Lenard Koen: glas, reči, muzika

Davne 1970. godine održan je muzički festival na ostrvu Vajt. Možda ostrvo nije toliko posebno čudesno, koliko su čudni događaji koji su se u tih nekoliko dana zbili. Poljana zvana East Afton Farm bila je prošarana šatorima i zajedničkim vatrama. Naizgled, sve je počelo kako treba. Isprva su nastupili progresivni rok bend Judas Jump, Chicago, Procol Harum, zatim Kathy Smit. Kris Kristofferson nije imao sreće sa ozvučenjem, pa je njegov nastup bio odložen za dan-dva. Tada je na poljani bilo već oko sedamdesetak hiljada ljudi.

Međutim, sledećeg dana, broj posetilaca naglo raste. Reka novih pridošlica, bahatog ponašanja i vandaloznih manira, u sasvim anarhističkom duhu, rugajući se svakoj elementarnoj formi, od neplaćanja ulaznica, penjanja na binu i raznih nuspojava koje revolt bez pokrića podrazumeva, na silu zauzima prostor. Iz nekog razloga bilo im je bitnije iskazivanje bunta od muzike i izvođača. Svakako da američka supergrupa Cactus koja je pržila u pozadini nije bila povod ovome, kao ni Joni Mitchell, kao ni Emerson, Lake & Palmer, kao ni grupa Who, kao ni Doorsi koji su zahtevali nastup u potpunom mraku!, kao ni Jimi Hendrix tokom čije svirke je nešto nalik molotovljevom koktelu pogodilo konstrukciju iznad njega i izazvalo požar. Apsolutno sve je izmicalo kontroli. Ali, festival još nije bio završen. Preostao je još jedan nastup – na scenu je trebalo da izađe Leonard Cohen!

Bio je to Cohenov prvi nastup pred zaista velikom publikom. Organizatori su bili u potpunoj panici jer – Cohen nije bio čvrst kao Kristofferson, ili Joan Baez, ili Judi Collins. Kolike su šanse da mu se nešto gadno ne desi?!? Leonard Cohen je, međutim, bio potpuno miran. Izašao je na binu i evo šta se događalo, a o čemu piše njegov biograf Liel Leibovitz u knjizi COHEN – muzika, iskupljenje, život:

Neobrijan i neuredne frizure, obukao je svoju crnu majicu i safari jaknu, i bezizražajnog lica izašao na binu, ni ne obrativši se svojim muzičarima. „Pozdrav, pozdrav“, obratio se publici blagim, opuštenim tonom. „Kada sam imao sedam godina“, nastavio je nepromenjenim glasom, „otac me je vodio u cirkus. Imao je tamne brkove i nosio ogromni prsluk sa cvetom u reveru, i voleo je cirkus više nego ja… Jednu stvar sam u cirkusu uvek željno iščekivao. Ne želim da vam namećem da radite nešto što ne želite, ali desio bi se jedan trenutak kada bi neko ustao i zamolio publiku da upali šibice kako bi mogli da vide jedni druge. Zamolio bih vas da učinite to isto, ne bi li vas sve video. Da li biste zapalili šibice i zasvetlili kao svici, gde god da ste? Voleo bih da vidim upaljene šibice.“ Publika je poslušala. Pet dana su joj ljudi sa bine – organizatori, izvođači i anarhisti – držali govore. Cohen je, naprotiv, sa publikom razgovarao, delujući kao da je i sam njen deo, kao neko kome je do nje stalo. Svi su se lagano latili šibica i upaljača i umesto da, kao do tada, pale razne predmete, držali ih lelujavo u rukama isijavajući svetlost i toplinu. Cohen se nasmešio. „O, da!“, reče blago. „Da, sada znam da znate zašto ih palite.“ Odsvirao je nekoliko akorda na gitari i nastavio da govori, napola pevušeći:

Lepo je ovde biti sam, pred šest stotina hiljada  ljudi. Velika je to zajednica, ali još uvek slaba, vrlo slaba. Mora mnogo da ojača da bi polagala pravo na mesto na kojem je.

Bile su to prejake reči za dva sata posle ponoći, ali činilo se da dopiru do publike. Cohen ih nije prosto uveravao da prestanu sa neredima, već je imao nameru da im pruži izbor. Započeo je, što je laganije mogao, jednu od svojih najpoznatijih pesama: „Like…a…bird…on…the…wire…“ Čak i oni koji su do tada još stajali, seli su na travu i slušali. Usledio je aplauz, ne gromoglasan, ali dugotrajan. Nekolicina, još uvek pod adrenalinom od popodneva, negodovala je, ali je brzo odustala. Šest stotina hiljada ljudi želelo je da čuje šta Cohen ima da kaže.

Započevši karijeru pesnika recitovanjem stihova u malim zadimljenim montrealskim kafeima, činilo se kao da se i sada nalazi u jednom. Zureći u daljinu, kao što pesnici često čine dok čitaju naglas poeziju, počeo je svoj solilokvij. „Ovo sam napisao u jednoj sobi oljuštenih zidova u Hotelu Chelsea, pre nego što sam postao bogat i slavan, i počeo da dobijam pristojne apartmane. Skidao sam se sa amfetamina i bio opsednut plavušom koju sam video na jednom starom nacističkom plakatu. Poludevši za njom, radio sam svašta, palio sveće u obliku muškarca i žene, venčavao dim dve šišarke od sandalovine.“ Počeo je da svira svoju sledeću pesmu „One of Us Cannot Be Wrong“. „Pridobija ih“, reče, Kris Kristofferson „upravo pridobija jebene tupadžije.“ Bilo je skoro četiri izjutra kada se Cohen spremao da završi nastup. Odsvirao je sve svoje hitove i krenuo sa još malo poezije kada je iz publike dopro uzvik da odsvira „Seem So Long Ago, Nancy“. Cohen je bendu dao znak da želi da svira bez pratnje. „Bilo je to 1961“, rekao je, i započeo priču o devojci iz naslova pesme. „Ušla je u kupatilo i pucala sebi u glavu iz bratovljevog pištolja.“ Uperio je prst ka slušaocima koji su zagrljeni ležali u travi. „Tada“, nastavio je, „nije imala ikoga da je uteši, za razliku od mene sada. Bila je u istoj situaciji kao i vi, ali nije bilo nikoga kraj nje da upali šibicu.“ Završio je pesmu i odložio gitaru.

Autorka: Tanja Taubner

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *