Kulturna hegemonija i državni ideološki aparati u shvatanjima Gramšija i Altisera

Hegemonija

Svoj rad Gramši počinje poimanjem aspekata nadmoći društvenih grupa, gde navodi da se ona iskazuje kroz ,,dominaciju“ i ,,moralno i intelektualno vođstvo“. Prema njegovom stanovištu, jedna društvena grupa dominira ostalim antagonističkim grupama i teži da ih ,,likvidira“ ili podredi upotrebom različitih sredstava. Zbog toga, ta grupa prethodno mora da uspostavi ,,vodeću ulogu“ kako bi osvojila vlast i tako postala dominantna. Čak i onda kada osvoji vlast, ta vodeća uloga ostaje. Ovakva klasa dalje predvodi klase koje su joj saveznici, a dominira onima koje su joj neprijateljske. Pored toga, i pre dolaska na vlast, postoji ,,politička hegemonija“, jer bez nje sila i materijalna snaga nisu dovoljne za njeno osvajanje (Gramši, 2008).

Za normalnu hegemoniju na danas klasičnom terenu parlamentarizma karakteristična je kombinacija sile i pristanka, koji se međusobno uravnotežuju, pri čemu sila preterano ne preteže nad pristankom (Gramši, 2008: 149).

Ovo zapravo govori o poimanju sile zasnovane upravo na pristanku onih nad kojima je ona primenjena. Ovaj pristanak izražen je putem organa javnog mnjenja. Pored toga, sam taj pristanak posebno je zasnovan na tome što hegemonija pretpostavlja i uzimanje u obzir interesa i težnji grupa nad kojima se vrši. Zbog toga, vodeća grupa vrši određene ustupke podređenoj grupi, ali vodeći računa o tome da taj kompromis ne dotakne pravu suštinu svog postojanja.

Naredna stvar koja je od značaja u proučavanju hegemonije jeste proučavanje odnosa političkih snaga, odnosno stepena organizovanosti, samosvesti i homogenosti različitih društvenih klasa. Gramši tako analizira različite stupnjeve ovih aspekata u određenim društvenim grupacijama.  Prvi od njih predstavlja ekonomsko-korporativni, gde su na primer pripadnici profesionalne grupe svesni svog jedinstva i potrebe za samoorganizacijom, ali gde to nije slučaj sa širom društvenom grupom. Na drugom stupnju već postoji svest u široj društvenoj grupi o zajedničkim interesima, pre svega na ekonomskom planu, pa im je tako dozvoljeno učešće u administraciji i reformama, ali u okviru postojeće strukture. Na poslednjem stupnju pojedinci postaju svesni da njihovi interesi prevazilaze čisto ekonomske. Tako ovi interesi postaju interesi i drugih podređenih grupa. U ovoj fazi prethodno nastale ideologije prerastaju u partije, ulaze u sukobe sve dok jedna od njih ne uspe da prevagne i preuzme vlast, i na taj način uspostavi svoju hegemoniju nad drugim klasama koje su podređene. Tako se država smatra organom jedne grupe, čiji je zadatak očuvanje i ostvarenje interesa upravo te grupe. U ovom smislu, od presudnog značaja je proces obrazovanja, koji ima veliki značaj ne samo na nivou države, nego i šire (Gramši, 2008).

Uloga intelektualaca

Prema Gramšiju (2008), svaka društvena grupa sa sobom nosi određen broj slojeva intelektualaca, čija je funkcija da toj grupi daju svest o svojoj homogenosti i funkciji. Tako i preduzetnička elita mora biti sposobna da organizuje društvo u celini sve do nivoa države, kako bi stvorila uslove za ekspanziju svoje klase. Za ovu aktivnost, klasa određuje osobene predstavnike koji su za nju zaduženi. Ovi ,,intelektualci“ zapravo predstavljaju specijaliste za određene parcijalne aktivnosti društvenog tipa koji formira ta klasa.

U ovom smislu, Gramši problematizuje sam pojam ,,intelektualnog“. Prema njemu, svaki čovek koji obavlja neku vrstu aktivnosti za koju je potrebna određena kvalifikacija koja sa sobom nosi aspekte intelektualnog. Zbog toga, on sve ljude smatra intelektualcima, samo što svi nemaju funkciju ,,intelektualaca“.  Tako se razlika između intelektualaca i onih koji to nisu pravi na osnovu toga da li koriste mišićno-nervni napor ili intelektualni rad za obavljanje svojih aktivnosti. Prema njemu, u tom smislu, neintelektualci ne postoje, jer svaki čovek čak i prilikom mišićnog rada, koristi i određenu dozu intelektualnog napora, a pored toga, njihova intelektualnost ne sagledava se samo u oblasti rada i profesionalne aktivnosti. Čovek je takođe pored profesionalne aktivnosti i filozof, umetnik, učesnik u konkretnom shvatanju sveta i slično, pa tako doprinosi održanju određenog shvatanja sveta, kao i njegovoj promeni (Gramši, 1979).

Što se same hegemonije tiče, ukoliko određena grupa teži da postane hegemona sila, odnosno da uspostavi svoju dominaciju, ona mora da asimiliše tradicionalne intelektualce. Ovaj proces je takođe dosta efikasniji ukoliko grupa formira i svoje vlastite intelektualce. Zbog toga je važna funkcija obrazovanja, i u tom smislu formiranje novih ,,intelektualaca“ i umnožavanje i sužavanje različitih specijalizacija, kako bi se izbeglo suštinsko preispitivanje društva i pažnja skrenula samo na njegove partikularne aspekte, pre svega nevezane za dominaciju i vlast. Ovo će dalje izazvati spontano pristajanje mase na uspostavljanje hegemonije od strane dominantne grupe (Gramši, 2008).

 Uloga države

Funkcija države u uspostavljanju i održavanju hegemonije posebno je važna. Država mase uzdiže na određen kulturni i moralni nivo koji povoljno utiče na razvoj proizvodnih snaga, kao i na interese vladajuće klase. U tom smislu, najvažnije aktivnosti države jesu u oblasti školstva i sudstva. Na taj način formira se pristanak onih kojima se vlada, ali pritom pristanak koji nije spontan, već formiran od strane države. Država tako traži pristanak, ali ga i obrazuje (Gramši, 1979).

Prema Gramšiju, buržoazija asimiluje društvo u vlastiti kulturni i ekonomski svet, a država postaje ,,edukator“.  On takođe uviđa povezanost političkog i civilnog u procesima uspostavljanja i održavanja hegemonije, gde govori o odumiranju elemenata prinude u državnom aparatu. Država stalno teži formiranju novih tipova civilizaije, prilagođavajući sebi moral i kulturu masa, u svrhu sve daljeg razvoja ekonomskog aparata. Ona tako predstavlja ,,čitav kompleks praktičnih i teorijskih aktivnosti kojima vladajuća klasa ne samo opravdava i održava svoju dominaciju, već i uspeva da stekne aktivan pristanak onih kojima vlada“ (Gramši, 2008: 154).

Državni ideološki aparati

Koliko nam je poznato, Gramši je jedini odabrao put kojim mi idemo. Imao je ,,posebnu" ideju da se država ne može svesti na državne (represivne) aparate, već da uključuje, kako je rekao, određen broj institucija ,,civilnog društva": crkvu, škole, sindikate itd. (Altiser, 2009)

Kao Gramšijev učenik i naslednik, Altiser se vodio njegovim idejama u vezi sa reprodukcijom društvene strukture, a samim tim i kulturno-ideološkog nasleđa, te je njegove, kako kaže, nesistematizovane spise pokušao da upotpuni i sistematizuje. Sa svojim ,,učiteljem“ posebno se slaže po pitanju poimanja društvene moći zasnovane na pristanku, iako je posebno razradio i teoriju o društvenoj moći zasnovanoj na represiji i sili. Marksističku teoriju razradio je na sebi svojstven način, analizirajući pre svega načine klasne reprodukcije, stavljajući akcenat na aspekt ideologije, te je detaljno razradio teoriju o njenoj reprodukciji u cilju klasne reprodukcije. Baveći se pojmom ideologije, za razliku od klasičnog marksizma, on je ne shvata samo kao iskrivljenu svest, nego kao predstave, slike, ideje, mitove, pojmove u cilju društvenog formiranja ljudi (Altiser, 2009).

Ideologiju u rukama države vidi kao sredstvo širenja upravo onakve svesti kakva je u interesu trenutnog i budućeg načina njenog funkcionisanja i navodi da ona to čini putem svojih aparata. Pored državnog represivnog aparata, koji uključuje vladu, administraciju, vojsku, policiju, sudove, zatvore i slično, on posebno ističe značaj državnih ideoloških aparata, koji nisu zasnovani na represiji, ali stoje u prijateljskom odnosu sa državnim represivnim aparatom i, kako navodi, rade jedan u službi drugog, a sve u službi države i uspostavljanja primene njene moći (Altiser, 2009).

Takođe, državni aparat, odnosno državni represivni aparat, kako ga Altiser naziva, potrebno je razlikovati od državnog ideološkog aparata. On navodi da se državni represivni aparat ustvari zasniva na primeni sile, odnosno nasilja, gde pored fizičkog nasilja dodaje i drugu vrstu nasilja kao što je npr. administrativno. Za razliku od državnog represivnog aparata, državni ideološki aparat vidi kao ,,realnosti koje neposredni posmatrač vidi u formi određenih i specijalizovanih institucija“ (Altiser, 2009: 27).

[N]ijedna klasa ne može posedovati državnu moć tokom dužeg perioda vremena, a da ne ostvaruje hegemoniju nad državnim ideološkim aparatima i kroz njih. [Altiser, 2009:32]

Altiser državni ideološki aparat obrazlaže detaljno, i kao njegove komponente navodi listu državnih ideoloških aparata, gde uključuje religijski, pravni, politički, sindikalni, informacioni, kulturni i obrazovni ideološki aparat. Pored toga, potrebno je problematizovati i pojam države, koju on vidi kao ni privatnog ni javnog karaktera, već kao sredstvo i tvorevinu vladajuće klase. S toga, on ni državne ideološke aparate ne vidi kao privatne ili javne, jer je u srži teme u stvari širenje potrebne ideologije, te i državni ideološki aparati mogu pripadati i privatnoj i javnoj sferi, jer to u suštini nije od važnosti. Njegova podela između sredstava koje koriste državni ideološki i državni represivni aparati nije striktna, jer oba mogu koristiti kao svoje sredstvo silu i ideologiju. Osnovna razlika je zapravo u stepenu njihove primene, gde su državni ideološki aparati primarno opredeljeni za upotrebu ideologije, dok je kod državnih represivnih aparata ona sekundarna.

Što se samih načina prenošenja željene ideologije tiče, Altiser (2009) navodi primere škola i crkava koji koriste metode kažnjavanja, isključivanja, odabira, stigmatizovanja i slično, kako bi disciplinovali ne samo one ,,nadređene“ (misli se na učitelje i sveštenike), već i širu masu (u ovom smislu učenike i vernike). Prema njemu, isto važi i u oblasti porodice u procesu socijalizacije, a pored toga navodi i primer ideoloških aparata kulture koji npr. uključuju cenzuru. Na taj način možemo primetiti često neprimećene metode koje isto tako neprimećeno dovode do nesvesnog prihvatanja ideologije. Tu se može primetiti represioni karakter državnih ideoloških aparata koji je u velikom udelu nevidljiv, što zbog protoka vremena, što zbog neobraćanja pažnje na moguće sankcije.

Analizirajući državne ideološke aparate, Altiser (2009) pored toga što obrazlaže šta to i koje institucije ulaze u svaki od njih, poseban značaj daje određenim aparatima za koje smatra da su u određenim istorijskim periodima bili vodeći. Tako pre svega analizira pojam crkve kao vodećeg državnog ideološkog aparata tokom srednjeg veka, gde, kada se osvrnemo na prošlost, možemo uvideti da je upravo crkva bila zadužena za prenos znanja i stvaranje i širenje tadašnjeg diskursa. Tako on u kombinaciji sa institucijom porodice, kao primarnom društvenom grupom, vidi crkvu kao osnovno sredstvo širenja poželjne ideologije. Altiser navodi i kako je crkva upravo u to vreme akumulirala u sebe određen broj državnih ideoloških aparata, koji se danas u društvu pronalaze svaki za sebe. Među njima, crkva je tada obuhvatala i obrazovni državni ideološki aparat, samim tim što je crkva u periodu srednjeg veka vršila i obrazovnu funkciju u društvu.

Nakon ovog perioda, sa dolaskom kapitalizma, on kao osnovni državni ideološki aparat koji je zamenio crkvu vidi obrazovanje. Ovo se prema Altiseru (2009) čini paradoksalno, jer se u tadašnjoj ideološkoj predstavi, nametnutoj od strane vladajuće klase, činilo kako je osnovni državni ideološki aparat ustvari politički aparat, odnosno navodne slobode koje donosi demokratski poredak i opšte pravo glasa. Ovo se upravo i čini paradoksalno, jer nas upravo škole tako uče. To što se čini da je osnovni državni ideološki aparat zapravo politički, zasnovan na demokratiji i opštoj slobodi, primarni jeste rezultat delovanja obrazovnog državnog ideološkog aparata.

Osnovna karakteristika državnih ideoloških aparata zapravo jeste njihova skrivenost. Tako npr. u školama možemo zapaziti prisutnost skrivenog kurikuluma (Koković, 2009), putem kojeg se ideologija gotovo neprimetno širi. Isti implicitni karakter imaju i svi ostali državni ideološki aparati. Ta latentnost zapravo je i najveća prednost ovih aparata nad represivnim, jer se upravo na taj način obezbeđuje dobrovoljni pristanak ljudi na zahteve vladajuće klase, te prihvatanje njihove ideologije kao svoje lične.

Zaključak

Kada se govori o načinima na koje se vlast obezbeđuje i opstaje, neophodno je obratiti pažnju na radove gore pomenuta dva autora. Ova stanovišta vrlo detaljno opisuju načine na koje se širi vladajuća ideologija, a u cilju opstanka vladajuće klase, kao i njene reprodukcije, a i reprodukcije drugih klasa. Kao što je već poznato, svaka vlast teži ka obezbeđenju konformizma u svom delokrugu vladanja, a konformizam nikako nije proizvod korišćenja sile. S toga je potrebno masi pružiti ideologiju mirno i latentno, na način na koji ni sama nije svesna da ideologija uopšte i postoji. Na taj način, individue će stavove, vrednosti, norme, mišljenja i ostale komponente ideologije videti kao svoje, lične ideologije, a tako bi se obezbedila vlast vladajuće klase sa potpunim pristankom.

Uprkos širokoj aplikativnosti ove teorije i danas, neophodno je uočiti i neke njene nedostatke. Naime, pre svega potrebno je skrenuti pažnju sa čistog fokusa na reprodukciju klasnih odnosa od strane ovih autora. Pored toga, sama shvatanja pojma ideologije se konstantno menjaju, te je neophodno uvideti da u svakom društvu postoje izuzeci, a i da je istinsko postojanje lične ideologije doista moguće, te ne moraju shvatanja, vrednosti i uverenja svakog pojedinca biti plod hegemonije i implementacije državne ideologije.

Ipak, ova stanovišta nikako ne smeju biti zanemarena, jer zapravo predstavljaju jednu prekretnicu u sferi marksističke, neomarksističke i materijalističke misli. Ove teorije, iako parcijalno neadekvatne, vode čitaoca u spoznavanje nekih novih puteva širenja ideologije i širokih opštih shvatanja karakterističnih za jedno društvo, koji su oslobođeni teoretisanja o pukoj prinudi i primeni sile. Slobodno se može reći da su ova shvatanja ostavila traga i na savremenu misao o društvu, što se npr. može pronaći i u radovima Žan Fransoe Liotara.

Literatura

Altiser, L. (2009). Ideologija i državni ideološki aparati. Beograd: Karpos.
Gramši, A. (2008). Hegemonija, intelektualci i država. U: Đorđević, J. (ed). Studije kulture. Beograd: Službeni glasnik.
Gramši, A. (1979). O državi. Beograd: Radnička štampa.
Koković, D. (2009). Društvo i obrazovni kapital. Novi Sad: Mediterran  publishing.

Autor: Nemanja Milošević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *