Културна хегемонија и државни идеолошки апарати у схватањима Грамшија и Алтисера

Хегемонија

Свој рад Грамши почиње поимањем аспеката надмоћи друштвених група, где наводи да се она исказује кроз ,,доминацију“ и ,,морално и интелектуално вођство“. Према његовом становишту, једна друштвена група доминира осталим антагонистичким групама и тежи да их ,,ликвидира“ или подреди употребом различитих средстава. Због тога, та група претходно мора да успостави ,,водећу улогу“ како би освојила власт и тако постала доминантна. Чак и онда када освоји власт, та водећа улога остаје. Оваква класа даље предводи класе које су јој савезници, а доминира онима које су јој непријатељске. Поред тога, и пре доласка на власт, постоји ,,политичка хегемонија“, јер без ње сила и материјална снага нису довољне за њено освајање (Грамши, 2008).

За нормалну хегемонију на данас класичном терену парламентаризма карактеристична је комбинација силе и пристанка, који се међусобно уравнотежују, при чему сила претерано не претеже над пристанком (Грамши, 2008: 149).

Ово заправо говори о поимању силе засноване управо на пристанку оних над којима је она примењена. Овај пристанак изражен је путем органа јавног мњења. Поред тога, сам тај пристанак посебно је заснован на томе што хегемонија претпоставља и узимање у обзир интереса и тежњи група над којима се врши. Због тога, водећа група врши одређене уступке подређеној групи, али водећи рачуна о томе да тај компромис не дотакне праву суштину свог постојања.

Наредна ствар која је од значаја у проучавању хегемоније јесте проучавање односа политичких снага, односно степена организованости, самосвести и хомогености различитих друштвених класа. Грамши тако анализира различите ступњеве ових аспеката у одређеним друштвеним групацијама.  Први од њих представља економско-корпоративни, где су на пример припадници професионалне групе свесни свог јединства и потребе за самоорганизацијом, али где то није случај са широм друштвеном групом. На другом ступњу већ постоји свест у широј друштвеној групи о заједничким интересима, пре свега на економском плану, па им је тако дозвољено учешће у администрацији и реформама, али у оквиру постојеће структуре. На последњем ступњу појединци постају свесни да њихови интереси превазилазе чисто економске. Тако ови интереси постају интереси и других подређених група. У овој фази претходно настале идеологије прерастају у партије, улазе у сукобе све док једна од њих не успе да превагне и преузме власт, и на тај начин успостави своју хегемонију над другим класама које су подређене. Тако се држава сматра органом једне групе, чији је задатак очување и остварење интереса управо те групе. У овом смислу, од пресудног значаја је процес образовања, који има велики значај не само на нивоу државе, него и шире (Грамши, 2008).

Улога интелектуалаца

Према Грамшију (2008), свака друштвена група са собом носи одређен број слојева интелектуалаца, чија је функција да тој групи дају свест о својој хомогености и функцији. Тако и предузетничка елита мора бити способна да организује друштво у целини све до нивоа државе, како би створила услове за експанзију своје класе. За ову активност, класа одређује особене представнике који су за њу задужени. Ови ,,интелектуалци“ заправо представљају специјалисте за одређене парцијалне активности друштвеног типа који формира та класа.

У овом смислу, Грамши проблематизује сам појам ,,интелектуалног“. Према њему, сваки човек који обавља неку врсту активности за коју је потребна одређена квалификација која са собом носи аспекте интелектуалног. Због тога, он све људе сматра интелектуалцима, само што сви немају функцију ,,интелектуалаца“.  Тако се разлика између интелектуалаца и оних који то нису прави на основу тога да ли користе мишићно-нервни напор или интелектуални рад за обављање својих активности. Према њему, у том смислу, неинтелектуалци не постоје, јер сваки човек чак и приликом мишићног рада, користи и одређену дозу интелектуалног напора, а поред тога, њихова интелектуалност не сагледава се само у области рада и професионалне активности. Човек је такође поред професионалне активности и филозоф, уметник, учесник у конкретном схватању света и слично, па тако доприноси одржању одређеног схватања света, као и његовој промени (Грамши, 1979).

Што се саме хегемоније тиче, уколико одређена група тежи да постане хегемона сила, односно да успостави своју доминацију, она мора да асимилише традиционалне интелектуалце. Овај процес је такође доста ефикаснији уколико група формира и своје властите интелектуалце. Због тога је важна функција образовања, и у том смислу формирање нових ,,интелектуалаца“ и умножавање и сужавање различитих специјализација, како би се избегло суштинско преиспитивање друштва и пажња скренула само на његове партикуларне аспекте, пре свега невезане за доминацију и власт. Ово ће даље изазвати спонтано пристајање масе на успостављање хегемоније од стране доминантне групе (Грамши, 2008).

 Улога државе

Функција државе у успостављању и одржавању хегемоније посебно је важна. Држава масе уздиже на одређен културни и морални ниво који повољно утиче на развој производних снага, као и на интересе владајуће класе. У том смислу, најважније активности државе јесу у области школства и судства. На тај начин формира се пристанак оних којима се влада, али притом пристанак који није спонтан, већ формиран од стране државе. Држава тако тражи пристанак, али га и образује (Грамши, 1979).

Према Грамшију, буржоазија асимилује друштво у властити културни и економски свет, а држава постаје ,,едукатор“.  Он такође увиђа повезаност политичког и цивилног у процесима успостављања и одржавања хегемоније, где говори о одумирању елемената принуде у државном апарату. Држава стално тежи формирању нових типова цивилизаије, прилагођавајући себи морал и културу маса, у сврху све даљег развоја економског апарата. Она тако представља ,,читав комплекс практичних и теоријских активности којима владајућа класа не само оправдава и одржава своју доминацију, већ и успева да стекне активан пристанак оних којима влада“ (Грамши, 2008: 154).

Државни идеолошки апарати

Колико нам је познато, Грамши је једини одабрао пут којим ми идемо. Имао је ,,посебну" идеју да се држава не може свести на државне (репресивне) апарате, већ да укључује, како је рекао, одређен број институција ,,цивилног друштва": цркву, школе, синдикате итд. (Алтисер, 2009)

Као Грамшијев ученик и наследник, Алтисер се водио његовим идејама у вези са репродукцијом друштвене структуре, а самим тим и културно-идеолошког наслеђа, те је његове, како каже, несистематизоване списе покушао да употпуни и систематизује. Са својим ,,учитељем“ посебно се слаже по питању поимања друштвене моћи засноване на пристанку, иако је посебно разрадио и теорију о друштвеној моћи заснованој на репресији и сили. Марксистичку теорију разрадио је на себи својствен начин, анализирајући пре свега начине класне репродукције, стављајући акценат на аспект идеологије, те је детаљно разрадио теорију о њеној репродукцији у циљу класне репродукције. Бавећи се појмом идеологије, за разлику од класичног марксизма, он је не схвата само као искривљену свест, него као представе, слике, идеје, митове, појмове у циљу друштвеног формирања људи (Алтисер, 2009).

Идеологију у рукама државе види као средство ширења управо онакве свести каква је у интересу тренутног и будућег начина њеног функционисања и наводи да она то чини путем својих апарата. Поред државног репресивног апарата, који укључује владу, администрацију, војску, полицију, судове, затворе и слично, он посебно истиче значај државних идеолошких апарата, који нису засновани на репресији, али стоје у пријатељском односу са државним репресивним апаратом и, како наводи, раде један у служби другог, а све у служби државе и успостављања примене њене моћи (Алтисер, 2009).

Такође, државни апарат, односно државни репресивни апарат, како га Алтисер назива, потребно је разликовати од државног идеолошког апарата. Он наводи да се државни репресивни апарат уствари заснива на примени силе, односно насиља, где поред физичког насиља додаје и другу врсту насиља као што је нпр. административно. За разлику од државног репресивног апарата, државни идеолошки апарат види као ,,реалности које непосредни посматрач види у форми одређених и специјализованих институција“ (Алтисер, 2009: 27).

[Н]иједна класа не може поседовати државну моћ током дужег периода времена, а да не остварује хегемонију над државним идеолошким апаратима и кроз њих. [Алтисер, 2009:32]

Алтисер државни идеолошки апарат образлаже детаљно, и као његове компоненте наводи листу државних идеолошких апарата, где укључује религијски, правни, политички, синдикални, информациони, културни и образовни идеолошки апарат. Поред тога, потребно је проблематизовати и појам државе, коју он види као ни приватног ни јавног карактера, већ као средство и творевину владајуће класе. С тога, он ни државне идеолошке апарате не види као приватне или јавне, јер је у сржи теме у ствари ширење потребне идеологије, те и државни идеолошки апарати могу припадати и приватној и јавној сфери, јер то у суштини није од важности. Његова подела између средстава које користе државни идеолошки и државни репресивни апарати није стриктна, јер оба могу користити као своје средство силу и идеологију. Основна разлика је заправо у степену њихове примене, где су државни идеолошки апарати примарно опредељени за употребу идеологије, док је код државних репресивних апарата она секундарна.

Што се самих начина преношења жељене идеологије тиче, Алтисер (2009) наводи примере школа и цркава који користе методе кажњавања, искључивања, одабира, стигматизовања и слично, како би дисциплиновали не само оне ,,надређене“ (мисли се на учитеље и свештенике), већ и ширу масу (у овом смислу ученике и вернике). Према њему, исто важи и у области породице у процесу социјализације, а поред тога наводи и пример идеолошких апарата културе који нпр. укључују цензуру. На тај начин можемо приметити често непримећене методе које исто тако непримећено доводе до несвесног прихватања идеологије. Ту се може приметити репресиони карактер државних идеолошких апарата који је у великом уделу невидљив, што због протока времена, што због необраћања пажње на могуће санкције.

Анализирајући државне идеолошке апарате, Алтисер (2009) поред тога што образлаже шта то и које институције улазе у сваки од њих, посебан значај даје одређеним апаратима за које сматра да су у одређеним историјским периодима били водећи. Тако пре свега анализира појам цркве као водећег државног идеолошког апарата током средњег века, где, када се осврнемо на прошлост, можемо увидети да је управо црква била задужена за пренос знања и стварање и ширење тадашњег дискурса. Тако он у комбинацији са институцијом породице, као примарном друштвеном групом, види цркву као основно средство ширења пожељне идеологије. Алтисер наводи и како је црква управо у то време акумулирала у себе одређен број државних идеолошких апарата, који се данас у друштву проналазе сваки за себе. Међу њима, црква је тада обухватала и образовни државни идеолошки апарат, самим тим што је црква у периоду средњег века вршила и образовну функцију у друштву.

Након овог периода, са доласком капитализма, он као основни државни идеолошки апарат који је заменио цркву види образовање. Ово се према Алтисеру (2009) чини парадоксално, јер се у тадашњој идеолошкој представи, наметнутој од стране владајуће класе, чинило како је основни државни идеолошки апарат уствари политички апарат, односно наводне слободе које доноси демократски поредак и опште право гласа. Ово се управо и чини парадоксално, јер нас управо школе тако уче. То што се чини да је основни државни идеолошки апарат заправо политички, заснован на демократији и општој слободи, примарни јесте резултат деловања образовног државног идеолошког апарата.

Основна карактеристика државних идеолошких апарата заправо јесте њихова скривеност. Тако нпр. у школама можемо запазити присутност скривеног курикулума (Коковић, 2009), путем којег се идеологија готово неприметно шири. Исти имплицитни карактер имају и сви остали државни идеолошки апарати. Та латентност заправо је и највећа предност ових апарата над репресивним, јер се управо на тај начин обезбеђује добровољни пристанак људи на захтеве владајуће класе, те прихватање њихове идеологије као своје личне.

Закључак

Када се говори о начинима на које се власт обезбеђује и опстаје, неопходно је обратити пажњу на радове горе поменута два аутора. Ова становишта врло детаљно описују начине на које се шири владајућа идеологија, а у циљу опстанка владајуће класе, као и њене репродукције, а и репродукције других класа. Као што је већ познато, свака власт тежи ка обезбеђењу конформизма у свом делокругу владања, а конформизам никако није производ коришћења силе. С тога је потребно маси пружити идеологију мирно и латентно, на начин на који ни сама није свесна да идеологија уопште и постоји. На тај начин, индивидуе ће ставове, вредности, норме, мишљења и остале компоненте идеологије видети као своје, личне идеологије, а тако би се обезбедила власт владајуће класе са потпуним пристанком.

Упркос широкој апликативности ове теорије и данас, неопходно је уочити и неке њене недостатке. Наиме, пре свега потребно је скренути пажњу са чистог фокуса на репродукцију класних односа од стране ових аутора. Поред тога, сама схватања појма идеологије се константно мењају, те је неопходно увидети да у сваком друштву постоје изузеци, а и да је истинско постојање личне идеологије доиста могуће, те не морају схватања, вредности и уверења сваког појединца бити плод хегемоније и имплементације државне идеологије.

Ипак, ова становишта никако не смеју бити занемарена, јер заправо представљају једну прекретницу у сфери марксистичке, неомарксистичке и материјалистичке мисли. Ове теорије, иако парцијално неадекватне, воде читаоца у спознавање неких нових путева ширења идеологије и широких општих схватања карактеристичних за једно друштво, који су ослобођени теоретисања о пукој принуди и примени силе. Слободно се може рећи да су ова схватања оставила трага и на савремену мисао о друштву, што се нпр. може пронаћи и у радовима Жан Франсое Лиотара.

Литература

Алтисер, Л. (2009). Идеологија и државни идеолошки апарати. Београд: Карпос.
Грамши, А. (2008). Хегемонија, интелектуалци и држава. У: Ђорђевић, Ј. (ед). Студије културе. Београд: Службени гласник.
Грамши, А. (1979). О држави. Београд: Радничка штампа.
Коковић, Д. (2009). Друштво и образовни капитал. Нови Сад: Mediterran  publishing.

Аутор: Немања Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *