Лалић и Штокхаузен

Када се говори о Ивану В. Лалићу, свакако се има у виду његов однос према традицији, цитатност као једна од битнијих одлика његовог песништва и потврда те традиције, али и његова „страсна мера“ – средиште којем је тежио. Услед убразања света, песник тежи средишту као месту где су силе најслабије. У свету хаоса и брзине песник заговара статичност, али у оном смислу да се треба на тренутак издвојити из тока који све више убрзава, застати и осврнути се око себе. Посматрати тај ток, а затим, као ајкула за пленом, поново кренути напред – како пева у песми Војислављев врт. Јер од толиког убрзања не можемо јасно сагледати свет.

Захваљујући том искорачењу из тока Лалић има времена да се осврне на традицију, како нашу тако и читавог света. Јер традиција је битан део његовог песништва, што је и разумљиво с обзиром да му је била блиска Елиотова концепција традиције и уметности. Захваљујући таквом односу према традицији, поезија Ивана В. Лалића обилује цитатима и алузијама на друге песнике. Сам песник је о томе рекао:

Замислите да је песма један осетљив тонски запис; у њему ћете разабрати и пратеће, разнородне звуке или шумове, неодвојиве од акустике простора где је запис настао. То је та цитатност, ако одређену културу или традицију схватамо као простор снимка тонског записа. Е сад – Пиндар је могао да цитира мит, Хелдерлин, на пример, могао је да цитира Пиндара, Рилке Хелдерлина.1)

ivan v.lalic
Иван В. Лалић

За нас је, у овом случају, битно Лалићево поимање песме као тонског записа, а цитатности као разнородности звукова или шумова. Наиме, савремени композитор Карлхајнц Штокхаузен имао је теорију по којој је могуће звук претворити у шум и обрнуто. Шум је оно што нема фреквенцију, не можемо га одредити, док звук има јасно одређену фреквенцију. У контексту претходно поменуте Лалићеве изјаве, звуци би били јасно означени цитати, а шумови алузије на друга дела. Јер ако звук има одређену фреквенцију, то кореспондира са цитатом који Лалић јасно издваја курзивом, као што је случај у песми Војислављев врт где је први стих преузет из Химне векова Војислава Илића. С друге стране, шум би била алузија, прикривено упућивање на неког песника, одређени стих или неку карактеристику његове поетике. На читаоцу је да ту алузију осветли, да шуму одреди фреквенцију.

Постојање тих звукова и шумова је природно, чак их је и немогуће заобићи, јер традиција као контекст на који се новостворена песма наслања и у који се уклапа обилује њима, односно делима:

Ако се пјесма замисли као тонски запис, а култура и традиција као простор у којем је тај запис настао, онда је у тонском запису немогуће уклонити све разнородне звуке и шумове који из тог простора долазе. Природно је онда што једна пјесма носи у себи трагове неке друге, али ‘тонски запис’, односно пјесма, остаје оно што је примарно. То никако не значи порицање цијеле мреже интертекстуалних односа с лириком свијета, рачунајући ту и српску лирику.2)

То што песма обилује другим делима не значи нужно и њен квалитет. Како Љубомир Симовић сматра, вредност песми не даје број цитата и алузија, односно других дела која у себе укључује, већ оно што песма сама исијава. Цитати и алузије сами по себи песму не чине песмом, већ је битно шта песник са тим цитатима уради.

sphere

Зато смо у причу увели Штокхаузена, јер је он сматрао да је могуће, захваљујући развоју технологије, звук претворити у шум и обрнуто. Тачније, сматрао је да, ако се шум толико успори, постаје звук јер му је тада могуће одредити фреквенцију. С друге стране, ако звук убрзамо, губи фреквенцију и постаје шум. Ако се осврнемо на Лалићеву поезију, сетићемо се да је и он говорио о убрзању и статичности. У већ поменутој песми Војислављев врт песник каже:

То време, убрзано, разграђује распоред
Неких вољених слика, што ипак пробијају ваздух
Као водени жиг ову хартију.

Убрзање је погубно, оно разграђује ствари, разара слике, као што разара звук претварајући га у шум. Стога се песник пита како се супротставити убрзању и то питање и графички издваја од остатка текста у посебан стих, а као одговор нуди статичност. Јер статичност је и природна супротност убрзању. Али код Лалића није реч о пукој статичности, о неделатности, већ о „статичности средишта“. Центар, односно средиште узима се као место где силе убрзања слабе, где је песник заштићен од свих сила које га носе и где може да стане и сагледа свет у целини. Заправо, то је још једна одлика Лалићевог песништва. Он свет сагледава и прихвата у тоталитету. Када свету говори „да“ он има у виду и добро и лоше, и живот и смрт, и почетак и крај – он чује и звук и шум. Зато песник тражи средиште, ту меру живота, умереност и равнотежу:

Шта се може
Супротставити убрзању? Статичност средишта
Које се мора изабрати. Да испеваш неку
Химну векова тавних, мораш да станеш
И пустиш да спровод пролази: то је искуство
Песника; искуство изузимања, а ипак у страсној мери
Учешћа; ломиш исти хлеб, сипаш исто вино,
Невидљив међу сенима, но ништа мање стваран [...]

(Војислављев врт)

Само такав однос према свету може бити начин да се искаже апсолут који је сам по себи тоталитет – и добро и зло, и светло и тама.

karlheinz-1024x735
Карлхајнц Штокхаузен

Из свега овога произлази још једна битна одлика Лалићевог песништва, а то је мера – она „страсна мера“, како је песник назвао читаву једну збирку. Зашто је Лалићу значајна мера? Убрзавањем звук полако губи своју фреквенцију (песника обузима убрзање и полако излази из средишта) и постаје шум (слика света постаје нејасна). Песник се убрзању супротставља проналажењем „статичности средишта“, али без осећања мере поменуту „статичност средишта“ коју схватамо као статичну динамичност или динамичну статичност није могуће достићи. Тада бисмо говорили о пукој статичности лишеној сваке могућности деловања. То значи да без осећаја мере није могуће ни живети ни писати. Без мере није могуће пронаћи средиште и успоставити равнотежу. Једино се уз свест о мери можемо одупрети брзини, али да истовремено не одемо у другу крајност – у потпуну статичност, већ да пронађемо средиште: станемо, посматрамо и поново кренемо. То је учествовање изузимањем, оно песниково „искуство изузимања, а ипак у страсној мери учешћа“.

Поменути однос звука и шума такође скреће пажњу на Лалићево досезање невидљивог кроз видљиво. Како сам песник каже у претходно наведеном стиху: „Невидљив међу сенима, но ништа мање стваран.“ Лалић као да у звуку слути и назире шум, тако и у видљивом назире оно иза – невидљиво. Јер оно што је прикривено и невидљиво није мање стварно. То је откривање света иза света, стварности иза стварности. Као што изузимање себе из тока не значи неучествовање, већ је то, напротив, „страсна мера учешћа“. Тако се код Лалића прошло јавља у садашњем као траг. Присуство прошлости у садашњем времену указује на везу између оног што је било и што је сада, оног што се јасно види и оног што се назире, оног што се чује и што се слути – без које не би било ни садашњости, а ни будућности. Шум има потенцију звука и обрнуто, као што прошлост има могућност да се открије кроз садашњост. Отуда је и могуће претварање једног и друго. Једино је тако могуће кретати се у свим правцима, али не заборавити „страсну меру“ без које бисмо се изгубили у једној од крајности.

Аутор: Душан Захаријевић

ФУСНОТЕ:   [ + ]

1. Иван В. Лалић: „Одломци о песничком искуству“, у: Иван В. Лалић, песник, зборник радова, уредио Драган Хамовић, Народна библиотека, Краљево, 1996, 10-11.
2. Јован Делић: „Лалићев дијалог са савременом српском поезијом – ка експлицитној поетици Ивана В. Лалића“, у: Постсимболистичка поетика Ивана В. Лалића, зборник радова, уредио Новица Петковић, Институт за књижевност и уметност : Учитељски факултет, Београд, 2007, стр. 57-58.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *