego i o omaškama načinjenim u žurbi, koje bih ja ispravio, da sam lično sproveo korekturu.” Letopis Matice srpske, Novi Sad, god. CV, april – maj 1931, knj. 328, sv. 1 – 2, str. 164.
16. Letopis Matice srpske, Novi Sad, god. CV, mart 1931, knj. 327, sv. 3, str. 253 – 259)
17. Isto, str. 255–256.
18. Isto, str. 244 – 252.
19. Isto, str. 245.
20. Isto, str. 259 -269.
21. Isto, str 259.
22. Isto, str. 266.
23. Letopis Matice srpske, Novi Sad, april – maj 1931, god. CV, knj. 328, sv. 1 – 2, str.3 – 4.
24. O odnosu uvoza i izvoza Vladislav Milenković kaže sledeće: “Izvoz je spao po težini 36. 38% po vrednosti 34. 62%, a uvoz po težini 25. 52% po vrednosti 26. 19%. […] Naš izvoz u Austriju i Nemačku iznosio je 1930. godine 1. 988 miliona dinara ili 29. 34%”. Isto, 119 – 122.
25. Isto, str. 129.
26. “Matiji zameraju što je izneverio srpsku vojsku te joj nije pritekao u pomoć 1459. godine kada su Turci napali Smederevo.” U: Letopis Matice srpske, Novi Sad, decembar 1931, god. CV, knj. 330, sv. 3, str.256.
27. Isto, str. 238 – 257.
28. Duranci, Bela Duranci, Bela, Nije voleo biti sam  – susreti sa Todorom Manojlovićem, “Život i delo Todora Manojlovića”, zbornik radova, Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin” , Zrenjanin, 2004, str. 154.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *